NOVA (A JEDNA MANJE) GODINA.

Ah, to doba godine...
 Odlazak stare i dolazak nove godine. Istini za volju, ne znam koja je po redu jer, ako upitamo pripadnike nekih drugih vera, nećemo se nikako složiti u broju, jer kod nekih je već pet hiljada neka a kod nekih šesto manje nego naša. Pa nisam siguran ni ova naša koliko je pouzdana, diskutabilni su ti proračuni, al' 'ajd, pravićemo se da je kod svih ista i pravićemo se kao da smo normalni.
Još jedino razumem zašto se deca raduju novoj godini, nemaju oni pojma o čemu se tu radi, bitan je samo onaj šareni džak koji će crveno beli deduskera kao da donese, onaj isti, ne baš jasan deda koji opet, u svim religijama nosi različito ime a ne priapada ni jednoj. Ja u Bibliji ne nađoh da pored tri mudraca pominju i nekoga ko jaše Rudolfa, kakva blasfemija, ali možda u nekim drugim knjigama postiji Deda Mraz, Baba Mrazica, Djed Božićnjak ili Đed Bajramsmz, mada to uopšte nije važno, važno je što se dobijaju pokloni.
Ja odavno ne verujem u Deda Mraza, ne znam da li sam istinski ikad i verovao, pošto stvari koje su mi neopipljive, nisu mi baš pouzdane, a i ne glumim Deda Mraza, prosto, kupim poklone onima kojima treba i ostavim ispod jelke. Najjednostavnije i najefikasnije, ne bih se ja tu nešto pentrao po crepovima, odžacima, a i nemam irvasa kog mogu da vozim, nestašica.
I tako ovih dana, kada "predpraznična groznica" trese građane celog sveta, ustvari onog dela sveta gde se slavi nova godina, gledam i čudim se.
Nikako da razumem razliku između večeri tridesetprvog decembra i recimo večeri petog avgusta, navodim, šta tu nije isto. Dobro, osim temperaturne razlike, ostalih različitosti i nema. Ali. Ovo, prvo pomenuto veče, kao retko još koje, daje šansu za veliko laganje i još veće prežderavanje. Našao sam se juče u jednom marketu, i u trenutku je sve delovalo normalno, međutim, slika grozničavog grabljenja, guranja, gaženja i besmislenog trošenja, me više podsetila na ono veče pred bombardovanje nego na dolazak, tako divnog i romantičnog praznika. Kada se vidim tako nešto, zapitam se, da li taj narod zna da posle 31. Decembra dolazi 1. Januar, pa drugi, pa treći, pa redom, zar oni ne znaju da svet nastavlja do postoji i dalje, da poslednji dan stare godine nije veče pred sudnji dan i da će sve da funkcioniše i sutra i prekosutra... Možda su oni propali kroz vremensku rupu pa nisu još obavešteni da radnje sada rade po ceo dan, da hrane ima uvek, da pekare ne prave pauzu od dva meseca ili je to jednostavno potreba za proseravanjem i namicanjem pocepanih gaća, kada u želi da sebi daju odušku i izdivljaju malo, troše  poslednje pare da bi nekome dokazali (ne znam kome), kako su ne znam ni ja kakvi domaćini. Sve pare odu u dupe. 
Pored ove zavrzlame, pitam se, a čemu se ustvari ljudi raduju? Logično je da se raduješ nečemu što znaš da će da se dogodi, pa to čekaš i jedva dočekaš da budeš srećan i zadovoljan. A šta ima izvesno i sigurno u nadolazećoj godini, svakoj? Svaka sledeća a sada već davno prošla bila je gora od prethodne. Ili oni možda znaju nešto što ja ne znam? Ili prosto lažu sami sebe. Uostalom, i da su sto posto sigurni u neke lepe stvari što će da im se dese, zar nije malo jadno radovati se jednoj godini manje? Ta godina kada dođe, odlazi i više je nema, i ne zanosimo se kako smo jednu godinu stariji i mudriji, nego nam je jedna godina manje ostala od ostatka života. Šta li se tu slavi. To ja zovem praznčni optimisti, oni koji se kao raduju samo kada im neko kalendarski kaže, jer u svom životu nemaju običnih dana kojima će da se raduju, nemaju neke male, besmislene dane od kojih će napraviti nezaboravne uspomene, nemaju valjda nikoga koga bi učinili srećnim.
I onda, otkuca dvanaest, svi požele svima srećnu nadolazeću. Hm, pa prvi ja ne želim svima srećnu nadolazeću. Nisam od onih koji zaboravljaju, teže malo i praštam, pa zašto bih se onda nekome kezio u ponoć i želeo mu sve najbolje. Naravno, takvi i neće biti u mojoj blizini to veče, ali ne mogu kao neka misica koja se zahvaljuje svima i želi mir u svetu, da želim svim ljudima srećnu novu godinu. Prosto, ne zaslužuju svi sreću, oni koji su u prethodnoj godini drugima uskratili njihovu sreću, naneli tugu, ogrešili se, ma kakva srećna nova godina za njih, kako može da se želi dobro onima koji svojim svakodnevnim ponašanjem i postupcima, narušavaju tuđe živote, mir i spokoj. Ali, valjda kada se na astal iznese sva ona teško zarađena hrana, pa se još i zalije nekim teškim alkoholom, onda je sve lako. Samo što je prava istina, većina ljudi se ne raduje nadolazećoj, nego žali za odlazećom. I pored hrane i alkohola, podsvest je čudo. A ako onima koje volite niste do tog praznika ništa poklonili, rekli neku lepu reč, darovali zagrljaj, onda je uzalud što ispod jelke gurate poklone zamotane u sjajni papir, jedan poklon ne opravdava što je neko magarac prethodnih 364 dana, pa makar bio umotan i u zlato.
Srećan drugi januar želim svima. 
Pozdrav.

KOKETA ILI SE NE ZNA ZNAČENJE?

Jedna mala drugarska rapsrava na fejsu, dade mi temu za obradu, izbegavao sam je dugo, ali dođe vreme i za nju.
Svakoga dana na posao idem prevozom, ovim pljačkaškim punim bus plus hijena, no nije to tema, nego razni primerci svega i svačega što može da se u prevozu vidi, ponekad i uslika.
Preko puta mene, sedela je devojka, nisam siguran koliko ima godina, ali ne više od dvadeset, onako,simpatična, ali pošto sam imao,kao i uvek slušalice na ušima, nisam čuo konverzaciju između nje i njene drugarice. Ustvari, nije ni bilo drugarice, bila je neka devojka koja je slučajno tu sedela, što me ostavi u još većem čudu, jer su se ovoj konstantno pomerala usta, pa pomislih da ona ustvari priča sama sa sobom. Ali, onda ukapiram, da ona ne priča, ona samo pozira. Tek kada sam bolje pogledao, videh da ona ima nova usta, tj usne, da budu prirodne nema šanse jer  taj orangutanski model majka priroda ne pravi. Čovek bi pomislio da usta ustvari, rade sama za sebe ali, šta drugo pomisliti tj prokomentarisati kada vidite osobu koja ima želju da liči na šimpanzu, komentar na usta je bespredmetan, komentar na osobu je poželjan.
I onda, umesto da kunjam na jutarnjoj vožnji, nastavim da slušam muziku i počnem da razmišljam o ljudima, o njihovoj potrebi da sebe učine ružnijima i o slepom praćenju nekih trendova, izlišnih i nepotrebnih, kao što je pumpanje usta, sisa, guzica i ko zna čega još, a čemu? Šta može da postigne neko ko u sebe upumpa kubike plastike a da pri tome na svom psihološko duhovnom aspektu ne poradi ni sitnicu? Neko ko je mentalno razvijen i stabilan, neće sigurno razvući neki svoj deo tela veštačkim materijalima i da pri tome još misli kako je mis univerzuma. Mislim, samopouzdanje je divna stvar, ali glupost i površnost nisu samopouzdanje.
U ovom gradu ima toliko lepih devojaka, ono što bi se narodski reklo, zdravo lepih, prirodnih, njima nije potrebna kanta silikona ili šminka kao Irokez indijanci, one su jednostavno to što jesu, njima lepota izlazi iznutra. Znate ono, kada vidite neku devojku koja nije baš nešto lepa, ali ima u sebi nešto, ono nešto što zrači, ne možete da kažete da je ružna, prosto vas privlači. 
A onda, u moru lepih devojaka, sa lijane visi majmun. Tj. nema lijane i nema majmuna ali ima šipka u autobusu, ili šipka na nekom drugom mestu, i ona, lepotica sa pogrešno uloženim evrima, sa bujnim oblinama a oskudnom odećom i nedostatkom nečega. Pitam se šta tu nedostaje. Šta je to što natera nekoga da se uružni, učini, ne atraktivnom, nego pogodnom za šokirane poglede? Da li ona misli da je lepa, da je primamljiva, da je koketa? Ili samo nije naučila i shvatila šta znači ponašati se ženstveno i intrigantno? Ima žena, koje da obuku svemirsko odelo, deluju omamljujuće i izazivaju kod muškaraca uzdah, a ima i onih kojima dva tanka končića prekrivaju udove a deluju jeftino i prostački. Neverovatno mi je, da na ovim tempreraturama, neko se osmeli da izaše gologa stomaka, pri tome ne vidim tu nikakvu erotičnost, vidim samo hroničnu upalu jajnika u budućnosti, da izađe na lapavicu u 'eklanim čizmama, kojima još nisam uspeo da otkrijem svrhu, i u toliko dubokom dekolteu da, ako ne dobije reumatsku grozincu, upala pluća ne gine. I misli da je riba. E, kada čujem da momak komentariše za devojku i kaže da je riba, i nekako mogu da svarim, ali kada devojka sama za sebe kaže da je riba, to nikako ne mogu da razumem. Da li je to još jedan pokazatelj njihove siromašne osvešćenosti? Riba? Nit vidim krljušt, nit vidim da pliva u vodi. Sinonim za zgodno? Pa od ribe je definitivno zgodnija vidra, impala, čak i ptica, zašto ne bi rekla za sebe da je gazela? Ili krava? Zašto je krava uvreda a riba nije? Krava je plemenita životinja, riba manje. Ali, ostavimo sinonime i antonime po strani, bitna je suština a to je da suštine nema. O originalnosti da i ne govorim. Sve su iste, iste frizure, ista odeća, isti manir, isti nokti, isti telefoni, iste torbe, isti mozak...
A tako mlade. A pogrešne. A gde su roditelji? U pretposlednjoj emisiji o mladim zvezdama u Grandu, beše jedan slučaj, klasične srpske porodice sa uvrnutim vrednostima, ono čega ima sve više, ono što se sve više reklamira. Ćerka, onako simpatična, na junačke grudi met'la krs' od metar sa pola, naravno cirkonski i peva, peva kao slavuj sa hroničnim tonzilofaringitisom, ubi se, polomi, salomi. Međutim, mama je zvezda, mama, sa ustima kao dve Donatele Versaće, toliko napumčanim i izobličenim da joj potiskuju nos ka čelu, čudo, čudovište, ne prirode nego lošeg, pručenog plastičara koji nije štedeo pare, ali je štedeo talenat. Nakaza. Kud ovaj svet ide? Pa kako da deca budu normalna kad imaju takve roditelje. Nenormalne. 
Pomodarstvo sa kupovanjem sisa za punoletstvo, to je tek patologija, to nije smešno. Mi smo dobijali neke tako beznačajne stvari, ali opet prebogate i prelepe, ko je dobio polaganje vozačkog ispita, bio je car, a sada, mama i tata ti naruče nove sise, model koji nosi neka diva. Odeš, naduvaju te i izađeš. A šta kad izađeš? Šta je bila svrha? Zadovoljavanje nezrele dečije želje, ili nesvesnost roditelja da latentno prave prostitutku, pardon, elitnu prostitutku od svoje ćerke. Kako će njoj u životu da pomogne to što je dobila? U učenju neće, u pameti neće, u zauzimanju ćoška ili trljanju neke šipke, hoće. Pa jel to ono kada roditelji deci misle najbolje i žele uspeh u životu? Nek su srećne one kojima roditelji u tom pogledu žele neuspeh. 
Kaže mama za takvu ćerku, ma ona je koketica mala, ona će ršum da pravi??!!! Takve komentare i izjave postoje samo još u Ćaninim pesmama a da roditelj to kaže za svoje dete, to je za onaj mekani kauč, kod onog čike što postavlja pitanja. Koketa.
Mnoge svetske dive, pa i naše poznate ličnosti, ulepšale su sebe nekim estetskim zahvatima, i pri tome ne mislim na one što su imale, citiram: devalaciju nosa pa se konstatovala sa svojim saradnicima i onda odlučila da se izoperiše, samo što je osim nosa, želja ponela, pa 'opravila još ponešto. I te žene sad izgledaju božanski, to je prava svrha estetske hirurgije, ispraviti nedostatke koji muče nekoga, jer će to osim estetskog da donese poboljšanje i na emotivnom nivou. Ali, nafiksati se u 18 godina? Čemu to? I naravno, propratni efekti, osim jeftine garderobe, koja se kupuje valjda od istog preprodavca jer je neverovatno da svi odjednom nose istu, šminke koja se nanosi mistrijom, noktiju kojih bi se uplašio i suri orao, dolaze i bespredmetni razgovori, glupe teme, prostačke teme, besciljni pogledi i izrazi lica i naravno žvaka. I onda vidite jednu mladu primadonu, koja usled sve svoje preleposti i prebitnosti čeka gradski autobus u kome nema ni grejanja a ponekad ni prozora, stoji na hladnoći u vrlo oskudnoj odeći i trese se ko jebena zečica, ali sve za in look, naravno, Đijang Ce Min torba preko lakta i cigla sa touch skrinom, i taj besciljni pogled, teleći izraz lica, samo fali snop slame da preživa, i žvaka koja se žvaće van usta, ne žvaće nego premeće još malo preko nosa i obrva, vitla jezikom kao zmija kad palaca i pravi balone. Dno dna. Ne, podrum dna. 
Samo bih voleo da uđem na momenat u vakuum koji ima u glavi i pokušam da shvatim šta ona očekuje od života. Želja joj je da izaziva muškarce? Maše dupetom k'o crvenom krpom ispred bika? Na sve liči ali na normalno ne. Ne smetaju joj komentari onih koji bi pojahali i uličnu svetiljku, ne smetaju dobacivanja žvalavih ispučutura ispred trafike, ne smeta im da takve stanu pred svoje očeve? Mislim da takvo ponašanje nema veze sa izazivanjem pažnje, sa pojmom predstavljanja lepote. Mislim da ima veze sa oštećenom ličnošću, sa željom za prihvatanjem pa makar i polusveta, za potrebom da je neko primeti. I primetiće je, kao i svakog klovna u cirkusu, kao i svaku uličnu predstavu, samo što će retko ko da detaljnije posveti svoje vreme i pažnju takvoj osobi, osim naravno onih što šetaju podignutih udova i traže gde da ih smeste. Jel to želja?
A onda jednog dana, kada silikon počne da vuče ka zemlji već istrošene mišice lica, kada gravitacija i majka priroda povuku sise ka kolenima, kada otpadnu umeci, nokti i opuste dupeta, one nemaju B plan. Nisu stekle obrazovanje, iskustvo, nisu doživele lepe i obične stvari od kojih su celog života bežale, ostale su prazne i plitke. 
A većina njih, posle svojih svemirskih želja za prinčevima, fudbalerima, bogatašima, završe u nekim Čortanovcima, Marinkovim barama, Makišima i ostalim prigradskim mestima, čuvajući po petoro dece i čekajući muža, koji je isto, posle svoje kurčevitosti u mladosti, velikih obećanja i laži, visoko pao, do nekog fizikalca koji više voli da oliže flašu nego da poljubi svoju ženu. Pesnička pravda. Ako me razumete. 
Pozdrav

U CRKVU GOLE GUZICE I VISOKIH POTPETICA.

Poštovani moji čitaoci, ne mogu da odolim a da malo ne bacim po koje pitanje o nekim stvarima o kojima većina ćuti, pošto volim da pričam i radim ono što svi misle ali su suviše licemerni da to kažu i urade, a kao što znate, licemerje je jedna od pošasti s kojom se najradije obračunavam.
Ja nisam vernik, ne pronalazim u tome nikakvu utehu, ili već šta, a kada god sam pitao nekog "vernika" da mi približi i pojasni čitavu priču, nije uspeo. Da li je razlog moja velika sumnjičavost i to što ne prihvatam stvari zdravo za gotovo, ili nesposobnost i neznanje onoga ko objašnjava, ne znam, a nije ni bitno,  ja i dalje ne verujem, oni i dalje veruju a nemaju pojma u šta.
Devedesete, za one koji se sećaju, donele su mnoge promene, uglavno na gore, degradacija svih vrednosti, težak život i ko zna šta još ali jedna od stvari koja mi je bila najupečatljivija je kada se mnogi presvukoše, skinuše petokrake i nataknuše na glavu oreole, svi bezgrešni, svi vernici, svi stado, mada mene više podsećaju na krdo volova, ali to je stvar percepcije. Kažu, nije im Broz dao da veruju?!? Kako to im nije dao Broz? Licemerstvo broj jedan. Pošto znam da je još moj pradeda u vreme Titove najveće moći, slavio slavu i slobodno išao u crkvu, i nije mu falila dlaka s glave, s tom razlikom što nije bio član partije pa je i ostao na onome što je bio i imao, prosečan seljak u zemlji Srbiji, čistog obraza i savesti. A oni što im nije bilo dozvoljeno da svoju veru uživaju, bili su tada u velikim limuzinama, jahali popove, bili u svim upravnim sourima i ourima i mažnjavali debele pare. Pa ko je sad tu pošten? Sigurno oni nisu, jer su odjednom kada je to vreme prošlo, odjednom se prosvetlili, pričestili i klekli pred popove iako su do juče klečali pred maršalom i pevali: druže Tito, ljubičice bela... I onda, nastupa ekstaza, poniznost i ne znam ni ja više šta, pošto me i ne interesuje, ali masovno krštavanje, klečanje, valjanje pred crkvenim vratima, po crkvenim dvorištima, krkanje pečene voletine i svinjetine, bogati prilozi crkvi a da pri tome se nisu raspitali čak ni kako se pravilno krsti, pa onda kada vidim one skrušene vernike i vernice sa veštačkim noktima od pet santimetara, kojima leti onu stvar jedva pokriva parče urezanog šortsa u međunožje, kako se u autobusu, sedeći krste kada prođu pored crkve, e onda mi se ne  povraća, nego prikenja, pošto su toliko nadahnuti da ne prave razliku izmešu pravoslavne i katoličke bogomolje. Istini na volju, razlika i ne postoji, ni u zgradama ni u onima koji u te zgrade idu, jer biološki, svaki je čovek isti, sociološki onako kako je odgojen a psihološki onako kako želi da shvati. Ja ne želim da upadnem ni u jedan kalup, jer smatram da su svi dobri ljudi isti a svi loši treba da budu osuđeni zbog toga. U krajnjem slučaju, svi mi kada sklopimo oči jednog dana, bez obzira da li će nas potapkati u ilovaču horizontalno ili vertikalno, ili će nas kremirati na nekoj lomači, od nas ostaje isto, minerali i metali, organska i neorganska jedinjenja i opet se svi vraćamo majci zemlji, a ne kroz pozlaćena vrata da sedimo na oblaku.
No, nije to bitno, bitno je što se oni koji veruju u taj život posle smrti, u ovom u kom bi trebalo da budu bezgrešni, prave od sebe budale i klovnove, učestvujući u mjuziklu o kome ne znaju ništa, lupetaju i proseravaju se. I tako, trotoarke postaju svetice, ubice postaju prepodobni a lopovi i oni koji su unesrećili mnoge porodice, za šaku evrića, postaju čisti pred bogom. A da li su čisti  pred sobom?
Lično smatram da je religija oružje za manipulaciju i vladanje masama, i da onaj ko je postavio bar pet pitanja a nije prihvatio nametnutu dogmu, više nije bio religiozan. Ja i dalje imam hiljade pitanja na koja niko ne može da mi da odgovor, oni koji su progutali dogmu ne znaju, a popovi su valjda zauzeti kresanjem maloletnika i uzimanjem para od pastve pa ni oni nemaju vremena. Kao što ne pravim razliku među ljudima tako ne pravim ni među popovima, bilo kojoj religiji da služe. Među njima ima onih poštenih, koji veruju, koji žive u skladu sa biblijskim pravilima i oni bi trebalo da budu proglašeni za svece  bez ikakvog većanja i glasanja, oni su svojim načinom života objasnili i dokazali sve. Ali se brinem što ološa ima mnogo više. Sada se više ne postaje svešteno lice zato što se veruje u boga, nego zato što se veruje u veliku moć i pare. 
Ali, nemam ni volje ni vremena da se bavim njima, kada bih mogao da im uvedem fiskalne kase da plaćaju porez za svoje rabote, to bi bila druga priča, jer ako mogu roditelji da plaćaju porez za dečiju hranu i potrepštine, a pri tome ih ovi kao podržavaju da se "množe", pa neka se ona i popovi malo žrtvuju, recimo, ne moraju da voze audi, može i reno.
Ja se više bavim običnim ljudima, jer sam i ja običan čovek, samo je razlika što sam ja jedan od retkih koji uperi prstom u ono što svi zarad kao, političke korektnosti ne pokazuju, ili su obično govno pa ih to i ne interesuje, nego im je lakše da umesto da zaplivaju u bisernom moru, i dalje gamižu po mutnoj bari.
I tako ja na svadbi jednoj (a svadbe su posebna tema koju ću da obradim jednom), stojim ispred crkve dok se stado krlja na vratima ne bi li ušlo da mu ne promakne nešto, meni i još par mojih samišljenika ipak je bilo draže da stojimo ispred jer u crkvi ne sme da se puši a i bio je lep sunčan dan i da posmatramo "krotkost i odsustvo gordosti" ovaca, mislim, valjda se tako kaže, ako je onaj gore pastir, dole su ovce. Razne, po meni, nedovršene toalete, napičnjaci, nidoklice, odniklice i kojekakva retardirana obuća, pištolji pod sakoima, a što je najbitnije, nečiste savesti, devijantni umovi, lopovske misli, ulaze pred oltar... I onda se ja pitam, ko sebe naziva vernikom. Jer, vidim čoveka za koga se zna javno da trideset godina bije suprugu kako skrušeno stoji pred vratima i ulazi kao da mu je najčistija savest na svetu. Vidim one za koje se zna da prodaju drogu, vidim osvedočene žene lakog morala. Svi oni ulaze, bez trunke griže savesti, bez stresa i bez dileme da li je njima mesto tamo. Ok, slažem se da ako je neko rešio da se probrati, uradiće to pred bogom, bez tuđih pogleda a ne da posle izađe, omlati ženu na putu do kuće, proda koji gram i zauzme svoj ćošak ili rasturi još jednu porodicu jer voli da širi noge. Ipak, ovako nezanimljiv, ja više volim da ostanem van te gomile moralista, puritanaca i bogomoljaca. Jebi ga, ja sam sam običan.
Kažu, valjda oni polupismeni, da se religija ne raspravlja nego je to tako. Ma jel, ko kaže da je to tako? Ko kome može da nametne mišljenje a da ovaj prihvati to kao tako? Može, očigledno, oni koji to rade iz koristi onima koji nemaju mozga da malo razmisle. Ne, ne, u tom vrzinom kolu ja ne igram.
Onda, koliko ja znam, religija automatski isključuje horoskop, a onda čujem nekog nadri, kvazi astrologa kako dok čita sudbinu iz pisanog programa na lap topu, kaže, sve je u rukama boga. Pa jel retardiran on ili onaj ko u to poveruje? Ni na to pitanje ne dobih odgovor. Kažu poste. Dobro. Jedu ribu. Jel riba raste na lipi pa spada u red biljaka ili je koliko sam ja učio u školi, ipak iz životinjskog sveta? Budalaština.
Ipak, najupečatljiviji primer licemerstva na najvišim nivoima je kada oni koji su se zakleli bogu, i za to su dobro plaćeni, kritikuju, omalovažavaju, bacaju kletve i nazivaju bolesnima jedan deo populacije. Bez obzira na sve, pope, ako nisi psihijatar, tj nemaš diplomu za proglašavanje dijagnoza, odakle ti pravi da nekoga nazivaš bolesnim? Konkretno mislim na vređanje gej populacije od strane kojekakvih betmena koji su na televiziju došli u najnovijim mečkama i audijima. Poznajem ljude koji su te orijentacije i da mi nisu rekli da su to, niti bih imao pojma, niti bi me interesovalo kao što me ni sada ne interesuje, ja ih znam dugo vremena iz nekih drugih životnih situacija. I onda nekoliko podbulih "svetih ljudi", verovatno su nagojeni od leba i vode pošto poste, počne da sipa drvlje i kamenje na nekoga. Ali, pošto sudbina ima mnoge adute u rukavu, i što uvek postoji pesnička pravda, gle, počeše da isplivavaju jedna po jedna vest o raskalašnom životu tih "svetaca", i to sa muškarcima, i to sa maloletnicima, i to protiv zakonito, i to protiv prirodni blud, i to za električnu stolicu... I šta sad? Gde ispari moral? Gde ispari čistodušnost i čistotelost tih moralnih divova. Možda su se istrošile na stotinama dečaka koji su im bili zabava? Možda su se istrošili jer su ljubavnike slali na skupe fakultete u inostranstvo? Možda su nestali ispod zlatom okovanih zidova  u skromnim dvorovima od po osam hiljada kvadrata? Gde su odgovori na ta pitanja? Oni da ćute, zauvek da ćute, da se povuku, ne u manastire, nego kad već ne mogu da dobiju za iskušenje neku keliju u Zabeli ili Kamenici, onda ih poslati na službu na Uskršnja ostrva ili južni pol da čitaju psalme pingvinima. A stoka ćuti. Pardon, pastva. Jel se i to prihvata jer je tako?
Jel i to tako treba da bude, možda zato što ta deca nisu imala roditelje i nije imao ko da ih štiti, ili su imala ali su ih roditelji podvodili za pare? Gde je zakon i gde je pravna država? Gde je kazna za zločince i za one ovnove koji su ili pomagali ili im klepetuše nisu radile da upozore na to. Jer to tako treba? A gej ljudi bolesni? Lopov onaj što je ukrao tri jajeta ili komad hleba da prehrani decu? Nemoralan onaj ko neće da da pare da bi mu pop odblejao tri minuta pred slavu? Ma zašto slave slavu skotovi licemerni, ako varaju druge, zašto varaju sebe. Pa baš takvi ako veruju u raj, trebalo bi da znaju da za svoj život im sleduje pansion u onom dole, tamo gde je previše vrelo.
I posle se čude meni kada nešto tako masno odgovorim na ono što je "preuzvišeno, prepodobno i tajnoskriveno"? Neka se čude. I baš ti, što im Broz nije dao da se mole bogu, neka se zapitaju zašto, a to što misle da je on bio neprijatelj religija, varaju se, goli otok koji je on eksploatisao, sto puta je manji od onog koji je potreban sada, jer ipak, veliki prostor treba, (pri tome izuzimam iskrene i poštene vernike i sve poštene ljude), i za pastira i za krdo, da se šetkaju i pasu.
Pozdrav

NEZNANJE JE NAJVEĆI STRAH

Koliko smo neobrazovan i nenaučen narod, pokazali smo hiljadu puta do sada, ali, i pored toga većina, velika većina se ni ne trudi da svoje neznanje uništi i osvesti se, prosvetli i nauči nešto.
Isto tako, stotinama godina, pokazujemo kako mnogo uživamo u stigmatizaciji različitih od nas samih, najbolje nam ide upiranje prstom i podsmeh, a da pri tome nemamo pojma ni u šta upiremo prstom, kao ni čemu se podsmevamo.
Danas je svetski dan borbe protiv side, pitam se koliko taj datum ima odjeka u glavama onih, koji mislim da i ne znaju šta sida znači, ali "znaju" da je to nešto pogano. 
Ja želim da iskoristim svoj blog, da pružim podršku svim ljudima koji su imali tu nesreću da obole od hiva, totalno nebitno na koji način, u krajnjem slučaju to i nema ulogu u lečenju i pomoći onima koji su bolesni. I pored toga što neki ljudi, u svojim mizernim životima traže senzacije, traže razlog za naslađivanje tuđom nesrećom, kompenzujući tako svoj jad i vakuum, ima nas koji smo, eto pročitali bar nešto o opakom virusu, ima nas čak koji smo nešto o tome i naučili, pa nam ljudi koji ga ustvari imaju, ne predstavljaju nešto strašno i poželjno za iseljavanje na pusto ostrvo u Atlantiku.
Kada bi svako, umesto što dnevno potroši vreme na čitanje kojekakvih gluposti o Stanijama, Filipima, Orima i ostalim marginalnim pojavama u ovom društvu, da ne nazovem to kanalizacijskim tekovinama, utrošio desetinu tog vremena na obaveštavanje samog sebe i učenje, ne samo o hivu nego i o ostalim bolestima, svet bi nam bio mnogo lepše mesto za stanovanje. Ovako, bolje je naučiti koliko leopardovih šara ima na starletinom napičnjaku, nego ubaciti sebi u glavu nešto što je jako korisno i što u krajnjem slučaju može jednog dana da spasi život svakome od nas. 
Poražavajuće je što ni jedna od tih "ultra gledanih" emisija, reality šoVoVa i ostalih rasprostranjenih bljuvotina, nemaju bar tokom prikazivanja u jedno ćoškiću ekrana, podsetnik šta je to hiv a ni trunku solidarnosti sa obolelima. Bitno je da se reklamirjau pomade za pi..ke, ultramegagiga tanki ulošci ili škart roba iz nekog škart marketa ali o tome šta bi vaše dete moglo da zadesi, nema ni reči. 
Da li se iko ikada zapitao da li u svojoj blizini ima osobu koja je zaražena hivom? Ne verujem, retko čiji um ide tako daleko. A sigurno imate. Da li vam je onda opravdanje to što ne znate, pa i ne reagujete kao kromanjonci a kada bi vam ta osoba rekla, vaše neznanje, nerealni strah i uskogrudost bi grunuli napolje, praveći od vas idiota a od obolelog osuđenika?
Imam novost za one koji se ne raspituju i ne obrazuju po pitanju, ne samo ovoga, nego seksualnog vaspitanja, svoje dece, pa i sebe samih. Hiv se ne prenosi pogledom, ne leti kao polenski prah, ne dobija se rukovanjem, grljenjem, saosećanjem, razgovorom, ljubljenjem ili životom sa takvom osobom, dobija se na druge načine koje, verujem svi dobro znate samo ste suviše licemerni da o tome pričate.
Vrh vrhova mi je, snebivanje i rumeni obrazi kada neko pomene da u škole mora da se uvede seksualna edukacija, vrhunac hipokrizije, a deca i pre nego što mislimo, nauče u praksi šta je to. 
Ako je već tako, razgovarajte sa svojom decom, manite se priča o pčelama i cvetićima, nazovite stvari pravim imenom, jer seks,penis i vagina su sastavni deo svakog čoveka ili žene. Čemu onda bumbarov let sa latice na laticu?
Primitivnije sredine i nemaju pojma šta sve može da se dobije seksualnim putem ali isto tako znaju da je krkenisanje u šljiviku, naravno bez kondoma, nešto mnogo lepo, a isti ti će prstom da upere u nekoga ko je različit, iako pojma nemaju u čemu je ta različitost.
Sve u svemu, vreme je da se ljudi osveste, obaveste, i obrazuju. Nisu potrebne visoke škole da bi se naučilo ono što znači život, da bi se shvatilo koliko ljudska glupost može da pogorša nečiji život pa i bitisanje istih tih glupaka koji usled svoje gluposti, nesmotreno i bahato, utiču na druge.
Kada sledeći put pomislite nešto ružno za nekoga, prvo se zapitajte koliko ste vi ispravni i čisti, o čednosti da i ne govorim, pošto od tog izraza kao i od izraza smernost, diže mi se čiroki na glavi. Pre nego što nekoga osudite, zapitajte se da li ste i vi materijal za osudu, ali ne onako površno, misleći da ono što prikažete to se i vidi, nego onako duboko, iskreno zapitajte sami sebe, jer ne zaboravite, i najskrivenije tajne neko može da vidi.
Podrška obolelima od hiva nije donošenje pomorandži i mandarina, nije usiljeno keženje kada ih vidite, nije lažno tetošenje. Podrška je omogućavanje najnormalnijeg i civilizovanog života koji bi imali u slučaju da se ne zna da su oboleli.
Na stranu idioti od lekara, koji ne znam gde su utrošili tolike godine obrazovanja, pa imaju poriv da osuđuju, sramota za profesiju, pogodno za proterivanje iz bilo čega što ima veze sa medicinom.
E takve treba na stub srama, pa trulim voćkama u nos. Jer to je stoka i takve treba pljunuti u lice na svakom koraku.
Ne zaboravimo, oboleli od hiva su najobičniji ljudi, nečija deca, braća, sestre, možda vaši prijatelji. 
I ne zaboravite ono najvažnije, to može i vama da se desi, pa zamislite se, kako bi vama bilo da vas tretiraju kao vi njih sada.
Pozdrav

RUSKI RULET

Neverovatno je koliko je svako od nas nebezbedan u ovoj državi, bez obzira da li smo na ulici, na poslu ili u sopstvenoj kući, gde bismo trebali da budemo najzaštićeniji.
Juče sam bio svedok, kako neko može lako da nastrada, ni kriv ni dužan, obavljajuči svoj posao, a suočen s budalom, psihički nestabilnom osobom, kojoj osim želje da pronađe fiks, ne postoji ništa drugo u praznoj glavi ni pred zamućenim očima, dilatiranih zenica.

Prvo pitanje koje se ne postavlja, zato što nikoga ko je odgovoran za bezbednost svojih zaposlenih, ne zabole ni nokat na malom prstu, je kako je moguće da jedno radno mesto, poprilično veliko, a u ovom slučaju mislim na dom zdravlja, nema obezbeđenje i one koji bi trebalo da se brinu o bezbdnosti, pa i životu zaposlenih, a u krajnjem slučaju i korisnika usluga, tj pacijenata. Da li je moguće da se ustanova koja se bavi lečenjem, u kojoj se nalaze stotine vrsta opijatskih lekova, koja je meka za one suženog uma, nema lica koja je čuvaju i brinu da ne dolazi do slučajeva do kakvih dolazi? Odgovor naravno, nećemo dobiti, pošto je važnije da se novac troši na čuvanje onih koji osim svoje sujete i prenapregnute arogancije, nemaju drugog razloga da budu čuvani, a u tim slučajevima, ni to obezbeđenje ne može da ih zaštiti od sebe samih. Opet, iako ne postoje sredstva koja se izdvajaju za takve projekte, kako je moguće da svaka mesna zajednica bar, nema patrolu policije? Ko će da se brine o bezbednosti i ko ima pravo upotrebe sile osim policije? Ili su suviše zauzeti naplatom kazni za prkoračenja brzine, da ne ostaje vremena za zaštitu ljudskih života?
Ne prođe bar jedna sedmica da ne čujem kako se dogodilo ovo ili ono, u komšijske kuće, upadaju razbojnici, jajare koji odnose meso iz zamrzivača, ćebad i porculanske vaze, malo-malo pa se kojekakve kriminalne grupe obračunavaju na ulicama, u sred dana, pri tome ne štedeći ni obične, nedužne prolaznike, narkomančine upadaju u domove zdravlja, i prete, fizički nasrću, ne bi li izdejstvovale još jedan fiks. Da li je to bezbednost za koju svakoga meseca plaćamo porez i da li je to garantovana sloboda za svakog čoveka ili samo sloboda za kabadahije i divljake koji se kreću kao besni psi ulicama ovog grada?
To nije atmosfera u kojoj želim a živim i ni malo se ne osećam ni bezbedno ni opušteno kada treba da obavljam najobičnije radnje kao što je odlazak na posao, boravak na poslu ili jednostavno da sedim u svom dvorištu i svojoj kući. A ako želiš da se odbraniš, što bi trebalo da bude osnovno pravo svakog pojedinca, kada već država ne garantuje ličnu bezbednost, ne daj bože da učiniš nešto nažao prestupniku, bićeš kriv. Najgore od svega, tj pomalo zvuči kao vređanje inteligencije prosečnog čoveka je to što se zna za sve te sitne jajare i krupne kriminalce, a da niko ništa ne preduzima, zna se ko je kod komšije ukrao meso, zna se ko je izneo televizor ali se ništa ne preduzima. A da se lokalci organizuju i polome noge i ruke jajari, da ti se bar ne kezi u lice kada prođe pored tebe, onda bi oni odgovarali za krivično delo jer su sprečavali stvarna krivična dela. A policija i  dalje ne reaguje.
Svako od nas misli, kao i u mnogim drugim slučajevima, da se to dešava nekome tamo, i da je to kao neki krimi film, dok ne doživite i vi. Nikada nisam shvatao zdravo za gotovo postojanje ološa koji na mnogobrojne načine ugrožava živote ljudi, u krajnjem slučaju, ne mora da ugrožava živote, ne sem da mu bude dozvoljeno da stvara bilo kakvu neprijatnost okolini i izaziva bilo kakav strah, pa makar to bio i strah od same njegove pojave. A onda doživiš i budeš svedok, da oronula narkomančina napada nekoga pred tvojim očima, zato što su mu neuroni sagoreli i ima nedostatak zdrave pameti i čiste svesti. Da mi je neko pričao da ću da doživim takav stres i neprijatnost, nekako ne bih verovao, pošto i dalje ne verujem da e dobrim ljudima dešavaju loše stvari, a oko mene su u tom trenutku bili samo dobri ljudi. I šta onda? Osuđivani, registrovani, oronuli narkoman, juriša na nedužnu osobu jer je narkoman? Ja se izvinjavam svim organizacijama za zaštitu kojekakvih ljudskih prava, kojekakvih oštećenih pojedinaca i ne znam ni ja čega, ali te bi organizacije prvo trebalo da se pozabave zaštitom života običnog, svakog čoveka. 
To što je neko izabrao, naglašavam, izabrao takav put, mene ne interesuje ni najmanje, ni da li mu je takav horoskop, sudbina, traume iz detinjstva ili obest, ukoliko predstavlja opastnost za mene i za moju okolinu. Naravno, sada će da me kojekakve baba kurane optuže za netoleranciju, nerazumevanje i odbojan stav prema jednoj, eto, nedovoljno shvaćenoj grupi kao što su narkomani. Iskreno, zažigalo me baš šta će kojekakve zaludne baba kurane, koje u pauzi timarenja svojih osamnaest mačketina , proseru i iskenjaju neku umnu izjavu a za debele pare, pošto im je do tih koje oni štite stalo kao i do lanjskog snega. Prema tome, da, izuzetno sam netolerantan, ne želim da shvatim i vrlo odbojan prema nečemu što predstavlja opastnost i to veliku opastnost svakoga dana.
Pitam se često, čemu tolike pare koje se odvajaju za lečenje unapred neizlečivog, socijalizaciju i akomodaciju promašenih života, dok deca koja su talentovana ne mogu da skupe za avionsku kartu i odu na neko takmičenje u inostranstvu, pare za dofiksavanje već previše ufiksanih a obično, bolesno dete nema novac da kupi antibiotik ili da mu roditelji kupe neko medicinsko pomagalo koje bi mu promenilo i poboljšalo život. A što mene u krajnjem slučaju zabole što je neko ko je izabrao da lagano umre na taj način, takav? U današnje vreme kada sve mlađi ljubi umiru od raznih bolesti, koje ne mogu da izleče, kada nam sve mlađi svet oboleva i mnogi ne uspeju da se izbore i pobede bolest, neko je izabrao odloženo samoubistvo, pa još treba da se tetoše i lupka po ramenu, da se daju silne pare za pomaganje koje nema efekta, a da pri tome velika većina njih, kada im padne mrak na oči, idu okolo, bodu iglama zaraženim kojekakvim bolestima, bodu noževima, hemijskama, neki čak mašu i pištoljima. Jel to bezbednost? Jel takvima treba da se titraju muda jer bože moj, oni su zastranili i treba i pomoći. U čemu pomoći? Pomoći njima a dozovliti da makar i jeda čovek postane žrtva njihovog ludila? Ne slažem se. Ako je već neko izabrao takav put, trebalo bi mu samo dati što više toga što traži, pa neka uživa na kratko. Čak me ne interesuju ni objašnjenja da su to greške roditelja. I roditelje onda u zatvor zajedno s njima. I naši roditelji su isto bili roditelji, isto odgajali decu u istim vremenima, pa ne vidim da smo svi krenuli stranputicom i da nam igle vire iz vena a belilo iz nosa. To objašnjenje me ni malo ne interesuje. Nisu žrtve oni, žrtve smo mi ostali.
Pozdrav.

VETAR I NOĆ.

Kasno je. Noć je već prekrila našu polovinu globusa, hladno je i vetar lupeta u prozor.Sedim u mraku svojih odaja i osluškujem koliko uporan može da bude tvrdoglavi vetar koji satima udara u prozor, kao ruka mu služi drvo pod mojom terasom, pomoću koje kuca kao da želi da uđe. Trudim se da ne razmišljam, da pustim um da luta imaginarnim prostranstvima, otputuje negde daleko i provede me najlepšim stazama koje na ovom svetu postoje. Ne ide. Ima nešto u tom vetru. Mističnost me je oduvek privlačila, on je mističnost, tajna. Donosi mirise, nemire, tajne. Meni donosi mir, oduvek sam voleo vetar. Svaki huk, lupkanje, fijukanje podseća me na nešto, podseća a ponekad donosi slike iz mašte, slike neostvarenih želja koje se sklapaju pred mojim zatvorenim očima i prijaju...
Osećam se bezbedno u toplom zagrljaju svog doma, prija mi i tkanina kojom sam prekriven, tiha muzika, neka balada, cigareta i mrak. Mrak. Zašto se ljubi boje mraka? U mraku se ne vide ružne slike, ne vide se loši ljudi, sve je tu kao i na dnevnom svetlu samo kao da ne postoji. To daje priliku onome ko ima maštu da kreira. Ima nešto i u tom mraku, mističnost... Osećam se bezbedno i spokojno. Da li zbog tame ili zbog toga što je prošao još jedan dan, ne znam. Dan kao i svaki drugi, pun događaja, rečenica, osmeha i smrknutih pogleda, dinamičan, brz i nepovratan. Prija mi da ne vidim nikoga, da ne čuje nikoga, valjda telo samo od sebe pokreće sistem meditacije i oporavka. I u noći sve živi, i dalje žive ljudi, tu oko mene, u celom gradu koji ne spava, saobraćaj funkcioniše, u kućama preko puta ljudi se možda smeju, možda i spavaju, neki se vole, neki kuju planove kako da budu loši i kada sutra svane novi dan, ali ono što me čini srećnim je što sam sada potpuno odvojen od njih, od svih i od svega. Samo ja, noć i vetar. Ljudi nikada ne razmišljaju zašto treba voleti noć. To je onaj deo vremena kada mi se čini da sve stoji, miruje, možda se zato i osećam bezbedno, zavaravam se kako u tim delovima vremena život ne prolazi nego stoji, čeka nas da sutra ustanemo odmorni i spremni za još hiljadu koraka koji nas čekaju, nove akcije, nove rečenice i nove položaje obrva. I prija mi što se zavaravam, prihvatam to bez analize, želim da uvek kada je napolju tamno, život stoji, da svim ljudima zastane točak i da svi imaju pravo da se odmore, opuste i ne brinu što je sutra još jedan dan koji će otići i nikada neće da se vrati.
Noć je odsustvo žurbe, neprijatelja razuma, odsustvo časovnika. Mističnost vetra me čini ponovo detetom, jer deca su najbezbrižnija bića, neiskvarena i neopterećena svakodnevnicom. Svako bi trebalo ponekad da se oseti detetom. 
A život ide dalje, ode, brz je. Kada se sutra osvrneš, pola života prošlo a ti ne znaš gde si bio.
Onaj koji nije sačuvao ni jednu sitnicu, zaradio poneku uspomenu, neće mu pomoći ni planina od zlata da je ima, jer baš u ovakvoj noći kada čovek preračunava sam sebe, pomoći će mu uspomena a ne da glanca padine zlatne planine.
Vetar i noć teraju na razmišljanje, naravno one koji tu radnju koriste. Želim da verujem da noću ne izlaze loši ljudi, odsustvo svetla omogućava da ne vidim idiote koji gamižu ulicama svakodnevno, možda izađe poneki vampir, ali ne bi bilo loše sresti i upoznati i jednog takvog. Upaliću još jednu cigaretu, dovršiti i zavući se u krevet. Zamišljaću da sam u nekom zamku, toliko visoko i nepristupačno da mi samo fijuci prave društvo i čuvaju u isto vreme. Uživaću u ostatku noći jer ujutru opet treba spustiti kapiju zamka, navući osmeh na lice i smeškati se, nekima pokazati osmeh jer zaslužuju a nekima samo očnjake da ne prilaze. Sutra se trka nastavlja. Ko ostaje kasno, svedok je rađanju novog dana i svedok je odlaska starog. 
Laku noć svim prinčevima i princezama kojima na vrhu kule društvo prave vetar i noć. 

GLUPO, GLUPLJE...

Još uvek ne mogu da shvatim kako je moguće da u dvadeset prvom veku, kada se civilizovanje populacije radi ubrzano, postoje emisije koje ne samo da vređaju inteligneciju, već nemaju nikakve veze s mozgom i nikakvu tematiku.
Večeras sam pogledao segment iz emisije "Bračni sudija" i nisam shvatio koja je ponenta.
Zabava? Koga to zabavlja? Razumem voditeljku koja je verovatno dobro plaćena, razumem i "sudije" od kojih su neki dobro plaćeni a neki su tu da dobiju mrvu reklame pošto ih nema nigde, ali taj jad od naroda koji se prijavljuje da učestvuje "na optuženičkoj klupi", e to nikako ne mogu da shvatim.
Šta se konkretno dešava u mozgovima onih koji zarad, ne znam kakve popularnosti i kojih para, mogu da se pojave pred milionskim gledalištem i uz neke, ne banalne, nego totalno bespredmetne i debilne "parnice", seru na sebe a i na svoje porodice koje ih gledaju? Jesmo li mi toliko debilan i primitivan narod da možemo sebi da dozvolimo da se na taj način prikazujemo i to na televiziji, ili je to samo lečenje nekih teških kompleksa koje oni koji dolaze, imaju?
Da li se oni paćenici koji se prijave tu, stvarno zaluđuju da će im tamo neke sudije pomoći da im u životu bude bolje? Koliko debilan treba biti da pomisliš da to ima bilo kakav značaj i bilo kakvu težinu, a da pri tome iznosiš stvari iz svog života koje možda ne bi trebalo da se znaju? Ili su prosto toliko zaostali da misle da su dotakli zvezde i da će dobiti otisak na Bulevaru slavnih u Holivudu, zbog toga što su se pojavili na tv da ih neko vidi. Ipak, slutim da tu ima nešto još gore, a to je da većina njih želi da postane poznata u svom kraju, da pokažu komšijama i zlim jezicima kako su oni uspeli pojavivši se tamo gde su se pojavili, a što je najgore od svega, oni koji ih vide, a imaju zdravom uma, ismejaće ih. Ne, oni koji ih vide tj oni kojima oni pokazuju svoju veličinu, biće zaprepašćeni i ljubomorni jer su prevaziđeni, bar u pokušaju da od sebe naprave idiota. Sličan se sličnom raduje...
I onda se mi zavaravamo da idemo napred. U zemlji u kojoj su takve emisije popularne, u zemlji u kojoj je glavni hit i vest propagiranje kojekakvih idiotklinja od starleta, promicija gluposti, jer što god si gluplji, to si očigledno popularniji, samo ne vidim svrhu. Sistem vrednosti se obrnuo naopačke, jeftino je vredno, glupo je popularno, isčašeno je prihvaćeno. I mi se onda zavaravamo da idemo napred?

KOPIJA U POKUŠAJU...

Si fueris Romae, romano vivito more, si fueris alibi, vivito sicut ibi...(ako živiš u Rimu živi na rimski način,ako živiš drugde, ponašaj se kao oni).
Drevna mudrost, očigledno zaboravljena, ili nikad ne naučena. Mudri su bili stari latini ali ta mudrost se nije zapatila nigde dalje od granica antičkog rima, a vekovi koji su prošli, pregazili su sve mudrosti koje su oni ikada izgovorili i zapisali. 
Znate, ima onih ljudi, koje kada vidite, zaigra vam želudac i nešto vas preseče u predelu stomaka, osetite nalet vrućine i imate utisak da će vrh glave da vam odleti. Ovo nije u kontekstu zaljubljenosti, već u kontekstu akutne iritacije prvo simpatikusa pa onda ostalih nervnih završetaka koja se na kraju završe u predelu stomaka, da ne kažem s nagonom za prolivom. Ovakve osobe je najnormalnije ignorisati ili ne primećivati, ali kada ih ima na svakom ćošku, onda to postaje teže, svakog dana. Pa da, reći će neko da je problem u meni, priznajem, jeste, moj veliki problem je što ne mogu da se naviknem na idiote, jbg, nismo svi savršeni.
Postavljam uvek ista pitanja kada vidim nešto što mi iritira centralni nervni sistem. Pitanja su bez odgovora, ne mogu da nađem odgovor, ne znam ni gde da ga tražim pa tako ostavljam sebi prostor da se opet pitam i tako dalje i tako dalje...
Ima ljudi koji ne primećuju, ne interesuje ih, tj. bolje rečeno, ne para im uši i ne opterećuje oči ono što viđaju svakodnevno i ja se takvim ljudima beskrajno divim, voleo bih da me neko nauči kako se to radi, da i ja počnem da ne vidim i ne čujem. Ja na svakom koraku vidim nešto što ne bi trebalo tu da bude ili uopšte ne bi trebalo da postoji.
Vrlo praktičan primer je kada sednem u neki od svojih omiljenih beogradskih kafića, a omiljeno vreme mi je svako lepo letnje popodne, kada odem s posla i onda se negde smestim da uživam u popodnevnom suncu i svom gradu. Da, ja volim svoj grad, ovaj grad, kome je to čudno, to je njegov problem, rođen sam u njemu i ne nameravam da se od njega razvodim. Zato me iritiraju pojave koje nemaju nikakve dodirne tačke sa životom u ovom gradu, pojave koje zaudaraju na daleko, divlje i nekultivisano. Slažem se da je ovo veliki grad, velikog srca i širokog zagrljaja, bar su ga tako u pesmama opisivali i da prihvata sve putnike namernike i one koji bi da tu započnu novi život. Tako i treba, lepota je u različitosti kultura, ljudi, vera, svega onoga što nekome predstavlja povod da nekoga drugog odbace od sebe jer ako ništa drugo, kao veliku zamerku staviće mu to što je recimo druge boje ili vere, ali to su primitivna shvatanja i njima uopšte ne želim da se bavim, ali postoji nešto što se ne vidi na prvi pogled kao različitost a mnogo je opasnije od svake druge različitosti kojom se etiketiraju ljudi...
Nekada, osamdesetih, Beograd je bio pun raznolikih ljudi, raznih boja tena, raznog stila oblačenja, mnogi jezici su mogli da se čuju na ulicama, molili su se različitim bogovima (mada ne vidim poentu toga), ali poenta moje priče je da su svi bili jednaki duhovno, svakodnevno i barijere nisu postojale. 
Onda su nastali prokleti ratovi, pad vrednosti, zamena skala po kojima se sve u ovom društvu vrednuje i polako je naišao talas sa dna. Sada je moj grad pun kojekakvih subkultura, mulja koji je reka vremena ispljunula na obale, ološa koji je umislio da je na divljem zapadu i svega raznog a lošeg. Drugih boja tena skoro da i nema, drugih kultura, ako izuzmemo braću nam kineze, ima sve manje ali je zato u punom zamahu nekultura, idiotizam, neosvešćenost, neprosvetljenost a vala ima i nepismenosti.
Baš kada provodim neko popodne u nekom od tih kafića koje spominjah malo pre, pred mojim očima je kao pokretna traka na kojoj se nalaze svakojaki primerci svačega. Kada sam u društvu, a obično je tako, najveća zabava je kada uz duhovite komentare i opaske uveseljavamo sebe i smejemo se, naravno neprimetno ostalima bar što se teme tiče, ali se ponekad zapitam, da li mi svojim šalama i smehom prikrivamo strah ustvari, zaprepašćenost i nesposobnost da se naviknemo na ono što je uplivalo. 
Sada više nije normalno biti kulturan, ustvarni nije prihvatljivo,, nije normalno uživati u lepim trenucima koje možemo da provodimo sa dragim osobama, nije modreno čitati, a sve više mislim da nije moderno ni znati čitati. 
Sada je popularno biti idiot, doći u veliki grad i osećati se i ponašati kao da ti ga je tata ostavio u nasledstvo, nije kao nekada, normalno prihvatati vrednosti i standarde ponašanja koje ti sredina u koju si došao diktira, jer si valjda zbog toga i došao, nego je normalno potencirati i nametati svoje modele ponašanja, koji su daleko ispod svakog standarda.
Prva stvar koju neko mora da nauči kada promeni državu u kojoj živi jeste jezik. Kada odete u Nemačku, uslov je da govorite nemački, pa tako bi bilo normalno da kada dođete u Beograd, naučite da govorite, ne beogradski, nego sprski i to onaj dijalekat koji se ovde govori vekovima. Ne može da se govori kao u zavičaju, ne mogu da se koriste zvuci i slogovi rodnog kraja i ovde moraju da se koriste svi padeži, ne tropadežni sistem govora kao što se govori negde... Ponekad se zapitam da li možda gramatika nije opšta za sve, tj da li se štampaju različite gramatike za raličite krajeve. Ne znam, pametan sam. Ne može da se donosi svoja nekultura i da se i dalje ponaša kao da si na livadi, na planini jer nije ovaj grad došao kod tebe, nego ti u njega. Mnogo puta sam bio popreko gledan kada nisam hteo da odgovorim na pitanja koja su sadržala reči stranog porekla a u našem jeziku postoje odgovarajući pojmovi, pravio sam se lud, tj govorio sam da ne razumem samo zato što ne želim da mi neko u sred Beograda traži germe, deku, vrhanj i natuca sa gi, gu, ga, nisam u obavezi da razumem uopšte jer nisam ja došao.
Srbija ima toliko predivnih krajeva, svaki kraj ima neki svoj naglasak, tako karakterističan i originalan za mesto u kome se govori vekovima, to i jeste prava lepota ove zemlje, videti različite predele, upoznati različite ljude, čuti raličite govore. Ali, kada se dođe u Beograd, onda mora da se govori onako kako se ovde govori vekovima. Naravno, postoji period adaptacije, ali za svakog bar prosečno inteligentnog čoveka, ne može da bude duži od godinu dana. Ne može neko da me ubedi da može da nauči strani jezik a da ne može da se oslobodi svog zavičjanog mumlanja i da pri tome još potencira svoje. Ne može da me ubedi bilo ko da je ovde trideset godina i da nije čuo za više od tri padeža i da uporno zavija, odvija, privija...Možda je to i nostalgija, ali onda bih svima takvima poželeo srećan povratak u mesta odakle su došli.
Ali, nekada nije potrebno da neko progovori da bi se shvatilo da nije odavde, u većini slučajeva je dovoljno samo pogledati i shvatiti. Juče sam imao priliku, čekajući peticu tramvaj, da vidim nekog strnžova koji je onim siktavim, odsečnim rečima, onim kada brinom i tonom prikriva svoju glupost, objašnjavao svojim saplemenicima nešto, a jedna noga mu je bila podignuta na staničnu klupu. Jel to ta kultura koja dolazi da oplemeni ovaj grad? Naravno nike patike, valjda u crnoj boji, bile su suviše prljave da bi se videlo, i naravno, bele čarape, behu nekad bele, možda bi opet bile kada bi se družile malo sa praškom i vodom. No, nije problem u celokupnoj slici, uzimajući u obzir izgled i ponašanje, problem je što takav gilipter, geak i strndžov smatra da je on neko i nešto, ponašanjem i stavom stavlja do znanja da je on bitan i da je njegov manir jedini ispravan. Ej, čoveče, ti si sišao kozjom stazicom sa neke vrške čuke, čuo šta se otprilike nosi u civilizovanom svetu, samo što to nisi znao da sklopiš, i sada ti držiš predavanje i šepuriš se kao kastrirani paun u sred ovog grada?! Gde je tebi ostao mozak ako si ga uopšte i poneo? Isto tako, pre nekog vremena, na ulici hodam iza nekog čoveka, možda je imao nekih sedamdesetak godina. Ne samo što je završio pišanje pored auta, naravno to je sasvim normalno, verovatno ga nešto podsetilo na planinski potok u kome je urinirao ceo život, nego se uporno i i vrlo sadržajno ušmrkuje i naravno tu maramicu baca na trotoar, bez i jednog momenta griže savesti ili bilo kakvog pokušaja da bar potraži kantu za đubre koja je bila na tri metra od njega. Ja mu se obratim i kažem, gospodine, ispalo vam je nešto, pogledao je u mene kao stoka, kao da sam mu rekao nešto jako strašno i prokomentarisao, ko si ti da meni kažeš šta ću da radim. Možda i ne bih odreagovao ali kada sam čuo dubokojužni dijalekat sa primesom orijentalnog, dobio je odgovor. I ostao da gleda zamnom.
E to je ono što nikada neću da prihvatim, i što niko ne bi trebalo da prihvata i da skreće pogled ili ne čuje. Ponekad kažem u šali da sam neka vlast, vozovi bi išli u jednom pravcu, puni. A ustvari mislim ozbiljno.
Pozdrav.

ROMANTIKA...

"Na tvoju kosu kad u jesen lišće nečujno padne, zimi dok hladnoća stišće tvoje ruke hlade, leti  dok te sunce grije, ja mislim na tebe, i uzalud se borim sama protiv sebe...", su stihovi pesme koja zvuči beskrajno romantično, ali to može da shvati samo onaj ko razume šta znači osećati, patiti, biti povređen.

Postavljam sebi vrlo često pitanje, kud ide ovaj svet, po pitanju veza, poverenja, ljubavi i tajni koje samo dvoje koji se vole imaju. Da li je u današnje vreme sramota biti romatnik ili se romatnika vaga i meri nekim drugim vrednostima koje se izražavaju valutno? Da li je momak koji je romantičan prema svojoj devojci, pederčina kako bi rekli nazadkovići i prazilukovići? Da li uopšte još i postoji romantika?

Bezbroj pitanja a malo odgovora, niko se i ne bavi analizom samog sebe, pošto je većina zauzeta analizom drugih, niko neće jasno da kaže kakva su merila danas i šta je ono što je "in".

Pratioci moji poštovani, sada ću da napravim paralelu između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude, priča je ista, samo su vrednosti drugačije.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz nekog starog filma, mesečina iznad terase na kojoj se nalaze mali, okrugli stočići, malo poznatog restorana. Stolovi su postavljeni belim čaršavima, po jedna bela svećica plamti na sredini svakog. U uglu terase stoji mali orkestar, sviraju neku staru italijansku kanconu, za jednim od stolova sede dvoje... Dama, u pravom smislu te reči, u kasnim dvadesetim, obučena u dugačku, crnu haljinu, puštene crne kose, vrlo lepa, ima pogled koji krije mnoge tajne ovog sveta, mistična, nedokučiva, nasmejana sa vrlo finim manirima. Gospodin preko stola, isto u kasnim dvadesetim, obučen u najobičniji sako i farmerke, bela košulja i osmeh. Njegov pogled odaje dozu samouverenosti, svesnosti, ponaša se opušteno dok je drži za ruku. Pričaju. Letnje veče je u punom zamahu, mirisi različitog cveća iz žardinjera okolo, opijaju i njih kao i sve goste, orkestar svira i dalje tiho, tek dovoljno za uživanje a da ne smeta u njiovom intimnom razgovoru. Niko ne zna, osim njih, o čemu razgovaraju, ali je tema izrazito prijatna jer mami osmehe oboma, dok je šaka u njegovoj... veče je još mlado, do jutra ima dosta.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz jeftinog porno filma c produkcije, neki budžak kafić ili krajputaška birtija, vrlo poznata u savremenim krugovima, astali postavljeni tako da u svakom momentu može da se naskoči na njih, sa zvučnika veličine regala ne dopire, nego razara slušni aparat i mozak neki instant hit, neke zvezde padalice, pesma koja ima jednu strofu i dvadeset osam puta ponovljeni refren, valjda je bilo koliko para toliko muzike jer pevaljka je morala da plati drugoj koja zna da peva, da otpeva te deonice. Za jednim od tih astala, sedi gomila, ona beskrajno idiotski obučena, klonirana, videla je negde šta je u trendu pa pohitala u blok 70 da kupi KavaliNa, Lujis VitonEa i Versajsija, natukla to na sebe, nakarmEnisala se kao irokez i kren'la u kavanu, sa svojim tipom. Ona je u ranim dvadesetim, možda čak i ispod legalne granice, upravo je završila osnovnu školu i tu je s jednim ciljem. On, sa tri ortaka koji bi trebalo da mu drže strah, likovi ispali iz devedesetih, pokušava da sklepa jednu i po proširenu rečenicu, dok nervozno glanca svoj tek kupljeni ekstra skupoceni sat, trenerka  zadignuta do pola listova, bele čarape i nike patike i gleda u nju, samo s jednim ciljem.... Teme koje su na meniju, ne želim ni da slutim koje su, verovatno razgovaraju o globalnom zagrevanju, ekonomiji, siromaštvu...

Uglavno, dok on crveni i cakle mu se oči ispod Rauban naočara, ona kao kobila za praznim jaslama, žveće pola pakovanja žvaka, pokušavajući valjda da napravi balon veći od svoje glave, misli da je sva in, pardon, teško da misli, smatra instiktivno da je "riba". Veče je još mlado, do jutra je mnogo, obaviće radnju u kolima ili negde uz neku brezu ili bukvu a do jutra će svako da ponovi svoj književni susret sa različitim jedinkama...

Imao sam priliku da svedočim u obe situacije, nema potrebe da kažem koja je pobedila.

Ali nije problem u tome što se sve menja, i jeste normalno da se sa napretkom liberalizuje sve, bilo bi loše da stoji sve onako kako je bilo u prošlosti, problem je to što vrednosti nestaju, menja se sistem vaganja i onoga šta sada važi. Sada se više ne razmišlja mozgom nego onim među nogama, bilo da je muški ili ženski misleni aparat, doduše, naša jedna "velika zvezda", decu rađa mozgom a razmišlja onim dole, ali sve je se pretumbalo, izvitoperilo i rasturilo.

Više nije normalno biti pametan, čitati, znati da razgovaraš a da obuhvatiš svih sedam padeža, nije popularno imati dobre ocene i biti dobar student, ne valjda misliti i ceniti lepe stvari. Sada je normalno biti polupismen, stavljati knjige ispod frižidera kao podupirač, jesti otvorenih usta i srkati kao stoka, preživati tako da sagovornik vidi umnjake, pričati o suvislim i beznačajnim stvarima koje apsolutno nikome ne znače, ogovarati, pljuvati i što je najbitnije, što god si gluplji to misliš da si pametniji. Ah, da, naravno, nataći torbu preko ruke savijene u laktu i držati tač skrin telefon da se vidi, kako to zamalo da zaboravim.

Za sve u današnje vreme treba podupiranje, niko u sebi nema originalnost, svoj stav i svoje mišljenje. Za "muvanje ribe" ti trebaju ortaci, kopira se način stajanja, oblačenja, govora, prisvajaju se stavovi "zvezda" , po mogućnosti nekog umnog fudbalera koji svaku rečenicu počinje sa msm, msm, aaaa, ili neke ultra napucane(wtf) ribe koja priča o vrlo bitnim stvarima koristeći sleng iz nekog beogradskog predgrađa a sa dijalektom svog rodnog zavičaja.

I onda kažu, omladinu vaspitava ulica i televizija. Ako je tako, imam pitanje, a gde su roditelji dok decu vaspitavaju drugi?

Pozdrav.

KOLEKTIVNI SEDATIV

Još jednom vas pozdravljam, poštovani moji pratioci. Nekoliko dana, bio sam van dometa televizije, pa mi nisu kojekakve strašne, besmislene i debilne pojave padale u oči, ali večeras sedoh pred tv ekran i naravno, nisu više sitnice ono što upada u oči, već gluposti koje ne mogu da se progutaju.
Naravno, na dvadeset od pedeset kanala istovremeno se prikazuju one čuvene latinocentralnoameričkeportugalskoturskoindijske serije, sa tako maštovitim radnjama, koje uopšte ne liče jedna na drugu, ne, ne, ni malo, prepune ultra talentovanih glumaca i glumica, sa antologijskim pričama po kojima su ustvari te serije i snimane. Uzeću za primer jedan razvoj situacije, a sve ostale su manje više iste, samo što to niko ne primećuje. Jedna vrlo dirljiva radnja izgleda otprilike ovako: Glavna glumica, pošto su uglavnom te tragične priče vezane za neku jadnicu koju samo još vodenički točak nije mleo, rađa se kao vrlo mlada, ali tek pošto je završila neku sirotinjsku školu u poluraspadnutoj četvrti nekog nebitnog sela, i dok je tako u ritama, polusita i poluokupana šetala, tip top našminkana, nafrizirana, ondulirana, manikirana, bisernih zuba (pošto obično sve sirotice imaju te ispunjene standarde), srela je ženu koja je njena ćerka, iz braka sa nepoznatim poslovnim partnerom, vlasnikom fabrike koju će tek naslediti jednog dana, kada očev ujak, inače, njen mentor u internatu, bude ostavio svoju osmu ženu, sa kojom ima četrnaestoro dece od kojih je jedna ćerka njena najboja drugarica, pa onda postane bogata. A da, pre toga, misteriozno će nestati u Amazonskoj džungli, družiće se u narednih sedamsto osamdeset epizoda sa piranama, lenjivcima i cc muvama, pa će onda jednog dana da je pronađe prelepi južnoamerički tarzan kog su odgajile majmunice a završio je prestižni koledž u inostranstvu, i on će da je spasi, tako što će pobiti gerilsku vojsku koja pokušava da prokrijumčari mirišljave štapiće iz Hondurasa. Oni će onda posle patetičnog zaklinjanja na večnu ljubav koja će se provlačiti u narednih devetsto pet epizoda, a obećali su se jedno drugom u senci baobab drveta, da se vrate u civilizaciju, preotmu kapital i bogatstvo od babine šnajderke, koja je ustvari njena unuka a da ona to i ne zna ali se u međuvremenu prozlila, ugradila silikone u dupe i udala, vanbračno za teču glavne jadnice,čitaj glumice, i živeli su svo to vreme u zabludi jer su ustvari bili komšije u prethodnih trista šest epizoda ali je razrada pokazala da je to bila velika greška. I tako, na kraju pobeđuje lepota, pamet, bogatstvo dolazi u prave ruke, sve karmičke nepravde su ispravljene, sve krive Orinoko reke dovedene u pravi tok i posle dve hiljade četristo epizoda, kada više ni sami ne znaju ime serije koju su počeli da snimaju, dolazi hepi end.
E sad, kome ne leže latinoamazonske serije, uvek ima izbor da gleda neku dalekoistočnu, koja se snima samo sedamnaest godina i ima vrlo umnu radnju, koja je mogla da bude spakovana u tri petnaestominutne epizode. Otprilike, u velikoj palati, žarkih boja, živi jedna mučenica, velika posvećenica religiji i u svakoj sobi ima po jednu statuu nekog božanstva i tako danima, pa u krug, ona ide, prinosi žrtve, moli se, dimi se u upaljenim štapićima ali obavezno stidljivo drži kraj vela koji joj prekriva tek obrijano lice, vrlo smerna i mirna, na sebi nosi samo pet kilograma dijamanata i dvadeset kilograma zlata, jer nije bogata baš ono, ono, tako spava pod punom opremom, i uvek me ostavi u pitanju, kako se kupa i kako ne ustane krmeljiva i rasčupana ujuru. Ali ne, ona je iz ugledne porodice vlasnika plantaže luka arpadžika, voli da vodi vrlo konstruktivne razgovore, uz obavezne trenutke bečenja i razmišljanja naglas, kada je kao niko ne čuje, a ona preživljava pravu emotivnu buru, koju svi gledaoci mogu da čuju, ali je zato njeni sagovornici koji stoje na četvrt metra od nje, ne čuju. Neki glumci umru i od starosti, pošto se serija snima četvrt veka pa onda dolaze zamene, koje toliko liče na prethodne, da treba bar četiri meseca da se prokljuvi ko je to. I tako njihovi besmisleni životi puni tragedija, u svili i kadifi, optočeni dijamantima, prolaze pred očima naših gledalaca, koji isto tako stare uz svoje omiljene junake.
Pa sad, kome ni ovo nije srcu milo, tj njegovom senzibilitetu, može uvek da se osloni na baklava serije, koje čak i ne moraju da se zovu uvozne pošto su turci tek otišli od nas, pa su kao domaće. E tu su tek velike radnje, borbe savremenog protiv šerijatskog, modernog protiv nazadnog, liberalnog protiv konzervativnog. Imena koja ne mogu da se izgovore, a uglavno podsećaju na natpise na žvakama i bombonama koje uvizimo iz dotične zemlje, tipa, turgu, ugru, murgu, ozal, vazal, arzal i slično. Ma kao da je bitno koji je naglasak, bitno je da se mi osećamo toliko srodno sa tim likovima i to ne bez razloga, može da se desi da smo i rođaci, pošto su njihove čukun dede ovde živele, ko zna...
I kada se sabere i oduzme tako bogat program i televizijska ponuda, zar nije jeftinije, prostije, delotvornije i bezbednie, progutati jedan bensedin?
Pozdrav.

PRIJATELJ...

Dođe trenutak ponekada, nekome češće, nekome nikad, kada presabira po glavi i po srcu, da li postoji, i koliki, bilo kakav trag  ostavlja iza sebe. 
Pod tragom, naravno ne smatram ostavljene kuće, šupe, konobe i ostale stvari koje će vreme kad tad da sravni sa zemljom, već onaj trag koji ostavlja u nečijem životu, nečijem sećanju, nečijoj duši...
Obično čovek, kada se nad njim nadvije crni oblak, kada čuje oluju koju drugi ne čuju, kada oseća u grudima ledeni dah, razmišlja ko bi mogao u tim teškim trenucima da stane uz njegovo rame i raširi kišobran.
Neko nikada ne pronađe takvu osobu.
Imao sam kroz život razna iskustva, nekako, valjda je normalan proces odrastanja da sretneš svakakve ljude, da osetiš i ljubav i mržnju, iskrenu podršku i zavidnost, da kroz ta iskustva napokon naučiš da raspoznaješ prave prijatelje od prikrivenih, jer tek tada, možeš mirno da legneš u krevet u potpunom mraku i da znaš da taj neko postoji za tebe, da na tvoj poziv upali svetlo. To je pravo bogatstvo a mislim da ako tako posmatramo, u današnje vreme ima  malo bogatih.
Prijatelj je neko ko ti ne sudi, neko ko razume tvoju prošlost, veruje u tvoju budućnost a u sadašnjosti te prihvata onakvog kakav jesi. Kada neko nema prikrivene porive, ume da bude ponekada stub na koji ćeš se nasloniti, u onim trenucima kada ti pokleknu noge, kada oseti i tvoju sreću i tvoju tugu, e onda možeš da budeš siguran da ti je to pravi prijatelj. Kao što mudra izreka kaže, ne treba mi prijatelj koji će samo da klima glavom na sve što ja uradim ili kažem, to može sasvim dobro da radi i moja senka.
Svi mi, bar mislim oni koji su uspeli do nekog biološkog roka da se formiraju u emancipovane i samosvesne ličnosti, jaki smo i sposobni da se o sebi staramo i branimo na najbolji mogući način. Ali, i stena puca, tako i čovek u onom odvratnom momentu kada mu nevolje pomute razum i rasteraju svaku volju da korakne dalje, mora da ima jednog prijatelja, onog što će da mu lupi šamar realnosti i kaže, ej budalo osvesti se. 
Ja sve o čemu pišem i pričam, posmatram iz svog ugla i crpim iz svojih iskustava, ne volim da slušam tuđe bajke, pošto su bajke uglavno neistinite, tako da i o ovome govorim iz svog doživljaja, a najviše zbog toga što ovim tekstom želim da se zahvalim jednoj određenoj osobi, jednom posebnom brilijantu iz moje niske dragog kamenja, za koju nisam ni znao koliko me dobro poznaje i koliko mi njena podrška znači. No, na moju sreću, otrkih to kao gromom pogođen.
Baš kada mi naiđu oni crni dani, kada provejava realna i irealna opasnost od nečega, ili kada sam prosto sjeban što bi rekli klinci, e tada treba onaj šamar, i ja ga dobih, dobih i ostadoh zaleđen, zabetoniran novonastalim osećanjem divljenja i spoznaje da je to ipak neko ko je preskočio sve moje zidove, našao pukotinu u mojim bedemima i prošao sve obruče odbrane koju imam prema ljudima, i uspeo da dođe do srži. Iskreno, nisam očekivao u tolikoj meri, tu neku bliskost, ali mi je drago što je došlo do toga.
Kada sam posle razmišljao o toj osobi, pronašao sam je u svim mudrim mislima koje je neko ikada zapisao o prijateljstvu. Ne hodaj ispred mene, možda te neću slediti, ne hodaj iza mene, možda te neću voditi, hodaj pored mene i budi mi prijatelj. I tako, ona zakorači sigurnim korakom, rame uz rame samnom. Da, ona, da naglasim da je ona, pošto primitivni svet, onaj zbog kojeg i imam tolike zidove i odbrane, smatra nepojmljivim prijateljstvo među različitim polovima, ne zato što za to imaju realni razlog, nego zato što se plaše sebe i svoje nesigurnosti, jer kada je muškarcu žena prijatelj, uvek dođe u jednom trenutku do sloma svih stega i ponekada se otkriju i tajne koje "velike muškarčine" ni ne žele da priznaju da imaju, a kamoli da o tome pričaju. No, neka se svojim velikim egoima, kad su im udovi već mali, bave sami, ja se bavim svojim osećanjima i svojim shvatanjem onoga što se u mom životu dešava. Ionako ne pišem za zaularene, odsedlane i usmerene, pišem za inteligentne ljude, ljude otvorenog uma i najvažnije, za ljude koji se ne plaše da imaju duboka osećanja prema bilo čemu, i ta ista iskažu. 
Isto tako, nisu potrebna epohalna dela i veliki trud da shvatiš ko ti je prijatelj, nekada je dovoljna samo reč, koja govori više od svega, jedna izgovorena reč koja ima snagu uragana i ostavlja za sobom trag zauvek. 
To se i meni desilo, oduvao me uragan i tresnuo o zid koji je bio iza mene, jer posle moje priče, savetovanja s njom, pitanja, odgovora i zamotavanja u razne ukrasne papire, njeno "znam", a samo ona i ja znamo šta to znači i tako će i da ostane, mene je ostavilo bez reči, mene!!! Ona zna!! 
Neopisiv je osećaj sreće i topline koju je ta reč izazvala, nije ni potrebno, onaj ko je doživeo, shvatiće, ali poenta je u tome, da, upravo ona stade rame uz rame samnom, i otvori kišobran... Iako nije ogromna, iako nije snagator, videh u njoj ratnika koji je isukao svoje koplje i usmerio prema izvoru nevolje, ratnika odlučnog, psihološki jakog, nespremnog za kompromis sa crnim oblakom.
I pojavi se prvi zrak sunca... Malo po malo, zrak po zrak, istopi se crni oblak, u narednih par dana, nebo je postalo plavo. 
Dokazalo mi se više puta da ne postoji slučajnost, da sve ima svoju svrhu i namenu i da ne postoje koincidencije, tako i ovog puta. Svako od nas ima u svom životu ljude koji su tu, možda neeksponirani kao neki drugi, ali u kritičnom trenutku se pokažu i dokažu, ničim izazvani, dok se oni na glasu, zavuku u rupe. 
Prijateljici prijatelju iz duše, i da, ne brini, više nemam nameru da ti izgulim kola ključem..
Pozdrav

UDAR GROMA IZ PROŠLOSTI.

Ponekad samo jedan detalj, nenajavljeno, ni od kuda, iznenada može da probudi i ona najdublja sećanja, osećanja i davno zaboravljene uspomene. Meni se danas desilo, i hvala na tome. Miris vanilica, a možda i nekog drugog starinskog kolača koji je se širio poljem, udario me je pravo u srce, odjednom sam, izlazeći iz kuće, setio se neke davne prošlosti i nekih davno prošlih, divnih vremena, opet sam video kao i tada, toplo avgustovsko popodne, toplo ali lepo, onaj isti povetarac kao i pre mnogo decenija, pogled mi je završio baš na onom istom starinskom cveću koje i danas cveta u istom delu dvorišta, opet mi je sestra bila tu, sada sa svojim sinom, opet su se iz letnje kuhinje čuli tanjiri, lupkanje viljušaka o iste, deda je nešto pričao a mama i ona ga slušale. To je ono što se u detinjstvu preživi a kasnije proživi. Učinilo mi se da vremeplov postoji, od žege, i trava je bila suva na istim mestima, isti stari orah je i dalje čuvao nas od letnjeg sunca, tu je i stara pušnica, odavno zaboravljena ali svedoči o tome kako smo nekada bezbrižno trčali kroz ta dvorišta, pravili strele i lukove od pruća, sakrivali se ispod starog šimšira i ni jednog trenutka nismo razmišljali o onim stvarima koje na sada okupiraju misli. Sve sam osetio kao nekada, divno je kada te udari grom emocija i uspomena, tako lepih, tako sada nepostojećih. Neki ljudi nisu više tu, žive samo u našim srcima, neki su otišli daleko, neki su se otuđili, sve se promenilo i sve se menja, ali uspomene i sećanja nikada niko ne može da oduzme, i zato kada se tako iznenada pojave, treba ih prihvatiti i proživeti opet uz najveću emociju, pa makar to navelo i po neku suzu.

KAKO JE LAKO BITI GLUP...

Svemir i ljudska glupost su bezgranični, osim što se za Svemir još uvek nagađa..
Kako vreme prolazi, sve više sam shvatanja, da na ovom, ionako prenaseljenom svetu, postoje pojave koje uzaludno udišu deficitarni kiseonik. Mišljenje možda jeste malo oštrije, ali je moje, i kao svoje ga iznosim. Nije me nikada interesovalo tuđe, tako da sada želim da podelim sa vama ono što mi se vrti po mislima.
Ako izuzmemo oštru utakmicu na multimedijalnom nebu, zanemarimo različite oblike i programske formate i pretpostavimo kako su svi programi jednaki, tj istog kvaliteta (što naravno nikada neće biti slučaj), na svakom od njih ćemo da pronađemo neki segment koji, ne da nema veze sa mozgom, nego vređa ljudsku inteligenciju, jer svojim sadržajem i promocijom idiotizma, izgleda samo tome i služi. Ili ne? Psiholozi i sociolozi bi se složili da svako ma pravo da gleda ono što mu prija, slažem se i ja. Ali se onda postavlja pitanje, koliko je zdrav onaj ko može da nađe trunku zabave i veselosti u nekim pojavama koje su samo za držanje u nekom mračnom podrumu, ili eventualno za neki live show ali na nekom nenaseljenom ostvru usred Indijskog okeana, koje je toliko daleko da se i cunami do njega umori.
Konkretno ono što je meni trenutno fascinantno je, da, namerno kažem ono, je nešto što se zove Ekrem. Fascinacija ima različite oblike, ova moja je negativna, pre će biti šokiranost, ali kako u današnje vreme retko šta može da me šokira, onda ću da kažem fascinacija. Popularnost niotkuda, ako je to popularnost. Ono čime se dotični predstavio, u nekim zemljama bi bilo sankcionisano zatvorom na duge staze, ali ne, u našoj zemlji se prihvata kao nešto očaravajuće, inspirativno, zanimljivo, a suština je da je najefikasnije izazivanje nagona za povraćanjem. Tragedija našeg savremenog društva, a pitam se da li je uopšte savremeno kada se ceni i tetoše nešto toliko primitivno i debilno, jeste što takvi "spotovi" imaju više pregleda nego sve naučne i obrazovne emsije zajedno. Jedino mi nije jasno, da li onaj ko to gleda, stvarno u tome nalazi relaksaciju i uveseljenje svog duha a ako tako jeste, onda se iskreno brinem za mentalno zdravlje ove nacije. Naravno, oni koji to emituju, ni malo nisu krivi, prosto su fantastično pametni za posao, pa onda nabave tako nešto, iskopaju iz nekog civilizacijskog klozeta i puste, pa izvol'te. Onda se tu našu neke baba Kurane, koje će, pod opravdanjem kako su širokih shvatanja i dalekih pogleda, a vrhovi cipela su im najdalji dometi, da kažu, jao, pa ne treba se smejati nečemu takvom. Čemu? Slažem se da nikako i ni u kom slučaju ne treba biti negativnog pogleda ili podrugljiv onome ko je na neki način različit od nas, ali, ako se ta oštećenost propagira kao model ponašanja, ako se u krajnoj nepismenosti pronalazi zanimljivost, ako se u gluposti pronalazi razonoda, e onda smo i te kako licemerni, licemerni do jaja, jer, ako vidimo nekoga ko je sa nekom posebnom potrebom, svaki treći bar će da prokomentariše nešto negativno i osetiće neku perverznu superiornost zato što je "čitav". Pa nije ni taj čovek koji ima posebnu potrebu "nečitav"jer je to izabrao, nego je majka priroda  bila škrta ili lenja, a kada neko na svojoj nečitavosti stvara slavu, taj isti koji se podsmeva različitom od sebe, reći će, jao kako je ovo smešno, vrh je, ma zakon. Koji bre zakon, kada su tu omašili svi zakoni, i prirode, i socijalizacije, i psihologije i svaki jebeni fizički i hemijski zakon koji postoji u ovom Univerzumu.
Zašto su pojedini i tu licemerni? Da li smejanjem takvom oblaku kretenizma, podsvesno ili svesno, pravdaju svoju nečistost jer smatraju da različiti od nas nisu dostojni da borave na ovoj planeti, pa im onda taj oblik zabave dođe kao opravdanje da druge i sebe lažu kako su oni, bože moj, tako otvoreni, savremeni, prepametni. Aha, ali u zemlji Dembeliji, negde tamo iza duge, ovde nisu, samo što im to nikako ne dopire do onog organa koji se koristi za smisleno razmišljanje jer nevoljen radnje koje taj organ sprovodi imaju i kukuruz, i puž, i koral, samo što oni ne razmišljaju.
I dalje mi nije jasno, šta je smešno, kome je smešno i koliko učukan u taj isti organ treba neko da bude pa da u tome nalazi zadovoljstvo.
Nije to jedini taman primer, ima na ovom multimedijanom nebu, pregršt šećernih vodica, koje u sebi imaju arsenik, to su neobavezne zabave za mase, ali koje mase, i kolike mase, i gde su te mase?
Verovali ili ne, mudre izreke, mudri citati, interesantne emisije a nadasve poučne, nemaju ni milioniti pregled na mrežama kao poneke pojave od kojih bi se svaki normalan čovek stresao i naježio.
Naši mladi talenti su nepoznati, dostignuća naših omladinaca, naučnika, studenata negde su u zapećku, kao poslednja ili čak ni poslednja zanimljivost, ali je zato belosvetski ološ, inteligencije savskog kamena, ono što treba da donese mentalno zdravlje naciji. E Lazo Lazareviću, tebi treba stacionar veličine stadiona, i opet ti ne bi bilo dovoljno.
Pozdrav.

BOŽE BACI CIGLU I BUDI PRECIZAN...

Večeras sam bio u vrlo prijatnom društvu, u svojoj dnevnoj sobi, priča, smeh i ispijanje kafice su bili pravi doživljaj. Ni sam ne znam zašto, ali počeo sam da vrtim kanale (kao ne znam zašto, a konstantno to radim, kao da mogu da gledam sve kanale istovremeno), i pažnja mi ostade prikovana za jedan kanal, nebitnog imena, ali ono što je bilo prikazivano kao muzički program, ne da ne može da se okarakteriše kao muzika, nego, ne može da se okarakteriše kao bilo šta, a da ne vređa ljudsku inteligenciju. "Ovo" što sam video u tom trenutku, mene je uspelo da ostavi bez teksta, tj bilo kakve smislene reakcije, pa sam u jednom momentu pomislio da sam se možda šlogirao, čak je i moja kuma ostala zatečena, što prizorom sa tv ekrana, što mojim nereagovanjem. "To" što je pevalo, uh, pevati u ovom slučaju je izlišan pojam, "to" što je rzalo, stenjalo, groktalo i zvučalo kao mutirani gnu, ostavilo me je zaprepašćenog, u najmanju ruku. Pesma naše najveće zvezde, u izvedbi, bolje reći mlevenju i hiperventilaciji dotične, šta god da je, zvučala je jezivo, strašno, zaglupljujuće i zaglušujuće u svakom smislu, kao napad na nervni sistem a posle na digestivni trakt.
O "stajlingu" je izlišno govoriti, davno sam zakključio da ovaj grad vari različite vrste namirnica, neke obradi i preradi u drugu formu, a neke eliminiše u nepromenjenom obliku. O stajlingu, razmislite sami. No, nije ovo kraj, nije ovo jedna kockica u mozaiku, nije ovo usamljeni primer. Pitanje je, ko, ali ko, to sluša, gleda i prati, kome je ovo prijatno za bilo koje čulo, od priznatih pet, kako neko ovo može da uopšte otprati do kraja i koja je korist od ovakvog marketinga?
Evidentno je da, čim se ovo pusta u etar, ima neku ciljnu grupu, tj konzumente istog proizvoda, ali se onda postavlja pitanje, koliko smo mi zdrava nacija kada ovako nešto može da bude nečija razonoda, veselje i uživanje? Zapitam se, gde taj narod boravi, čime se bavi, pokušam da se projektujem u te glave i prostore, da naslutim kakvu emociju ili impresiju ovo izaziva. Ne uspevam. Možda zato što sam evoluirao od reptila ka čoveku. Dva čula koja su ovde na direktnom udaru i ugrožena su sluh i vid, istinu govoreći, ne zna se na koje ovo štetnije deluje. Onda se zaključi, jel, da čim ima više ovakvih nepogoda odjednom, to se pretače u nekakvu vrstu emisije, ali koje namene, koje svrhe i kog trajanja. Ne uspevam da dokučim, 'bem li ga. Brinem. Na naciju koja broji oko deset miliona ljudi, i stoti deo promila, a matematičari će izračunati koliko je to, je mnogo ako su konzumenti i obožavaoci ovoga. Ček, ček, jel to put u Evropsku uniju? Hm, mislim da nije.
Onda, kada ne uspem da probijem postreptilsku barijeru u svom mozgu i ostvarim konekciju sa pratiocima ovog pravca, pokušavam da shvatim kakav um imaju proizvođači ovoga i koliko inteligencije, pismenosti, osnovne kulture treba da sebe neko unizi na ovaj način, ili to ne smatraju degradacijom već naprotiv, misle da je to vrhunska umetnost i da su najbolji? E, tek onda smo u čorbi, pred ključanjem.
Kada razmislim, i pored toga što sam pokušavao da proniknem u tajne ove vrste umetnosti, ipak mi je drago što ne poznajem ni jedan primerak obožavalaca ovoga i čak mislim da ih nema u mojoj blizini. Možda ja ipak nisam za tu visoku umetnost, možda sam ja ostao unazađen jer znam svih trideset slova, dva pisma, dva strana jezika, ponekad čak i pročitam knjigu. Šta da se radi, osim da se zaključi da sam ja, i moji istomišljenici, totalni oportunizam ovoj avangardi.
Pozdrav.

KURVE NA BIROU ZA NEZAPOSLENE.

Uvek me iznenada ostavi bez teksta hipokrizija koja vlada u našem okruženju. Ne znam da li smo mi narod, genetski ili socijalno opredeljen da kritikujemo baš ono što u potaji ili u nepotaji radimo, ali, znamo da nađemo zajedljiv komentar kada neko uradi nešto, baš isto kao i mi, ali, kao što bi neka biblijska poslovica naglasila(nije citat, nego parafraziram, ne stojim baš dobro s Biblijom), u svom oku ne vidimo brvno ali u tuđem vidimo trun.
Svakoga dana, svi mi se srećemo sa pojavama koje su nam vrlo poznate, ali, morate priznati da, ipak, nekada nam ili nesmotreno izleti ili nam se bar kroz glavu promuva neki sarkastičan ili slučajan komentar na taj događaj, iako smo svesni da smo bili u istim situacijama i radili iste stvari, da ne kažem, pravili iste greške.
Tako, skoro čujem, udala se neka tamo. Nebitno je to što se ona udala, bitno je što preteknu sve one okolne "poletne, pogrešne i vrckaste" devojke, što ona maznu muža iako nije imala oklagiju u ruci, a one, koje su na glasu kao ovakve i onakve, i dalje su same, pa možda ostanu i babadevojke.
Koliko samo puta sam čuo komentare za neku moju drugaricu, neku od mojih sestara, kako su, što bi se seoske google komšinice, izrazile, sumLJivog ponašanja i radodajke!?, ma šta god to značilo, pošto primitivni umovi imaju primitivne karakterizacije i konstatacije, ali, šalu na stranu, takvi komentari mogu da se čuju, ili od onih koji su toliko zaludni i praznih života, pa se bave tuđim, ili nešto kriju, potiskuju i sakrivaju olajavanjem drugih, da bi sa sebe skrenuli pažnju.
Postoji stara poslovica da od ovih poštenih kurve ne mogu da zarade za hleb. Pa ima li većeg licemerstva, maskiranosti i foliranja od toga? Uzeti nekoga "na zub", jer nedovoljno razvijeni mozak nije uspeo da obradi do kraja informacije pa je negde u toku procesa imao skriveni error, i onda praviti sebi jeftinu, podrumsku zabavu, hraniti svoj jadni ego, i sujetu koja probija stratosferu? Zašto je nečija mladost, nečija lepota, uspeh i sopstvenost, predmet podsmeha, ruganja, ogovaranja i izmišljanja.
Ona beše tiha devojka, smerna, čedna (pojmovi koji mi izazivaju mučninu u najboljem slučaju), čuj smerna, pa nije imala ular i kićanke i bila usmerena kao upregnuti konj, ili čedna, šta, tata joj se zove Čeda? Ma devojka za primer, domaćica (osobina koja može da vas vine u nebesa i napravi od vas VIP), ali u kontektu u kom jeste, ta je kao vihor, vita jela, dika i ponos i šta god još može od pežorativnih pojmova da se okači nekome kada dušebrižne kone hoće zbog neke koristi ili neke svoje izopačene naklonosti da pohvale neku devojku iz kraja. Doduše, ta devojka verovatno nije ni svesna šta je i koliko je predobra ali dobro, svesno je selo u kom živi. A ona tamo, pazi sad, ona tamo, verovatno, neprihvatljiva jer je odlučila da osim osnovne, završi još malo više škole, neshvaćena jer njen inače normalan i savremen stav ne može da bude apsorbovan u mozak veličine oraha, a ne daj bože ako ima dečka, e onda je drolja. Da, da, drolja. Znate zašto? Hm, pa nisu joj baba i mama našle đuvegiju, da je utrape nekom lokalnom đilkošu koji gaji bezgraničnu ljubav, ali prema šljivi i buretu, a ako je još i malo ocvaliji zumbul, verovatno je latentni homoseksualac (čitaj nakaza jer tako se to shvata), pa mu traže ženu da mu postave paravan dok on sa prika Radom ide na utakmice kukuruz lige, pa umesto da gleda loptu, kotrlja loptice u istom kukuruzu, ako me razumete. No, nije to tema nego baš ta, ta koja je odbila sve to i formirala sebe, svoje stavove, razmišljanja i drži svoj život u svojim rukama.
Odjednom, što bi rekli, ćurak se okrenu. Ta, smerna i čedna, udade se, kao grom iz vedra neba, kiša a nebo bez oblaka, mraz a leto napolju. Šta sad bi? Opet, nije važno što se ona udala, nego je porušila sve standarde koji su bili postavljeni, nije nikoga pitala, a tako smerna i istrenirana, trebalo je da sazove prvo porodični, pa plemenski pa mesni sastanak i pita za dozvolu i savet. Gle, ode, ne okrete se. Ma nije to tako ni loše, ali anđelu otpadoše krila, ispostavi se da je pre udaje imala dosta "isprobavanja", uzimanja mere, prepipavanja, biranja i iskušavanja, temeljno je sve prostudirala i naravno, izabrala najboljeg, najboljeg sa značenjem sa najviše love, ko još za ljubav mari, ljubav je precenjena a ona je to dobro naučila dok je imala praktičnu nastavu. Ode dika, seoska slika, ode i ne osvrte se, ostavi opuštene vilice na istim onim ustima koja su mlela i hvalila je sve te godine, ostavi bez teksta sve dušebrižnike. I ispade pametna. A ova mučenica, "razvratna", poletna i neshvaćena, pa ona će morati da se zadovolji nekim dobrim poslom i karijerom, nekim pritojnim brakom sa nekim intelektualcem, par komada dece i idiličan život. Cccc, a bila je ovakva i onakva.
Zaključak je, i jedna i druga su ostvarile ono što su želele i što su planirale, samo je jedna imala pogrešnu podršku a druga pogrešno shvatanje. U svakom slučaju, obe pogrešne su otišle a one koje su žvakale, tupile zube i pravile sebi jeftinu zabavu, ostale su u istom blatu gde su i bile, bez mogućnosti da se iz njega isčupaju, jer nije blato ono što vam zarobljava stopala, blato je ono što vam zarobljava mozak.
I tako, pre nego što nekoga okarakterišete kao lošeg, razmislite malo, onaj ko zna da misli, lako će shvatiti, onaj ko ne zna.... ma šta zna svinja šta su biseri.
Pozdrav.

PODIĆI ZID ILI BITI REKLAMA?

Koliko je čovek spreman da bude na izvolite ostalima oko sebe i da li je uopšte normalno biti transparentan, toliko, da drugima možete da služite kao zabava?
Stalno razmišljam o sebi, svom životu, valjda je to normalno, ali očigledno ima onih koji isto razmišljaju o mom životu, pa se često presečem, zaprepastim (mada je odavno mnogo toga prestalo da me zaprepašćuje), iznenadim, ne time što se neko bavi onim stvarima koje nisu njegova stvar, nego intenzitetom i slobodom koju sebi daju, da razglabaju, razvlače, prebrajaju i razmeravaju tuđ život i svakodnevicu.
Ima ljudi koje znam, koji kada, kao i ja, dođu s posla, umorni i željni mira i opuštanja, takvi nemaju vremena i snage, da se bave onim što nikako ne može da im poboljša svaki dan. E, onda se zapitam, koliko neko treba da bude zaludan, ograničen i u krajnju ruku glup i zavidan, da preko svoje ograde gleda u tuđe dvorište, konkretno moje. Koji mentalni sklop imaju osobe, ne mogu ih nazvati ljudima, osim što su to po zakonu biologije, kada počnu da prebrajaju travke i cvetove preko puta a pogled bacaju preko gomile govana koja im stoji pred sopstvenim vratima?
To je tema kojom se verovatno bave oni koji su za to stručni, psiholozi, psihijatri, jer to i jeste socijalna patologija, a nama koji nismo školovani za takve poduhvate, ostaje samo da iz svog života odstranimo takve pojave(čitaj osobe) i bar nekako otkačimo od sebe krpiguz, čičak i duhovne bakterije kojima je svrha života proanalizirati i popljuvati onog tamo...
Drskost. Da, to je jedna od osobina koje se nastanjuju u sitnim dušama, drskost koja daje snagu da sa toliko slobode osuđuju, vagaju i naravno, pogrešno zaključuju o nekome koga ne poznaju. Glupost je bezgranična, poslovica kaže da se smatra da su glupost i svemir dve bezgranične stvari, samo što se za svemir može naslutiti bar granica, za glupost ne. Čovek kada je glup a dobar, uvek može da se na neki način uklopi, stekne prijatelje, jer je po pravilu dobra osoba, ako ništa drugo, ne muče ga brige o kojima ne razmišlja. S druge strane glup i zao čovek su veliki problem, velika pretnja, veliki a uzaludni potrošač kiseonika na prenaseljenoj planeti.
Da li vam se nekada desilo da budete napadnuti, izvređani, olajani, nagrđeni, onako iz čista mira, krajnje prostački i slepački, samo zato što niste dozvolili da umočite svoja stopala u blato onoga ko smatra da je najpametniji, mudar i vrlo plemenit, a ustvari je ološ, socijalno i psihološki ugrožen i devijantan?
Meni se desilo. Nije me potreslo jer sam odavno naučio da od sebe otresem takve kao prašinu sa revera, i nikada se nisam bavio takvim spodobama jer nisam dozvoljavao sebi da se unizim i toliko sagnem da bih bio u nivou takve osobe. Ali kada neko takav dirne u nekog koga volite....
Dugo sam razmišljao, pokušavao da nađem bar neko opravdanje, neki razlog koji bi mogao da se uzme kao uzrok takvog ponašanja, da sagledam šta se ustvari dešava u psihi neke takve spodobe, i ne nađoh odgovor koji bi imao veze s logikom. Odgovor je vrlo prost. Iskonsko zlo na dve noge, upakovano u oštećenu ambalažu, preliveno sopstvenim razočaranjem u život, pritisnuto problemima za koje postoji rešenje ali je lakše satanizovati nekog drugog nego se baviti sobom. E to je taj proizvod. Jedini lek je distancirati se od svih takvih, odstraniti ih kao vašku i zakopati negde u krajičku svesti, jer nikakva objašnjenja, opravdanja i opovrgavanja tu ne pomažu. Za budale je ignorisanje jedino oružje, vrlo ubojito, ono koje im polomi kandže i saseče pogani jezik.
Većina ljudi u ovoj zemlji, iskreno veruje u dobrotu ljudi, veruje da bi nam svima bilo bolje kada bismo radili neke lepe, korisne stvari, pomagali jedni drugima, uredili bismo svoju zemlju, svoje grad, svoju ulicu, ali problem je što prvo treba da se krene od svoje kuće i svojih vrata. Često pomislim da stepen civilizovanosti koji je potreban za to, nikada nećemo dostići jer primitivizam i prostakluk koji se kriju, nekad čak i veličaju, toliko su jaki da je svaki korak prema lepšem i sadržajnijem životu, borba s vetrenjačama.
Sada, moje pitanje je odluka svakog od nas. Nekome prija da bude kao reklama, da bude otvoren prema svima, bude dobar sa svima. Moja nije. Nemam ni mesta ni vremena za ološ koji pliva u kanalizaciji života, ne želim sebi da dozvolim da mi osmeh i pozitivnost narušavaju intelektualni crvi, ne želim da trošim svoje dobar dan, na nekoga ko zaslužuje da bude prisiljen da prvo nauči da čita.
Primitivizam je svuda, u mojoj ulici, u tvojoj ulici, u našem gradu. Ljudske fekalije.
I onda kažu da sam ja nadrkan? Ako je distanca od onih kojima je vređanje način izražavanja, od onih kojima je normalno da s ponosom kažu da se kupaju na mesečnom nivou i onda ponosno, uzdignute brade pljunu na trotoar, od onih koji nemaju stav nego kao pičke se okreću prema sitnoj, jajarskoj koristi, od onih kojima je nenormalno družiti se, smejati se, pevati i biti dostojanstven, od onih koji se kukavički kriju iza priče o tome da su dobri sa svima, pa i rođacima a u stvari nemaju sve pršljenove u kičmi, koji znaju koliko je neko govno od čoveka a kao nisu imali loša iskustva pa ne mogu da sude, onda ja jesam nadrkan, o da, i još nadrkaniji ću biti, i svako treba da se ogradi i eliminiše toksin koji se cedi sa njihovih palacavih jezika.
Uostalom, svačije se pokaže, treba biti ponosan i čekati, čekanje se uvek isplati. Dopratio sam i što je važnije,otpratio mnoge koji su se osećali silnima,pravednima, pametnima i mudrima. Sada su u pacovskim rupama, trule u sopstvenom smradu jer su se ujeli za sopstveni jezik a zubi im puni otrova.
Zato želim svim pozitivnim ljudima, svim duhovitim i nasmejanim, da žive onako kako smatraju da treba, ne osvrću se, psi laju,karavani prolaze a i kada bismo se okretali i zastajali za svakim uličnim psom koji zalaje, kada bismo stigli do cilja.
I, moram da završim jednom poslovicom: Koju mačku briga šta joj miševi govore iza leđa.
Pozdrav