Večeras sam bio u vrlo prijatnom društvu, u svojoj dnevnoj sobi, priča, smeh i ispijanje kafice su bili pravi doživljaj. Ni sam ne znam zašto, ali počeo sam da vrtim kanale (kao ne znam zašto, a konstantno to radim, kao da mogu da gledam sve kanale istovremeno), i pažnja mi ostade prikovana za jedan kanal, nebitnog imena, ali ono što je bilo prikazivano kao muzički program, ne da ne može da se okarakteriše kao muzika, nego, ne može da se okarakteriše kao bilo šta, a da ne vređa ljudsku inteligenciju. "Ovo" što sam video u tom trenutku, mene je uspelo da ostavi bez teksta, tj bilo kakve smislene reakcije, pa sam u jednom momentu pomislio da sam se možda šlogirao, čak je i moja kuma ostala zatečena, što prizorom sa tv ekrana, što mojim nereagovanjem. "To" što je pevalo, uh, pevati u ovom slučaju je izlišan pojam, "to" što je rzalo, stenjalo, groktalo i zvučalo kao mutirani gnu, ostavilo me je zaprepašćenog, u najmanju ruku. Pesma naše najveće zvezde, u izvedbi, bolje reći mlevenju i hiperventilaciji dotične, šta god da je, zvučala je jezivo, strašno, zaglupljujuće i zaglušujuće u svakom smislu, kao napad na nervni sistem a posle na digestivni trakt. 
O "stajlingu" je izlišno govoriti, davno sam zakključio da ovaj grad vari različite vrste namirnica, neke obradi i preradi u drugu formu, a neke eliminiše u nepromenjenom obliku. O stajlingu, razmislite sami. No, nije ovo kraj, nije ovo jedna kockica u mozaiku, nije ovo usamljeni primer. Pitanje je, ko, ali ko, to sluša, gleda i prati, kome je ovo prijatno za bilo koje čulo, od priznatih pet, kako neko ovo može da uopšte otprati do kraja i koja je korist od ovakvog marketinga?Evidentno je da, čim se ovo pusta u etar, ima neku ciljnu grupu, tj konzumente istog proizvoda, ali se onda postavlja pitanje, koliko smo mi zdrava nacija kada ovako nešto može da bude nečija razonoda, veselje i uživanje? Zapitam se, gde taj narod boravi, čime se bavi, pokušam da se projektujem u te glave i prostore, da naslutim kakvu emociju ili impresiju ovo izaziva. Ne uspevam. Možda zato što sam evoluirao od reptila ka čoveku. Dva čula koja su ovde na direktnom udaru i ugrožena su sluh i vid, istinu govoreći, ne zna se na koje ovo štetnije deluje. Onda se zaključi, jel, da čim ima više ovakvih nepogoda odjednom, to se pretače u nekakvu vrstu emisije, ali koje namene, koje svrhe i kog trajanja. Ne uspevam da dokučim, 'bem li ga. Brinem. Na naciju koja broji oko deset miliona ljudi, i stoti deo promila, a matematičari će izračunati koliko je to, je mnogo ako su konzumenti i obožavaoci ovoga. Ček, ček, jel to put u Evropsku uniju? Hm, mislim da nije.
Onda, kada ne uspem da probijem postreptilsku barijeru u svom mozgu i ostvarim konekciju sa pratiocima ovog pravca, pokušavam da shvatim kakav um imaju proizvođači ovoga i koliko inteligencije, pismenosti, osnovne kulture treba da sebe neko unizi na ovaj način, ili to ne smatraju degradacijom već naprotiv, misle da je to vrhunska umetnost i da su najbolji? E, tek onda smo u čorbi, pred ključanjem.
Kada razmislim, i pored toga što sam pokušavao da proniknem u tajne ove vrste umetnosti, ipak mi je drago što ne poznajem ni jedan primerak obožavalaca ovoga i čak mislim da ih nema u mojoj blizini. Možda ja ipak nisam za tu visoku umetnost, možda sam ja ostao unazađen jer znam svih trideset slova, dva pisma, dva strana jezika, ponekad čak i pročitam knjigu. Šta da se radi, osim da se zaključi da sam ja, i moji istomišljenici, totalni oportunizam ovoj avangardi.
Pozdrav.
Нема коментара:
Постави коментар