Neverovatno je koliko je svako od nas nebezbedan u ovoj državi, bez obzira da li smo na ulici, na poslu ili u sopstvenoj kući, gde bismo trebali da budemo najzaštićeniji.
Juče sam bio svedok, kako neko može lako da nastrada, ni kriv ni dužan, obavljajuči svoj posao, a suočen s budalom, psihički nestabilnom osobom, kojoj osim želje da pronađe fiks, ne postoji ništa drugo u praznoj glavi ni pred zamućenim očima, dilatiranih zenica.
Prvo pitanje koje se ne postavlja, zato što nikoga ko je odgovoran za bezbednost svojih zaposlenih, ne zabole ni nokat na malom prstu, je kako je moguće da jedno radno mesto, poprilično veliko, a u ovom slučaju mislim na dom zdravlja, nema obezbeđenje i one koji bi trebalo da se brinu o bezbdnosti, pa i životu zaposlenih, a u krajnjem slučaju i korisnika usluga, tj pacijenata. Da li je moguće da se ustanova koja se bavi lečenjem, u kojoj se nalaze stotine vrsta opijatskih lekova, koja je meka za one suženog uma, nema lica koja je čuvaju i brinu da ne dolazi do slučajeva do kakvih dolazi? Odgovor naravno, nećemo dobiti, pošto je važnije da se novac troši na čuvanje onih koji osim svoje sujete i prenapregnute arogancije, nemaju drugog razloga da budu čuvani, a u tim slučajevima, ni to obezbeđenje ne može da ih zaštiti od sebe samih. Opet, iako ne postoje sredstva koja se izdvajaju za takve projekte, kako je moguće da svaka mesna zajednica bar, nema patrolu policije? Ko će da se brine o bezbednosti i ko ima pravo upotrebe sile osim policije? Ili su suviše zauzeti naplatom kazni za prkoračenja brzine, da ne ostaje vremena za zaštitu ljudskih života?
Ne prođe bar jedna sedmica da ne čujem kako se dogodilo ovo ili ono, u komšijske kuće, upadaju razbojnici, jajare koji odnose meso iz zamrzivača, ćebad i porculanske vaze, malo-malo pa se kojekakve kriminalne grupe obračunavaju na ulicama, u sred dana, pri tome ne štedeći ni obične, nedužne prolaznike, narkomančine upadaju u domove zdravlja, i prete, fizički nasrću, ne bi li izdejstvovale još jedan fiks. Da li je to bezbednost za koju svakoga meseca plaćamo porez i da li je to garantovana sloboda za svakog čoveka ili samo sloboda za kabadahije i divljake koji se kreću kao besni psi ulicama ovog grada?
To nije atmosfera u kojoj želim a živim i ni malo se ne osećam ni bezbedno ni opušteno kada treba da obavljam najobičnije radnje kao što je odlazak na posao, boravak na poslu ili jednostavno da sedim u svom dvorištu i svojoj kući. A ako želiš da se odbraniš, što bi trebalo da bude osnovno pravo svakog pojedinca, kada već država ne garantuje ličnu bezbednost, ne daj bože da učiniš nešto nažao prestupniku, bićeš kriv. Najgore od svega, tj pomalo zvuči kao vređanje inteligencije prosečnog čoveka je to što se zna za sve te sitne jajare i krupne kriminalce, a da niko ništa ne preduzima, zna se ko je kod komšije ukrao meso, zna se ko je izneo televizor ali se ništa ne preduzima. A da se lokalci organizuju i polome noge i ruke jajari, da ti se bar ne kezi u lice kada prođe pored tebe, onda bi oni odgovarali za krivično delo jer su sprečavali stvarna krivična dela. A policija i dalje ne reaguje.
Svako od nas misli, kao i u mnogim drugim slučajevima, da se to dešava nekome tamo, i da je to kao neki krimi film, dok ne doživite i vi. Nikada nisam shvatao zdravo za gotovo postojanje ološa koji na mnogobrojne načine ugrožava živote ljudi, u krajnjem slučaju, ne mora da ugrožava živote, ne sem da mu bude dozvoljeno da stvara bilo kakvu neprijatnost okolini i izaziva bilo kakav strah, pa makar to bio i strah od same njegove pojave. A onda doživiš i budeš svedok, da oronula narkomančina napada nekoga pred tvojim očima, zato što su mu neuroni sagoreli i ima nedostatak zdrave pameti i čiste svesti. Da mi je neko pričao da ću da doživim takav stres i neprijatnost, nekako ne bih verovao, pošto i dalje ne verujem da e dobrim ljudima dešavaju loše stvari, a oko mene su u tom trenutku bili samo dobri ljudi. I šta onda? Osuđivani, registrovani, oronuli narkoman, juriša na nedužnu osobu jer je narkoman? Ja se izvinjavam svim organizacijama za zaštitu kojekakvih ljudskih prava, kojekakvih oštećenih pojedinaca i ne znam ni ja čega, ali te bi organizacije prvo trebalo da se pozabave zaštitom života običnog, svakog čoveka.
To što je neko izabrao, naglašavam, izabrao takav put, mene ne interesuje ni najmanje, ni da li mu je takav horoskop, sudbina, traume iz detinjstva ili obest, ukoliko predstavlja opastnost za mene i za moju okolinu. Naravno, sada će da me kojekakve baba kurane optuže za netoleranciju, nerazumevanje i odbojan stav prema jednoj, eto, nedovoljno shvaćenoj grupi kao što su narkomani. Iskreno, zažigalo me baš šta će kojekakve zaludne baba kurane, koje u pauzi timarenja svojih osamnaest mačketina , proseru i iskenjaju neku umnu izjavu a za debele pare, pošto im je do tih koje oni štite stalo kao i do lanjskog snega. Prema tome, da, izuzetno sam netolerantan, ne želim da shvatim i vrlo odbojan prema nečemu što predstavlja opastnost i to veliku opastnost svakoga dana.
Pitam se često, čemu tolike pare koje se odvajaju za lečenje unapred neizlečivog, socijalizaciju i akomodaciju promašenih života, dok deca koja su talentovana ne mogu da skupe za avionsku kartu i odu na neko takmičenje u inostranstvu, pare za dofiksavanje već previše ufiksanih a obično, bolesno dete nema novac da kupi antibiotik ili da mu roditelji kupe neko medicinsko pomagalo koje bi mu promenilo i poboljšalo život. A što mene u krajnjem slučaju zabole što je neko ko je izabrao da lagano umre na taj način, takav? U današnje vreme kada sve mlađi ljubi umiru od raznih bolesti, koje ne mogu da izleče, kada nam sve mlađi svet oboleva i mnogi ne uspeju da se izbore i pobede bolest, neko je izabrao odloženo samoubistvo, pa još treba da se tetoše i lupka po ramenu, da se daju silne pare za pomaganje koje nema efekta, a da pri tome velika većina njih, kada im padne mrak na oči, idu okolo, bodu iglama zaraženim kojekakvim bolestima, bodu noževima, hemijskama, neki čak mašu i pištoljima. Jel to bezbednost? Jel takvima treba da se titraju muda jer bože moj, oni su zastranili i treba i pomoći. U čemu pomoći? Pomoći njima a dozovliti da makar i jeda čovek postane žrtva njihovog ludila? Ne slažem se. Ako je već neko izabrao takav put, trebalo bi mu samo dati što više toga što traži, pa neka uživa na kratko. Čak me ne interesuju ni objašnjenja da su to greške roditelja. I roditelje onda u zatvor zajedno s njima. I naši roditelji su isto bili roditelji, isto odgajali decu u istim vremenima, pa ne vidim da smo svi krenuli stranputicom i da nam igle vire iz vena a belilo iz nosa. To objašnjenje me ni malo ne interesuje. Nisu žrtve oni, žrtve smo mi ostali.
Pozdrav.
Juče sam bio svedok, kako neko može lako da nastrada, ni kriv ni dužan, obavljajuči svoj posao, a suočen s budalom, psihički nestabilnom osobom, kojoj osim želje da pronađe fiks, ne postoji ništa drugo u praznoj glavi ni pred zamućenim očima, dilatiranih zenica.
Ne prođe bar jedna sedmica da ne čujem kako se dogodilo ovo ili ono, u komšijske kuće, upadaju razbojnici, jajare koji odnose meso iz zamrzivača, ćebad i porculanske vaze, malo-malo pa se kojekakve kriminalne grupe obračunavaju na ulicama, u sred dana, pri tome ne štedeći ni obične, nedužne prolaznike, narkomančine upadaju u domove zdravlja, i prete, fizički nasrću, ne bi li izdejstvovale još jedan fiks. Da li je to bezbednost za koju svakoga meseca plaćamo porez i da li je to garantovana sloboda za svakog čoveka ili samo sloboda za kabadahije i divljake koji se kreću kao besni psi ulicama ovog grada?
To nije atmosfera u kojoj želim a živim i ni malo se ne osećam ni bezbedno ni opušteno kada treba da obavljam najobičnije radnje kao što je odlazak na posao, boravak na poslu ili jednostavno da sedim u svom dvorištu i svojoj kući. A ako želiš da se odbraniš, što bi trebalo da bude osnovno pravo svakog pojedinca, kada već država ne garantuje ličnu bezbednost, ne daj bože da učiniš nešto nažao prestupniku, bićeš kriv. Najgore od svega, tj pomalo zvuči kao vređanje inteligencije prosečnog čoveka je to što se zna za sve te sitne jajare i krupne kriminalce, a da niko ništa ne preduzima, zna se ko je kod komšije ukrao meso, zna se ko je izneo televizor ali se ništa ne preduzima. A da se lokalci organizuju i polome noge i ruke jajari, da ti se bar ne kezi u lice kada prođe pored tebe, onda bi oni odgovarali za krivično delo jer su sprečavali stvarna krivična dela. A policija i dalje ne reaguje.
Svako od nas misli, kao i u mnogim drugim slučajevima, da se to dešava nekome tamo, i da je to kao neki krimi film, dok ne doživite i vi. Nikada nisam shvatao zdravo za gotovo postojanje ološa koji na mnogobrojne načine ugrožava živote ljudi, u krajnjem slučaju, ne mora da ugrožava živote, ne sem da mu bude dozvoljeno da stvara bilo kakvu neprijatnost okolini i izaziva bilo kakav strah, pa makar to bio i strah od same njegove pojave. A onda doživiš i budeš svedok, da oronula narkomančina napada nekoga pred tvojim očima, zato što su mu neuroni sagoreli i ima nedostatak zdrave pameti i čiste svesti. Da mi je neko pričao da ću da doživim takav stres i neprijatnost, nekako ne bih verovao, pošto i dalje ne verujem da e dobrim ljudima dešavaju loše stvari, a oko mene su u tom trenutku bili samo dobri ljudi. I šta onda? Osuđivani, registrovani, oronuli narkoman, juriša na nedužnu osobu jer je narkoman? Ja se izvinjavam svim organizacijama za zaštitu kojekakvih ljudskih prava, kojekakvih oštećenih pojedinaca i ne znam ni ja čega, ali te bi organizacije prvo trebalo da se pozabave zaštitom života običnog, svakog čoveka.
To što je neko izabrao, naglašavam, izabrao takav put, mene ne interesuje ni najmanje, ni da li mu je takav horoskop, sudbina, traume iz detinjstva ili obest, ukoliko predstavlja opastnost za mene i za moju okolinu. Naravno, sada će da me kojekakve baba kurane optuže za netoleranciju, nerazumevanje i odbojan stav prema jednoj, eto, nedovoljno shvaćenoj grupi kao što su narkomani. Iskreno, zažigalo me baš šta će kojekakve zaludne baba kurane, koje u pauzi timarenja svojih osamnaest mačketina , proseru i iskenjaju neku umnu izjavu a za debele pare, pošto im je do tih koje oni štite stalo kao i do lanjskog snega. Prema tome, da, izuzetno sam netolerantan, ne želim da shvatim i vrlo odbojan prema nečemu što predstavlja opastnost i to veliku opastnost svakoga dana.
Pitam se često, čemu tolike pare koje se odvajaju za lečenje unapred neizlečivog, socijalizaciju i akomodaciju promašenih života, dok deca koja su talentovana ne mogu da skupe za avionsku kartu i odu na neko takmičenje u inostranstvu, pare za dofiksavanje već previše ufiksanih a obično, bolesno dete nema novac da kupi antibiotik ili da mu roditelji kupe neko medicinsko pomagalo koje bi mu promenilo i poboljšalo život. A što mene u krajnjem slučaju zabole što je neko ko je izabrao da lagano umre na taj način, takav? U današnje vreme kada sve mlađi ljubi umiru od raznih bolesti, koje ne mogu da izleče, kada nam sve mlađi svet oboleva i mnogi ne uspeju da se izbore i pobede bolest, neko je izabrao odloženo samoubistvo, pa još treba da se tetoše i lupka po ramenu, da se daju silne pare za pomaganje koje nema efekta, a da pri tome velika većina njih, kada im padne mrak na oči, idu okolo, bodu iglama zaraženim kojekakvim bolestima, bodu noževima, hemijskama, neki čak mašu i pištoljima. Jel to bezbednost? Jel takvima treba da se titraju muda jer bože moj, oni su zastranili i treba i pomoći. U čemu pomoći? Pomoći njima a dozovliti da makar i jeda čovek postane žrtva njihovog ludila? Ne slažem se. Ako je već neko izabrao takav put, trebalo bi mu samo dati što više toga što traži, pa neka uživa na kratko. Čak me ne interesuju ni objašnjenja da su to greške roditelja. I roditelje onda u zatvor zajedno s njima. I naši roditelji su isto bili roditelji, isto odgajali decu u istim vremenima, pa ne vidim da smo svi krenuli stranputicom i da nam igle vire iz vena a belilo iz nosa. To objašnjenje me ni malo ne interesuje. Nisu žrtve oni, žrtve smo mi ostali.
Pozdrav.
Нема коментара:
Постави коментар