Ponekad samo jedan detalj, nenajavljeno, ni od kuda, iznenada može da probudi i ona najdublja sećanja, osećanja i davno zaboravljene uspomene. Meni se danas desilo, i hvala na tome. Miris vanilica, a možda i nekog drugog starinskog kolača koji je se širio poljem, udario me je pravo u srce, odjednom sam, izlazeći iz kuće, setio se neke davne prošlosti i nekih davno prošlih, divnih vremena, opet sam video kao i tada, toplo avgustovsko popodne, toplo ali lepo, onaj isti povetarac kao i pre mnogo decenija, pogled mi je završio baš na onom istom starinskom cveću koje i danas cveta u istom delu dvorišta, opet mi je sestra bila tu, sada sa svojim sinom, opet su se iz letnje kuhinje čuli tanjiri, lupkanje viljušaka o iste, deda je nešto pričao a mama i ona ga slušale. To je ono što se u detinjstvu preživi a kasnije proživi. Učinilo mi se da vremeplov postoji, od žege, i trava je bila suva na istim mestima, isti stari orah je i dalje čuvao nas od letnjeg sunca, tu je i stara pušnica, odavno zaboravljena ali svedoči o tome kako smo nekada bezbrižno trčali kroz ta dvorišta, pravili strele i lukove od pruća, sakrivali se ispod starog šimšira i ni jednog trenutka nismo razmišljali o onim stvarima koje na sada okupiraju misli. Sve sam osetio kao nekada, divno je kada te udari grom emocija i uspomena, tako lepih, tako sada nepostojećih. Neki ljudi nisu više tu, žive samo u našim srcima, neki su otišli daleko, neki su se otuđili, sve se promenilo i sve se menja, ali uspomene i sećanja nikada niko ne može da oduzme, i zato kada se tako iznenada pojave, treba ih prihvatiti i proživeti opet uz najveću emociju, pa makar to navelo i po neku suzu.
Нема коментара:
Постави коментар