Ah, to doba godine...Odlazak stare i dolazak nove godine. Istini za volju, ne znam koja je po redu jer, ako upitamo pripadnike nekih drugih vera, nećemo se nikako složiti u broju, jer kod nekih je već pet hiljada neka a kod nekih šesto manje nego naša. Pa nisam siguran ni ova naša koliko je pouzdana, diskutabilni su ti proračuni, al' 'ajd, pravićemo se da je kod svih ista i pravićemo se kao da smo normalni.
Još jedino razumem zašto se deca raduju novoj godini, nemaju oni pojma o čemu se tu radi, bitan je samo onaj šareni džak koji će crveno beli deduskera kao da donese, onaj isti, ne baš jasan deda koji opet, u svim religijama nosi različito ime a ne priapada ni jednoj. Ja u Bibliji ne nađoh da pored tri mudraca pominju i nekoga ko jaše Rudolfa, kakva blasfemija, ali možda u nekim drugim knjigama postiji Deda Mraz, Baba Mrazica, Djed Božićnjak ili Đed Bajramsmz, mada to uopšte nije važno, važno je što se dobijaju pokloni.
Ja odavno ne verujem u Deda Mraza, ne znam da li sam istinski ikad i verovao, pošto stvari koje su mi neopipljive, nisu mi baš pouzdane, a i ne glumim Deda Mraza, prosto, kupim poklone onima kojima treba i ostavim ispod jelke. Najjednostavnije i najefikasnije, ne bih se ja tu nešto pentrao po crepovima, odžacima, a i nemam irvasa kog mogu da vozim, nestašica.
I tako ovih dana, kada "predpraznična groznica" trese građane celog sveta, ustvari onog dela sveta gde se slavi nova godina, gledam i čudim se.
Nikako da razumem razliku između večeri tridesetprvog decembra i recimo večeri petog avgusta, navodim, šta tu nije isto. Dobro, osim temperaturne razlike, ostalih različitosti i nema. Ali. Ovo, prvo pomenuto veče, kao retko još koje, daje šansu za veliko laganje i još veće prežderavanje. Našao sam se juče u jednom marketu, i u trenutku je sve delovalo normalno, međutim, slika grozničavog grabljenja, guranja, gaženja i besmislenog trošenja, me više podsetila na ono veče pred bombardovanje nego na dolazak, tako divnog i romantičnog praznika. Kada se vidim tako nešto, zapitam se, da li taj narod zna da posle 31. Decembra dolazi 1. Januar, pa drugi, pa treći, pa redom, zar oni ne znaju da svet nastavlja do postoji i dalje, da poslednji dan stare godine nije veče pred sudnji dan i da će sve da funkcioniše i sutra i prekosutra... Možda su oni propali kroz vremensku rupu pa nisu još obavešteni da radnje sada rade po ceo dan, da hrane ima uvek, da pekare ne prave pauzu od dva meseca ili je to jednostavno potreba za proseravanjem i namicanjem pocepanih gaća, kada u želi da sebi daju odušku i izdivljaju malo, troše poslednje pare da bi nekome dokazali (ne znam kome), kako su ne znam ni ja kakvi domaćini. Sve pare odu u dupe.
Pored ove zavrzlame, pitam se, a čemu se ustvari ljudi raduju? Logično je da se raduješ nečemu što znaš da će da se dogodi, pa to čekaš i jedva dočekaš da budeš srećan i zadovoljan. A šta ima izvesno i sigurno u nadolazećoj godini, svakoj? Svaka sledeća a sada već davno prošla bila je gora od prethodne. Ili oni možda znaju nešto što ja ne znam? Ili prosto lažu sami sebe. Uostalom, i da su sto posto sigurni u neke lepe stvari što će da im se dese, zar nije malo jadno radovati se jednoj godini manje? Ta godina kada dođe, odlazi i više je nema, i ne zanosimo se kako smo jednu godinu stariji i mudriji, nego nam je jedna godina manje ostala od ostatka života. Šta li se tu slavi. To ja zovem praznčni optimisti, oni koji se kao raduju samo kada im neko kalendarski kaže, jer u svom životu nemaju običnih dana kojima će da se raduju, nemaju neke male, besmislene dane od kojih će napraviti nezaboravne uspomene, nemaju valjda nikoga koga bi učinili srećnim.
I onda, otkuca dvanaest, svi požele svima srećnu nadolazeću. Hm, pa prvi ja ne želim svima srećnu nadolazeću. Nisam od onih koji zaboravljaju, teže malo i praštam, pa zašto bih se onda nekome kezio u ponoć i želeo mu sve najbolje. Naravno, takvi i neće biti u mojoj blizini to veče, ali ne mogu kao neka misica koja se zahvaljuje svima i želi mir u svetu, da želim svim ljudima srećnu novu godinu. Prosto, ne zaslužuju svi sreću, oni koji su u prethodnoj godini drugima uskratili njihovu sreću, naneli tugu, ogrešili se, ma kakva srećna nova godina za njih, kako može da se želi dobro onima koji svojim svakodnevnim ponašanjem i postupcima, narušavaju tuđe živote, mir i spokoj. Ali, valjda kada se na astal iznese sva ona teško zarađena hrana, pa se još i zalije nekim teškim alkoholom, onda je sve lako. Samo što je prava istina, većina ljudi se ne raduje nadolazećoj, nego žali za odlazećom. I pored hrane i alkohola, podsvest je čudo. A ako onima koje volite niste do tog praznika ništa poklonili, rekli neku lepu reč, darovali zagrljaj, onda je uzalud što ispod jelke gurate poklone zamotane u sjajni papir, jedan poklon ne opravdava što je neko magarac prethodnih 364 dana, pa makar bio umotan i u zlato.
Srećan drugi januar želim svima.
Pozdrav.
Нема коментара:
Постави коментар