Koliko je čovek spreman da bude na izvolite ostalima oko sebe i da li je uopšte normalno biti transparentan, toliko, da drugima možete da služite kao zabava?
Stalno razmišljam o sebi, svom životu, valjda je to normalno, ali očigledno ima onih koji isto razmišljaju o mom životu, pa se često presečem, zaprepastim (mada je odavno mnogo toga prestalo da me zaprepašćuje), iznenadim, ne time što se neko bavi onim stvarima koje nisu njegova stvar, nego intenzitetom i slobodom koju sebi daju, da razglabaju, razvlače, prebrajaju i razmeravaju tuđ život i svakodnevicu.
Ima ljudi koje znam, koji kada, kao i ja, dođu s posla, umorni i željni mira i opuštanja, takvi nemaju vremena i snage, da se bave onim što nikako ne može da im poboljša svaki dan. E, onda se zapitam, koliko neko treba da bude zaludan, ograničen i u krajnju ruku glup i zavidan, da preko svoje ograde gleda u tuđe dvorište, konkretno moje. Koji mentalni sklop imaju osobe, ne mogu ih nazvati ljudima, osim što su to po zakonu biologije, kada počnu da prebrajaju travke i cvetove preko puta a pogled bacaju preko gomile govana koja im stoji pred sopstvenim vratima?
To je tema kojom se verovatno bave oni koji su za to stručni, psiholozi, psihijatri, jer to i jeste socijalna patologija, a nama koji nismo školovani za takve poduhvate, ostaje samo da iz svog života odstranimo takve pojave(čitaj osobe) i bar nekako otkačimo od sebe krpiguz, čičak i duhovne bakterije kojima je svrha života proanalizirati i popljuvati onog tamo...
Drskost. Da, to je jedna od osobina koje se nastanjuju u sitnim dušama, drskost koja daje snagu da sa toliko slobode osuđuju, vagaju i naravno, pogrešno zaključuju o nekome koga ne poznaju. Glupost je bezgranična, poslovica kaže da se smatra da su glupost i svemir dve bezgranične stvari, samo što se za svemir može naslutiti bar granica, za glupost ne. Čovek kada je glup a dobar, uvek može da se na neki način uklopi, stekne prijatelje, jer je po pravilu dobra osoba, ako ništa drugo, ne muče ga brige o kojima ne razmišlja. S druge strane glup i zao čovek su veliki problem, velika pretnja, veliki a uzaludni potrošač kiseonika na prenaseljenoj planeti.
Da li vam se nekada desilo da budete napadnuti, izvređani, olajani, nagrđeni, onako iz čista mira, krajnje prostački i slepački, samo zato što niste dozvolili da umočite svoja stopala u blato onoga ko smatra da je najpametniji, mudar i vrlo plemenit, a ustvari je ološ, socijalno i psihološki ugrožen i devijantan?
Meni se desilo. Nije me potreslo jer sam odavno naučio da od sebe otresem takve kao prašinu sa revera, i nikada se nisam bavio takvim spodobama jer nisam dozvoljavao sebi da se unizim i toliko sagnem da bih bio u nivou takve osobe. Ali kada neko takav dirne u nekog koga volite....
Dugo sam razmišljao, pokušavao da nađem bar neko opravdanje, neki razlog koji bi mogao da se uzme kao uzrok takvog ponašanja, da sagledam šta se ustvari dešava u psihi neke takve spodobe, i ne nađoh odgovor koji bi imao veze s logikom. Odgovor je vrlo prost. Iskonsko zlo na dve noge, upakovano u oštećenu ambalažu, preliveno sopstvenim razočaranjem u život, pritisnuto problemima za koje postoji rešenje ali je lakše satanizovati nekog drugog nego se baviti sobom. E to je taj proizvod. Jedini lek je distancirati se od svih takvih, odstraniti ih kao vašku i zakopati negde u krajičku svesti, jer nikakva objašnjenja, opravdanja i opovrgavanja tu ne pomažu. Za budale je ignorisanje jedino oružje, vrlo ubojito, ono koje im polomi kandže i saseče pogani jezik.
Većina ljudi u ovoj zemlji, iskreno veruje u dobrotu ljudi, veruje da bi nam svima bilo bolje kada bismo radili neke lepe, korisne stvari, pomagali jedni drugima, uredili bismo svoju zemlju, svoje grad, svoju ulicu, ali problem je što prvo treba da se krene od svoje kuće i svojih vrata. Često pomislim da stepen civilizovanosti koji je potreban za to, nikada nećemo dostići jer primitivizam i prostakluk koji se kriju, nekad čak i veličaju, toliko su jaki da je svaki korak prema lepšem i sadržajnijem životu, borba s vetrenjačama.
Sada, moje pitanje je odluka svakog od nas. Nekome prija da bude kao reklama, da bude otvoren prema svima, bude dobar sa svima. Moja nije. Nemam ni mesta ni vremena za ološ koji pliva u kanalizaciji života, ne želim sebi da dozvolim da mi osmeh i pozitivnost narušavaju intelektualni crvi, ne želim da trošim svoje dobar dan, na nekoga ko zaslužuje da bude prisiljen da prvo nauči da čita.
Primitivizam je svuda, u mojoj ulici, u tvojoj ulici, u našem gradu. Ljudske fekalije.
I onda kažu da sam ja nadrkan? Ako je distanca od onih kojima je vređanje način izražavanja, od onih kojima je normalno da s ponosom kažu da se kupaju na mesečnom nivou i onda ponosno, uzdignute brade pljunu na trotoar, od onih koji nemaju stav nego kao pičke se okreću prema sitnoj, jajarskoj koristi, od onih kojima je nenormalno družiti se, smejati se, pevati i biti dostojanstven, od onih koji se kukavički kriju iza priče o tome da su dobri sa svima, pa i rođacima a u stvari nemaju sve pršljenove u kičmi, koji znaju koliko je neko govno od čoveka a kao nisu imali loša iskustva pa ne mogu da sude, onda ja jesam nadrkan, o da, i još nadrkaniji ću biti, i svako treba da se ogradi i eliminiše toksin koji se cedi sa njihovih palacavih jezika.
Uostalom, svačije se pokaže, treba biti ponosan i čekati, čekanje se uvek isplati. Dopratio sam i što je važnije,otpratio mnoge koji su se osećali silnima,pravednima, pametnima i mudrima. Sada su u pacovskim rupama, trule u sopstvenom smradu jer su se ujeli za sopstveni jezik a zubi im puni otrova.
Zato želim svim pozitivnim ljudima, svim duhovitim i nasmejanim, da žive onako kako smatraju da treba, ne osvrću se, psi laju,karavani prolaze a i kada bismo se okretali i zastajali za svakim uličnim psom koji zalaje, kada bismo stigli do cilja.
I, moram da završim jednom poslovicom: Koju mačku briga šta joj miševi govore iza leđa.
Pozdrav
Stalno razmišljam o sebi, svom životu, valjda je to normalno, ali očigledno ima onih koji isto razmišljaju o mom životu, pa se često presečem, zaprepastim (mada je odavno mnogo toga prestalo da me zaprepašćuje), iznenadim, ne time što se neko bavi onim stvarima koje nisu njegova stvar, nego intenzitetom i slobodom koju sebi daju, da razglabaju, razvlače, prebrajaju i razmeravaju tuđ život i svakodnevicu.Ima ljudi koje znam, koji kada, kao i ja, dođu s posla, umorni i željni mira i opuštanja, takvi nemaju vremena i snage, da se bave onim što nikako ne može da im poboljša svaki dan. E, onda se zapitam, koliko neko treba da bude zaludan, ograničen i u krajnju ruku glup i zavidan, da preko svoje ograde gleda u tuđe dvorište, konkretno moje. Koji mentalni sklop imaju osobe, ne mogu ih nazvati ljudima, osim što su to po zakonu biologije, kada počnu da prebrajaju travke i cvetove preko puta a pogled bacaju preko gomile govana koja im stoji pred sopstvenim vratima?
To je tema kojom se verovatno bave oni koji su za to stručni, psiholozi, psihijatri, jer to i jeste socijalna patologija, a nama koji nismo školovani za takve poduhvate, ostaje samo da iz svog života odstranimo takve pojave(čitaj osobe) i bar nekako otkačimo od sebe krpiguz, čičak i duhovne bakterije kojima je svrha života proanalizirati i popljuvati onog tamo...
Drskost. Da, to je jedna od osobina koje se nastanjuju u sitnim dušama, drskost koja daje snagu da sa toliko slobode osuđuju, vagaju i naravno, pogrešno zaključuju o nekome koga ne poznaju. Glupost je bezgranična, poslovica kaže da se smatra da su glupost i svemir dve bezgranične stvari, samo što se za svemir može naslutiti bar granica, za glupost ne. Čovek kada je glup a dobar, uvek može da se na neki način uklopi, stekne prijatelje, jer je po pravilu dobra osoba, ako ništa drugo, ne muče ga brige o kojima ne razmišlja. S druge strane glup i zao čovek su veliki problem, velika pretnja, veliki a uzaludni potrošač kiseonika na prenaseljenoj planeti.
Da li vam se nekada desilo da budete napadnuti, izvređani, olajani, nagrđeni, onako iz čista mira, krajnje prostački i slepački, samo zato što niste dozvolili da umočite svoja stopala u blato onoga ko smatra da je najpametniji, mudar i vrlo plemenit, a ustvari je ološ, socijalno i psihološki ugrožen i devijantan?
Meni se desilo. Nije me potreslo jer sam odavno naučio da od sebe otresem takve kao prašinu sa revera, i nikada se nisam bavio takvim spodobama jer nisam dozvoljavao sebi da se unizim i toliko sagnem da bih bio u nivou takve osobe. Ali kada neko takav dirne u nekog koga volite....
Dugo sam razmišljao, pokušavao da nađem bar neko opravdanje, neki razlog koji bi mogao da se uzme kao uzrok takvog ponašanja, da sagledam šta se ustvari dešava u psihi neke takve spodobe, i ne nađoh odgovor koji bi imao veze s logikom. Odgovor je vrlo prost. Iskonsko zlo na dve noge, upakovano u oštećenu ambalažu, preliveno sopstvenim razočaranjem u život, pritisnuto problemima za koje postoji rešenje ali je lakše satanizovati nekog drugog nego se baviti sobom. E to je taj proizvod. Jedini lek je distancirati se od svih takvih, odstraniti ih kao vašku i zakopati negde u krajičku svesti, jer nikakva objašnjenja, opravdanja i opovrgavanja tu ne pomažu. Za budale je ignorisanje jedino oružje, vrlo ubojito, ono koje im polomi kandže i saseče pogani jezik.
Većina ljudi u ovoj zemlji, iskreno veruje u dobrotu ljudi, veruje da bi nam svima bilo bolje kada bismo radili neke lepe, korisne stvari, pomagali jedni drugima, uredili bismo svoju zemlju, svoje grad, svoju ulicu, ali problem je što prvo treba da se krene od svoje kuće i svojih vrata. Često pomislim da stepen civilizovanosti koji je potreban za to, nikada nećemo dostići jer primitivizam i prostakluk koji se kriju, nekad čak i veličaju, toliko su jaki da je svaki korak prema lepšem i sadržajnijem životu, borba s vetrenjačama.
Sada, moje pitanje je odluka svakog od nas. Nekome prija da bude kao reklama, da bude otvoren prema svima, bude dobar sa svima. Moja nije. Nemam ni mesta ni vremena za ološ koji pliva u kanalizaciji života, ne želim sebi da dozvolim da mi osmeh i pozitivnost narušavaju intelektualni crvi, ne želim da trošim svoje dobar dan, na nekoga ko zaslužuje da bude prisiljen da prvo nauči da čita.
Primitivizam je svuda, u mojoj ulici, u tvojoj ulici, u našem gradu. Ljudske fekalije.
I onda kažu da sam ja nadrkan? Ako je distanca od onih kojima je vređanje način izražavanja, od onih kojima je normalno da s ponosom kažu da se kupaju na mesečnom nivou i onda ponosno, uzdignute brade pljunu na trotoar, od onih koji nemaju stav nego kao pičke se okreću prema sitnoj, jajarskoj koristi, od onih kojima je nenormalno družiti se, smejati se, pevati i biti dostojanstven, od onih koji se kukavički kriju iza priče o tome da su dobri sa svima, pa i rođacima a u stvari nemaju sve pršljenove u kičmi, koji znaju koliko je neko govno od čoveka a kao nisu imali loša iskustva pa ne mogu da sude, onda ja jesam nadrkan, o da, i još nadrkaniji ću biti, i svako treba da se ogradi i eliminiše toksin koji se cedi sa njihovih palacavih jezika.
Uostalom, svačije se pokaže, treba biti ponosan i čekati, čekanje se uvek isplati. Dopratio sam i što je važnije,otpratio mnoge koji su se osećali silnima,pravednima, pametnima i mudrima. Sada su u pacovskim rupama, trule u sopstvenom smradu jer su se ujeli za sopstveni jezik a zubi im puni otrova.
Zato želim svim pozitivnim ljudima, svim duhovitim i nasmejanim, da žive onako kako smatraju da treba, ne osvrću se, psi laju,karavani prolaze a i kada bismo se okretali i zastajali za svakim uličnim psom koji zalaje, kada bismo stigli do cilja.
I, moram da završim jednom poslovicom: Koju mačku briga šta joj miševi govore iza leđa.
Pozdrav
Нема коментара:
Постави коментар