Drevna mudrost, očigledno zaboravljena, ili nikad ne naučena. Mudri su bili stari latini ali ta mudrost se nije zapatila nigde dalje od granica antičkog rima, a vekovi koji su prošli, pregazili su sve mudrosti koje su oni ikada izgovorili i zapisali.
Znate, ima onih ljudi, koje kada vidite, zaigra vam želudac i nešto vas preseče u predelu stomaka, osetite nalet vrućine i imate utisak da će vrh glave da vam odleti. Ovo nije u kontekstu zaljubljenosti, već u kontekstu akutne iritacije prvo simpatikusa pa onda ostalih nervnih završetaka koja se na kraju završe u predelu stomaka, da ne kažem s nagonom za prolivom. Ovakve osobe je najnormalnije ignorisati ili ne primećivati, ali kada ih ima na svakom ćošku, onda to postaje teže, svakog dana. Pa da, reći će neko da je problem u meni, priznajem, jeste, moj veliki problem je što ne mogu da se naviknem na idiote, jbg, nismo svi savršeni.
Postavljam uvek ista pitanja kada vidim nešto što mi iritira centralni nervni sistem. Pitanja su bez odgovora, ne mogu da nađem odgovor, ne znam ni gde da ga tražim pa tako ostavljam sebi prostor da se opet pitam i tako dalje i tako dalje...
Ima ljudi koji ne primećuju, ne interesuje ih, tj. bolje rečeno, ne para im uši i ne opterećuje oči ono što viđaju svakodnevno i ja se takvim ljudima beskrajno divim, voleo bih da me neko nauči kako se to radi, da i ja počnem da ne vidim i ne čujem. Ja na svakom koraku vidim nešto što ne bi trebalo tu da bude ili uopšte ne bi trebalo da postoji.
Vrlo praktičan primer je kada sednem u neki od svojih omiljenih beogradskih kafića, a omiljeno vreme mi je svako lepo letnje popodne, kada odem s posla i onda se negde smestim da uživam u popodnevnom suncu i svom gradu. Da, ja volim svoj grad, ovaj grad, kome je to čudno, to je njegov problem, rođen sam u njemu i ne nameravam da se od njega razvodim. Zato me iritiraju pojave koje nemaju nikakve dodirne tačke sa životom u ovom gradu, pojave koje zaudaraju na daleko, divlje i nekultivisano. Slažem se da je ovo veliki grad, velikog srca i širokog zagrljaja, bar su ga tako u pesmama opisivali i da prihvata sve putnike namernike i one koji bi da tu započnu novi život. Tako i treba, lepota je u različitosti kultura, ljudi, vera, svega onoga što nekome predstavlja povod da nekoga drugog odbace od sebe jer ako ništa drugo, kao veliku zamerku staviće mu to što je recimo druge boje ili vere, ali to su primitivna shvatanja i njima uopšte ne želim da se bavim, ali postoji nešto što se ne vidi na prvi pogled kao različitost a mnogo je opasnije od svake druge različitosti kojom se etiketiraju ljudi...
Nekada, osamdesetih, Beograd je bio pun raznolikih ljudi, raznih boja tena, raznog stila oblačenja, mnogi jezici su mogli da se čuju na ulicama, molili su se različitim bogovima (mada ne vidim poentu toga), ali poenta moje priče je da su svi bili jednaki duhovno, svakodnevno i barijere nisu postojale.
Onda su nastali prokleti ratovi, pad vrednosti, zamena skala po kojima se sve u ovom društvu vrednuje i polako je naišao talas sa dna. Sada je moj grad pun kojekakvih subkultura, mulja koji je reka vremena ispljunula na obale, ološa koji je umislio da je na divljem zapadu i svega raznog a lošeg. Drugih boja tena skoro da i nema, drugih kultura, ako izuzmemo braću nam kineze, ima sve manje ali je zato u punom zamahu nekultura, idiotizam, neosvešćenost, neprosvetljenost a vala ima i nepismenosti.
Baš kada provodim neko popodne u nekom od tih kafića koje spominjah malo pre, pred mojim očima je kao pokretna traka na kojoj se nalaze svakojaki primerci svačega. Kada sam u društvu, a obično je tako, najveća zabava je kada uz duhovite komentare i opaske uveseljavamo sebe i smejemo se, naravno neprimetno ostalima bar što se teme tiče, ali se ponekad zapitam, da li mi svojim šalama i smehom prikrivamo strah ustvari, zaprepašćenost i nesposobnost da se naviknemo na ono što je uplivalo.
Sada više nije normalno biti kulturan, ustvarni nije prihvatljivo,, nije normalno uživati u lepim trenucima koje možemo da provodimo sa dragim osobama, nije modreno čitati, a sve više mislim da nije moderno ni znati čitati.
Sada je popularno biti idiot, doći u veliki grad i osećati se i ponašati kao da ti ga je tata ostavio u nasledstvo, nije kao nekada, normalno prihvatati vrednosti i standarde ponašanja koje ti sredina u koju si došao diktira, jer si valjda zbog toga i došao, nego je normalno potencirati i nametati svoje modele ponašanja, koji su daleko ispod svakog standarda.
Prva stvar koju neko mora da nauči kada promeni državu u kojoj živi jeste jezik. Kada odete u Nemačku, uslov je da govorite nemački, pa tako bi bilo normalno da kada dođete u Beograd, naučite da govorite, ne beogradski, nego sprski i to onaj dijalekat koji se ovde govori vekovima. Ne može da se govori kao u zavičaju, ne mogu da se koriste zvuci i slogovi rodnog kraja i ovde moraju da se koriste svi padeži, ne tropadežni sistem govora kao što se govori negde... Ponekad se zapitam da li možda gramatika nije opšta za sve, tj da li se štampaju različite gramatike za raličite krajeve. Ne znam, pametan sam. Ne može da se donosi svoja nekultura i da se i dalje ponaša kao da si na livadi, na planini jer nije ovaj grad došao kod tebe, nego ti u njega. Mnogo puta sam bio popreko gledan kada nisam hteo da odgovorim na pitanja koja su sadržala reči stranog porekla a u našem jeziku postoje odgovarajući pojmovi, pravio sam se lud, tj govorio sam da ne razumem samo zato što ne želim da mi neko u sred Beograda traži germe, deku, vrhanj i natuca sa gi, gu, ga, nisam u obavezi da razumem uopšte jer nisam ja došao.
Srbija ima toliko predivnih krajeva, svaki kraj ima neki svoj naglasak, tako karakterističan i originalan za mesto u kome se govori vekovima, to i jeste prava lepota ove zemlje, videti različite predele, upoznati različite ljude, čuti raličite govore. Ali, kada se dođe u Beograd, onda mora da se govori onako kako se ovde govori vekovima. Naravno, postoji period adaptacije, ali za svakog bar prosečno inteligentnog čoveka, ne može da bude duži od godinu dana. Ne može neko da me ubedi da može da nauči strani jezik a da ne može da se oslobodi svog zavičjanog mumlanja i da pri tome još potencira svoje. Ne može da me ubedi bilo ko da je ovde trideset godina i da nije čuo za više od tri padeža i da uporno zavija, odvija, privija...Možda je to i nostalgija, ali onda bih svima takvima poželeo srećan povratak u mesta odakle su došli.
Ali, nekada nije potrebno da neko progovori da bi se shvatilo da nije odavde, u većini slučajeva je dovoljno samo pogledati i shvatiti. Juče sam imao priliku, čekajući peticu tramvaj, da vidim nekog strnžova koji je onim siktavim, odsečnim rečima, onim kada brinom i tonom prikriva svoju glupost, objašnjavao svojim saplemenicima nešto, a jedna noga mu je bila podignuta na staničnu klupu. Jel to ta kultura koja dolazi da oplemeni ovaj grad? Naravno nike patike, valjda u crnoj boji, bile su suviše prljave da bi se videlo, i naravno, bele čarape, behu nekad bele, možda bi opet bile kada bi se družile malo sa praškom i vodom. No, nije problem u celokupnoj slici, uzimajući u obzir izgled i ponašanje, problem je što takav gilipter, geak i strndžov smatra da je on neko i nešto, ponašanjem i stavom stavlja do znanja da je on bitan i da je njegov manir jedini ispravan. Ej, čoveče, ti si sišao kozjom stazicom sa neke vrške čuke, čuo šta se otprilike nosi u civilizovanom svetu, samo što to nisi znao da sklopiš, i sada ti držiš predavanje i šepuriš se kao kastrirani paun u sred ovog grada?! Gde je tebi ostao mozak ako si ga uopšte i poneo? Isto tako, pre nekog vremena, na ulici hodam iza nekog čoveka, možda je imao nekih sedamdesetak godina. Ne samo što je završio pišanje pored auta, naravno to je sasvim normalno, verovatno ga nešto podsetilo na planinski potok u kome je urinirao ceo život, nego se uporno i i vrlo sadržajno ušmrkuje i naravno tu maramicu baca na trotoar, bez i jednog momenta griže savesti ili bilo kakvog pokušaja da bar potraži kantu za đubre koja je bila na tri metra od njega. Ja mu se obratim i kažem, gospodine, ispalo vam je nešto, pogledao je u mene kao stoka, kao da sam mu rekao nešto jako strašno i prokomentarisao, ko si ti da meni kažeš šta ću da radim. Možda i ne bih odreagovao ali kada sam čuo dubokojužni dijalekat sa primesom orijentalnog, dobio je odgovor. I ostao da gleda zamnom.
E to je ono što nikada neću da prihvatim, i što niko ne bi trebalo da prihvata i da skreće pogled ili ne čuje. Ponekad kažem u šali da sam neka vlast, vozovi bi išli u jednom pravcu, puni. A ustvari mislim ozbiljno.
Pozdrav.
Нема коментара:
Постави коментар