VETAR I NOĆ.

Kasno je. Noć je već prekrila našu polovinu globusa, hladno je i vetar lupeta u prozor.Sedim u mraku svojih odaja i osluškujem koliko uporan može da bude tvrdoglavi vetar koji satima udara u prozor, kao ruka mu služi drvo pod mojom terasom, pomoću koje kuca kao da želi da uđe. Trudim se da ne razmišljam, da pustim um da luta imaginarnim prostranstvima, otputuje negde daleko i provede me najlepšim stazama koje na ovom svetu postoje. Ne ide. Ima nešto u tom vetru. Mističnost me je oduvek privlačila, on je mističnost, tajna. Donosi mirise, nemire, tajne. Meni donosi mir, oduvek sam voleo vetar. Svaki huk, lupkanje, fijukanje podseća me na nešto, podseća a ponekad donosi slike iz mašte, slike neostvarenih želja koje se sklapaju pred mojim zatvorenim očima i prijaju...
Osećam se bezbedno u toplom zagrljaju svog doma, prija mi i tkanina kojom sam prekriven, tiha muzika, neka balada, cigareta i mrak. Mrak. Zašto se ljubi boje mraka? U mraku se ne vide ružne slike, ne vide se loši ljudi, sve je tu kao i na dnevnom svetlu samo kao da ne postoji. To daje priliku onome ko ima maštu da kreira. Ima nešto i u tom mraku, mističnost... Osećam se bezbedno i spokojno. Da li zbog tame ili zbog toga što je prošao još jedan dan, ne znam. Dan kao i svaki drugi, pun događaja, rečenica, osmeha i smrknutih pogleda, dinamičan, brz i nepovratan. Prija mi da ne vidim nikoga, da ne čuje nikoga, valjda telo samo od sebe pokreće sistem meditacije i oporavka. I u noći sve živi, i dalje žive ljudi, tu oko mene, u celom gradu koji ne spava, saobraćaj funkcioniše, u kućama preko puta ljudi se možda smeju, možda i spavaju, neki se vole, neki kuju planove kako da budu loši i kada sutra svane novi dan, ali ono što me čini srećnim je što sam sada potpuno odvojen od njih, od svih i od svega. Samo ja, noć i vetar. Ljudi nikada ne razmišljaju zašto treba voleti noć. To je onaj deo vremena kada mi se čini da sve stoji, miruje, možda se zato i osećam bezbedno, zavaravam se kako u tim delovima vremena život ne prolazi nego stoji, čeka nas da sutra ustanemo odmorni i spremni za još hiljadu koraka koji nas čekaju, nove akcije, nove rečenice i nove položaje obrva. I prija mi što se zavaravam, prihvatam to bez analize, želim da uvek kada je napolju tamno, život stoji, da svim ljudima zastane točak i da svi imaju pravo da se odmore, opuste i ne brinu što je sutra još jedan dan koji će otići i nikada neće da se vrati.
Noć je odsustvo žurbe, neprijatelja razuma, odsustvo časovnika. Mističnost vetra me čini ponovo detetom, jer deca su najbezbrižnija bića, neiskvarena i neopterećena svakodnevnicom. Svako bi trebalo ponekad da se oseti detetom. 
A život ide dalje, ode, brz je. Kada se sutra osvrneš, pola života prošlo a ti ne znaš gde si bio.
Onaj koji nije sačuvao ni jednu sitnicu, zaradio poneku uspomenu, neće mu pomoći ni planina od zlata da je ima, jer baš u ovakvoj noći kada čovek preračunava sam sebe, pomoći će mu uspomena a ne da glanca padine zlatne planine.
Vetar i noć teraju na razmišljanje, naravno one koji tu radnju koriste. Želim da verujem da noću ne izlaze loši ljudi, odsustvo svetla omogućava da ne vidim idiote koji gamižu ulicama svakodnevno, možda izađe poneki vampir, ali ne bi bilo loše sresti i upoznati i jednog takvog. Upaliću još jednu cigaretu, dovršiti i zavući se u krevet. Zamišljaću da sam u nekom zamku, toliko visoko i nepristupačno da mi samo fijuci prave društvo i čuvaju u isto vreme. Uživaću u ostatku noći jer ujutru opet treba spustiti kapiju zamka, navući osmeh na lice i smeškati se, nekima pokazati osmeh jer zaslužuju a nekima samo očnjake da ne prilaze. Sutra se trka nastavlja. Ko ostaje kasno, svedok je rađanju novog dana i svedok je odlaska starog. 
Laku noć svim prinčevima i princezama kojima na vrhu kule društvo prave vetar i noć.