Pod tragom, naravno ne smatram ostavljene kuće, šupe, konobe i ostale stvari koje će vreme kad tad da sravni sa zemljom, već onaj trag koji ostavlja u nečijem životu, nečijem sećanju, nečijoj duši...
Obično čovek, kada se nad njim nadvije crni oblak, kada čuje oluju koju drugi ne čuju, kada oseća u grudima ledeni dah, razmišlja ko bi mogao u tim teškim trenucima da stane uz njegovo rame i raširi kišobran.
Neko nikada ne pronađe takvu osobu.
Imao sam kroz život razna iskustva, nekako, valjda je normalan proces odrastanja da sretneš svakakve ljude, da osetiš i ljubav i mržnju, iskrenu podršku i zavidnost, da kroz ta iskustva napokon naučiš da raspoznaješ prave prijatelje od prikrivenih, jer tek tada, možeš mirno da legneš u krevet u potpunom mraku i da znaš da taj neko postoji za tebe, da na tvoj poziv upali svetlo. To je pravo bogatstvo a mislim da ako tako posmatramo, u današnje vreme ima malo bogatih.
Prijatelj je neko ko ti ne sudi, neko ko razume tvoju prošlost, veruje u tvoju budućnost a u sadašnjosti te prihvata onakvog kakav jesi. Kada neko nema prikrivene porive, ume da bude ponekada stub na koji ćeš se nasloniti, u onim trenucima kada ti pokleknu noge, kada oseti i tvoju sreću i tvoju tugu, e onda možeš da budeš siguran da ti je to pravi prijatelj. Kao što mudra izreka kaže, ne treba mi prijatelj koji će samo da klima glavom na sve što ja uradim ili kažem, to može sasvim dobro da radi i moja senka.
Svi mi, bar mislim oni koji su uspeli do nekog biološkog roka da se formiraju u emancipovane i samosvesne ličnosti, jaki smo i sposobni da se o sebi staramo i branimo na najbolji mogući način. Ali, i stena puca, tako i čovek u onom odvratnom momentu kada mu nevolje pomute razum i rasteraju svaku volju da korakne dalje, mora da ima jednog prijatelja, onog što će da mu lupi šamar realnosti i kaže, ej budalo osvesti se.
Ja sve o čemu pišem i pričam, posmatram iz svog ugla i crpim iz svojih iskustava, ne volim da slušam tuđe bajke, pošto su bajke uglavno neistinite, tako da i o ovome govorim iz svog doživljaja, a najviše zbog toga što ovim tekstom želim da se zahvalim jednoj određenoj osobi, jednom posebnom brilijantu iz moje niske dragog kamenja, za koju nisam ni znao koliko me dobro poznaje i koliko mi njena podrška znači. No, na moju sreću, otrkih to kao gromom pogođen.
Baš kada mi naiđu oni crni dani, kada provejava realna i irealna opasnost od nečega, ili kada sam prosto sjeban što bi rekli klinci, e tada treba onaj šamar, i ja ga dobih, dobih i ostadoh zaleđen, zabetoniran novonastalim osećanjem divljenja i spoznaje da je to ipak neko ko je preskočio sve moje zidove, našao pukotinu u mojim bedemima i prošao sve obruče odbrane koju imam prema ljudima, i uspeo da dođe do srži. Iskreno, nisam očekivao u tolikoj meri, tu neku bliskost, ali mi je drago što je došlo do toga.
Kada sam posle razmišljao o toj osobi, pronašao sam je u svim mudrim mislima koje je neko ikada zapisao o prijateljstvu. Ne hodaj ispred mene, možda te neću slediti, ne hodaj iza mene, možda te neću voditi, hodaj pored mene i budi mi prijatelj. I tako, ona zakorači sigurnim korakom, rame uz rame samnom. Da, ona, da naglasim da je ona, pošto primitivni svet, onaj zbog kojeg i imam tolike zidove i odbrane, smatra nepojmljivim prijateljstvo među različitim polovima, ne zato što za to imaju realni razlog, nego zato što se plaše sebe i svoje nesigurnosti, jer kada je muškarcu žena prijatelj, uvek dođe u jednom trenutku do sloma svih stega i ponekada se otkriju i tajne koje "velike muškarčine" ni ne žele da priznaju da imaju, a kamoli da o tome pričaju. No, neka se svojim velikim egoima, kad su im udovi već mali, bave sami, ja se bavim svojim osećanjima i svojim shvatanjem onoga što se u mom životu dešava. Ionako ne pišem za zaularene, odsedlane i usmerene, pišem za inteligentne ljude, ljude otvorenog uma i najvažnije, za ljude koji se ne plaše da imaju duboka osećanja prema bilo čemu, i ta ista iskažu.
Isto tako, nisu potrebna epohalna dela i veliki trud da shvatiš ko ti je prijatelj, nekada je dovoljna samo reč, koja govori više od svega, jedna izgovorena reč koja ima snagu uragana i ostavlja za sobom trag zauvek.
To se i meni desilo, oduvao me uragan i tresnuo o zid koji je bio iza mene, jer posle moje priče, savetovanja s njom, pitanja, odgovora i zamotavanja u razne ukrasne papire, njeno "znam", a samo ona i ja znamo šta to znači i tako će i da ostane, mene je ostavilo bez reči, mene!!! Ona zna!!
Neopisiv je osećaj sreće i topline koju je ta reč izazvala, nije ni potrebno, onaj ko je doživeo, shvatiće, ali poenta je u tome, da, upravo ona stade rame uz rame samnom, i otvori kišobran... Iako nije ogromna, iako nije snagator, videh u njoj ratnika koji je isukao svoje koplje i usmerio prema izvoru nevolje, ratnika odlučnog, psihološki jakog, nespremnog za kompromis sa crnim oblakom.
I pojavi se prvi zrak sunca... Malo po malo, zrak po zrak, istopi se crni oblak, u narednih par dana, nebo je postalo plavo.
Dokazalo mi se više puta da ne postoji slučajnost, da sve ima svoju svrhu i namenu i da ne postoje koincidencije, tako i ovog puta. Svako od nas ima u svom životu ljude koji su tu, možda neeksponirani kao neki drugi, ali u kritičnom trenutku se pokažu i dokažu, ničim izazvani, dok se oni na glasu, zavuku u rupe.
Prijateljici prijatelju iz duše, i da, ne brini, više nemam nameru da ti izgulim kola ključem..
Pozdrav
Svaka cast! :)
ОдговориИзбриши