Странице

четвртак, 7. новембар 2013.

KOLEKTIVNI SEDATIV

Još jednom vas pozdravljam, poštovani moji pratioci. Nekoliko dana, bio sam van dometa televizije, pa mi nisu kojekakve strašne, besmislene i debilne pojave padale u oči, ali večeras sedoh pred tv ekran i naravno, nisu više sitnice ono što upada u oči, već gluposti koje ne mogu da se progutaju.
Naravno, na dvadeset od pedeset kanala istovremeno se prikazuju one čuvene latinocentralnoameričkeportugalskoturskoindijske serije, sa tako maštovitim radnjama, koje uopšte ne liče jedna na drugu, ne, ne, ni malo, prepune ultra talentovanih glumaca i glumica, sa antologijskim pričama po kojima su ustvari te serije i snimane. Uzeću za primer jedan razvoj situacije, a sve ostale su manje više iste, samo što to niko ne primećuje. Jedna vrlo dirljiva radnja izgleda otprilike ovako: Glavna glumica, pošto su uglavnom te tragične priče vezane za neku jadnicu koju samo još vodenički točak nije mleo, rađa se kao vrlo mlada, ali tek pošto je završila neku sirotinjsku školu u poluraspadnutoj četvrti nekog nebitnog sela, i dok je tako u ritama, polusita i poluokupana šetala, tip top našminkana, nafrizirana, ondulirana, manikirana, bisernih zuba (pošto obično sve sirotice imaju te ispunjene standarde), srela je ženu koja je njena ćerka, iz braka sa nepoznatim poslovnim partnerom, vlasnikom fabrike koju će tek naslediti jednog dana, kada očev ujak, inače, njen mentor u internatu, bude ostavio svoju osmu ženu, sa kojom ima četrnaestoro dece od kojih je jedna ćerka njena najboja drugarica, pa onda postane bogata. A da, pre toga, misteriozno će nestati u Amazonskoj džungli, družiće se u narednih sedamsto osamdeset epizoda sa piranama, lenjivcima i cc muvama, pa će onda jednog dana da je pronađe prelepi južnoamerički tarzan kog su odgajile majmunice a završio je prestižni koledž u inostranstvu, i on će da je spasi, tako što će pobiti gerilsku vojsku koja pokušava da prokrijumčari mirišljave štapiće iz Hondurasa. Oni će onda posle patetičnog zaklinjanja na večnu ljubav koja će se provlačiti u narednih devetsto pet epizoda, a obećali su se jedno drugom u senci baobab drveta, da se vrate u civilizaciju, preotmu kapital i bogatstvo od babine šnajderke, koja je ustvari njena unuka a da ona to i ne zna ali se u međuvremenu prozlila, ugradila silikone u dupe i udala, vanbračno za teču glavne jadnice,čitaj glumice, i živeli su svo to vreme u zabludi jer su ustvari bili komšije u prethodnih trista šest epizoda ali je razrada pokazala da je to bila velika greška. I tako, na kraju pobeđuje lepota, pamet, bogatstvo dolazi u prave ruke, sve karmičke nepravde su ispravljene, sve krive Orinoko reke dovedene u pravi tok i posle dve hiljade četristo epizoda, kada više ni sami ne znaju ime serije koju su počeli da snimaju, dolazi hepi end.
E sad, kome ne leže latinoamazonske serije, uvek ima izbor da gleda neku dalekoistočnu, koja se snima samo sedamnaest godina i ima vrlo umnu radnju, koja je mogla da bude spakovana u tri petnaestominutne epizode. Otprilike, u velikoj palati, žarkih boja, živi jedna mučenica, velika posvećenica religiji i u svakoj sobi ima po jednu statuu nekog božanstva i tako danima, pa u krug, ona ide, prinosi žrtve, moli se, dimi se u upaljenim štapićima ali obavezno stidljivo drži kraj vela koji joj prekriva tek obrijano lice, vrlo smerna i mirna, na sebi nosi samo pet kilograma dijamanata i dvadeset kilograma zlata, jer nije bogata baš ono, ono, tako spava pod punom opremom, i uvek me ostavi u pitanju, kako se kupa i kako ne ustane krmeljiva i rasčupana ujuru. Ali ne, ona je iz ugledne porodice vlasnika plantaže luka arpadžika, voli da vodi vrlo konstruktivne razgovore, uz obavezne trenutke bečenja i razmišljanja naglas, kada je kao niko ne čuje, a ona preživljava pravu emotivnu buru, koju svi gledaoci mogu da čuju, ali je zato njeni sagovornici koji stoje na četvrt metra od nje, ne čuju. Neki glumci umru i od starosti, pošto se serija snima četvrt veka pa onda dolaze zamene, koje toliko liče na prethodne, da treba bar četiri meseca da se prokljuvi ko je to. I tako njihovi besmisleni životi puni tragedija, u svili i kadifi, optočeni dijamantima, prolaze pred očima naših gledalaca, koji isto tako stare uz svoje omiljene junake.
Pa sad, kome ni ovo nije srcu milo, tj njegovom senzibilitetu, može uvek da se osloni na baklava serije, koje čak i ne moraju da se zovu uvozne pošto su turci tek otišli od nas, pa su kao domaće. E tu su tek velike radnje, borbe savremenog protiv šerijatskog, modernog protiv nazadnog, liberalnog protiv konzervativnog. Imena koja ne mogu da se izgovore, a uglavno podsećaju na natpise na žvakama i bombonama koje uvizimo iz dotične zemlje, tipa, turgu, ugru, murgu, ozal, vazal, arzal i slično. Ma kao da je bitno koji je naglasak, bitno je da se mi osećamo toliko srodno sa tim likovima i to ne bez razloga, može da se desi da smo i rođaci, pošto su njihove čukun dede ovde živele, ko zna...
I kada se sabere i oduzme tako bogat program i televizijska ponuda, zar nije jeftinije, prostije, delotvornije i bezbednie, progutati jedan bensedin?
Pozdrav.

Нема коментара:

Постави коментар