ROMANTIKA...

"Na tvoju kosu kad u jesen lišće nečujno padne, zimi dok hladnoća stišće tvoje ruke hlade, leti  dok te sunce grije, ja mislim na tebe, i uzalud se borim sama protiv sebe...", su stihovi pesme koja zvuči beskrajno romantično, ali to može da shvati samo onaj ko razume šta znači osećati, patiti, biti povređen.

Postavljam sebi vrlo često pitanje, kud ide ovaj svet, po pitanju veza, poverenja, ljubavi i tajni koje samo dvoje koji se vole imaju. Da li je u današnje vreme sramota biti romatnik ili se romatnika vaga i meri nekim drugim vrednostima koje se izražavaju valutno? Da li je momak koji je romantičan prema svojoj devojci, pederčina kako bi rekli nazadkovići i prazilukovići? Da li uopšte još i postoji romantika?

Bezbroj pitanja a malo odgovora, niko se i ne bavi analizom samog sebe, pošto je većina zauzeta analizom drugih, niko neće jasno da kaže kakva su merila danas i šta je ono što je "in".

Pratioci moji poštovani, sada ću da napravim paralelu između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude, priča je ista, samo su vrednosti drugačije.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz nekog starog filma, mesečina iznad terase na kojoj se nalaze mali, okrugli stočići, malo poznatog restorana. Stolovi su postavljeni belim čaršavima, po jedna bela svećica plamti na sredini svakog. U uglu terase stoji mali orkestar, sviraju neku staru italijansku kanconu, za jednim od stolova sede dvoje... Dama, u pravom smislu te reči, u kasnim dvadesetim, obučena u dugačku, crnu haljinu, puštene crne kose, vrlo lepa, ima pogled koji krije mnoge tajne ovog sveta, mistična, nedokučiva, nasmejana sa vrlo finim manirima. Gospodin preko stola, isto u kasnim dvadesetim, obučen u najobičniji sako i farmerke, bela košulja i osmeh. Njegov pogled odaje dozu samouverenosti, svesnosti, ponaša se opušteno dok je drži za ruku. Pričaju. Letnje veče je u punom zamahu, mirisi različitog cveća iz žardinjera okolo, opijaju i njih kao i sve goste, orkestar svira i dalje tiho, tek dovoljno za uživanje a da ne smeta u njiovom intimnom razgovoru. Niko ne zna, osim njih, o čemu razgovaraju, ali je tema izrazito prijatna jer mami osmehe oboma, dok je šaka u njegovoj... veče je još mlado, do jutra ima dosta.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz jeftinog porno filma c produkcije, neki budžak kafić ili krajputaška birtija, vrlo poznata u savremenim krugovima, astali postavljeni tako da u svakom momentu može da se naskoči na njih, sa zvučnika veličine regala ne dopire, nego razara slušni aparat i mozak neki instant hit, neke zvezde padalice, pesma koja ima jednu strofu i dvadeset osam puta ponovljeni refren, valjda je bilo koliko para toliko muzike jer pevaljka je morala da plati drugoj koja zna da peva, da otpeva te deonice. Za jednim od tih astala, sedi gomila, ona beskrajno idiotski obučena, klonirana, videla je negde šta je u trendu pa pohitala u blok 70 da kupi KavaliNa, Lujis VitonEa i Versajsija, natukla to na sebe, nakarmEnisala se kao irokez i kren'la u kavanu, sa svojim tipom. Ona je u ranim dvadesetim, možda čak i ispod legalne granice, upravo je završila osnovnu školu i tu je s jednim ciljem. On, sa tri ortaka koji bi trebalo da mu drže strah, likovi ispali iz devedesetih, pokušava da sklepa jednu i po proširenu rečenicu, dok nervozno glanca svoj tek kupljeni ekstra skupoceni sat, trenerka  zadignuta do pola listova, bele čarape i nike patike i gleda u nju, samo s jednim ciljem.... Teme koje su na meniju, ne želim ni da slutim koje su, verovatno razgovaraju o globalnom zagrevanju, ekonomiji, siromaštvu...

Uglavno, dok on crveni i cakle mu se oči ispod Rauban naočara, ona kao kobila za praznim jaslama, žveće pola pakovanja žvaka, pokušavajući valjda da napravi balon veći od svoje glave, misli da je sva in, pardon, teško da misli, smatra instiktivno da je "riba". Veče je još mlado, do jutra je mnogo, obaviće radnju u kolima ili negde uz neku brezu ili bukvu a do jutra će svako da ponovi svoj književni susret sa različitim jedinkama...

Imao sam priliku da svedočim u obe situacije, nema potrebe da kažem koja je pobedila.

Ali nije problem u tome što se sve menja, i jeste normalno da se sa napretkom liberalizuje sve, bilo bi loše da stoji sve onako kako je bilo u prošlosti, problem je to što vrednosti nestaju, menja se sistem vaganja i onoga šta sada važi. Sada se više ne razmišlja mozgom nego onim među nogama, bilo da je muški ili ženski misleni aparat, doduše, naša jedna "velika zvezda", decu rađa mozgom a razmišlja onim dole, ali sve je se pretumbalo, izvitoperilo i rasturilo.

Više nije normalno biti pametan, čitati, znati da razgovaraš a da obuhvatiš svih sedam padeža, nije popularno imati dobre ocene i biti dobar student, ne valjda misliti i ceniti lepe stvari. Sada je normalno biti polupismen, stavljati knjige ispod frižidera kao podupirač, jesti otvorenih usta i srkati kao stoka, preživati tako da sagovornik vidi umnjake, pričati o suvislim i beznačajnim stvarima koje apsolutno nikome ne znače, ogovarati, pljuvati i što je najbitnije, što god si gluplji to misliš da si pametniji. Ah, da, naravno, nataći torbu preko ruke savijene u laktu i držati tač skrin telefon da se vidi, kako to zamalo da zaboravim.

Za sve u današnje vreme treba podupiranje, niko u sebi nema originalnost, svoj stav i svoje mišljenje. Za "muvanje ribe" ti trebaju ortaci, kopira se način stajanja, oblačenja, govora, prisvajaju se stavovi "zvezda" , po mogućnosti nekog umnog fudbalera koji svaku rečenicu počinje sa msm, msm, aaaa, ili neke ultra napucane(wtf) ribe koja priča o vrlo bitnim stvarima koristeći sleng iz nekog beogradskog predgrađa a sa dijalektom svog rodnog zavičaja.

I onda kažu, omladinu vaspitava ulica i televizija. Ako je tako, imam pitanje, a gde su roditelji dok decu vaspitavaju drugi?

Pozdrav.