STARA ODE, DOLAZI LI NOVA?

I tako, kuckajući dan po dan, potrošismo i ovu godinu. Kada čovek pomisli na trista šezdeset pet dana, to ne deluje ni malo jednostavno za potrošiti, ali kada dođe današnji dan, onda svima bude jasno koliko kratka svaka godina beše i kako brzo nestade u prošlosti.
A mi smo još uvek tu, da dočekamo novu, ispratimo staru, da se kao ludi radujemo, ispalimo koju hiljadu petardi, malo metkova i poneku raketu, radujući se nečemu za šta možemo da budemo sigurni da se neće dogoditi, boljem životu.      
Kada je čovek dete, tj kada ne razmišlja o mnogo stvari, onda je svaka nova godina koja dolazi, nešto zanimljivo, deca imaju opravdanje da se raduju novogodišnjoj jelci, lampicama, snegu i Deda Mrazu. A šta kada dete poraste? 
Voleo bih da upoznam odraslu osobu, koja se zdravorazumno raduje novoj godini, i da stvarno veruje da bolje vreme dolazi, ili se, kao i milionima slučajeva, foliraju zbog drugih, ne shvatajući da su promašili temu, jer i ti drugi se isto tako foliraju. Na kraju, osim prejedenosti i pića više nego što bi trebalo, ne ostane im ništa a ništa i ne dođe osim mučnine i glavobolje u Novoj godini.
Ispraćamo drugu deceniju, znači, više se ne broji u godinama, sad može i u decenijama, kako "verujemo" da će nam sutra biti bolje. Ako je tačno ono da će ti se dogoditi ono u šta veruješ, ili je to čista laž kojom nas neko zajebava, ili kolektivno nismo verovali.
Doduše, možda ja ne sagledavam sliku u potpunosti, nikako da se naviknem da bi trebalo da pogledam dnevnik ili neku emisiju na režimskim programima, a takvi su svi, pa da mi neki političar kaže kako je ovo ustvari samo prelazni period, koji će da prođe, i sutra kada svane, nama će da bude super, a mi ustvari, toga nismo ni svesni još, a to je i bolje jer pošto se verovatno taj boljitak neće dogoditi, bolje da smo nesvesni svoje nesvesti nego svesni.
Sve neki rokovi, sve neke uzročno posledične pojave, tj ako ovo biće ono, ako ono biće ovo i sve ako, ako, ako...
Ustvari, možda je dobro ne razmišljati svojom glavom, nego napraviti feštu te poslednje večeri u staroj godini, i pustiti se niz tok... Eto, juče ujutru čujem na televiziji, da sam ja, kao i još nekoliko miliona stanovnika ove zemlje, odlučio da više volim da živim u siromaštvu nego da Kosovo bude nezavisno.... Bejah šokiran, ne zato što Kosovo nije nezavisno, nego što se ne sećam kada to rekoh dragom nam predsedniku pa da on prenese ostalima, ne znam kada sam mu tu činjenicu rekao i tražio da kaže ostatku Srbije da ja ustvari želim siromaštvo, samo zato da prodata srpska zemlja, koju su prodali njeni stanovnici jer su, bože moj, morali da kupe vile po Beogradu... Da li neko od politčkih nam činioca koristi mozak i da li postoji neko ko pročita njihova lupetanja pre nego što se iskenjaju u medijima?
Posle me pitaju kako znam da političari lažu. Eto, znam, upravo je jedan dokazao, jer tvrdi da sam ja pristao na nešto što mi ni u noćnoj mori ne bi palo na pamet i još reče na televiziji da sam ja to rekao, eto kako znam da lažu. 
A onda se zapitam, o čemu to naš predsednik priča i da li je predsednik bar pitao tri prolaznika na ulici šta misle pre nego što je odlučio da se izmlati i izlupeta u medijima? 
Ma koji to stanovnik ove ili bilo koje druge zemlje pristaje da bude bedan i siromašan i svoje blagostanje menja propalim idealima, legendama i bapskim pričama? Ja neću, ne želim, ne moram, ne mogu da dozvolim sebi....
Kome se to brani Kosovo? Kome kada su mu stanovnici prodali i pradedovske spomenike za dobru količinu evra, kome kada su mu stanovnici u vilama po Beogradu, na najboljim radnim mestima, sa najlošijim gramatičkim sklopovima, kada organizuju bdenja, molebane i apele sa Trga Republike u glavnom gradu? E taj isti predsednik je trebalo da kaže "braći i sestrama" da se rodna gruda ne brani na drugom kraju države i da se za prosutim mlekom ne plače, nego se kanta čvrsto drži da je krava ne bi šutnula.
Kolektivna hipokrizija. Ako je demokratija uređenje u kom živimo, ako je demokratija vladavina naroda, tj vladavina većine, ja ne želim više da budem talac manjine, ne postoji ni međunarodno ni domaće pravo koje će na to da primora i mene i bilo kog stanovnika ove zemlje.
Ja neću da živim u senci dvopadežja, neću da strepim da li smem da u svom rođenom gradu, da kažem da sam ponostni građanih, ja neću da budem na udaru nekulture i nevaspitanja orijentalnog porekla. Ja neću da gledam da su moji školski drugovi bez posla dok se osamnaesto koleno dvopadežja zapošljava po firmama. Ja neću da gledam tužne roditelje i ranjene momke koji su išli da brane nešto što je, ne izgubljeno, nego prodato. Neću da znam da je momak kog znam od detinjistva, ostao bez budućnosti jer je išao da bude živi zid na "svetoj zemlji".
Ako je toliko sveta, neka se organizuju popovi pa neka idu, ionako ih ima previše i ničemu ne služe osim da pljačkaju narod. Neće da ide moj brat, moj zet, ujak, stric i prijatelj, neka idu popovi, neka idu zaluđeni, neka idu oni sužene svesti, neka idu oni koji su ga prodali...
Ja samo želim život dostojan čoveka i sebi i svim dobrim ljudima, bez obzira koje su boje, koje religije, kog opredeljenja, koje veličine. Ima još onih, osim mene, koji su shvatili da je ovaj jedan život koji imamo, toliko kratak i da pre nego što shvatimo, prođu svi trideset prvi decembri i potroši se i poslednja godina. Zar da je trošimo na to što neko ne zna šta priča i šta radi?
Svima želim srećnu Novu godinu, prvo mnogo zdravlja i pameti a sve ostalo kako se kome zalomi.
Pozdrav.

JOŠ MALO O PRAVEDNOSTI....

Televizijski programi su prepuni tužnih životnih priča koje možemo da sretnemo i bez televizijskog programa, samo ako malo bolje obratimo pažnju oko sebe.
Mnogo je nesrećnih, bolesnih, ima puno tužnih sudbina i priča koje bismo teško pronašli i u najmaštovitijim romanima.
Međutim, još uvek ne mogu da shvatim, šta je razlog, da se u te emisije, novine tog tipa ili bilo koje drugo javno glasilo, stavljaju priče koje ni u kom slučaju ne zaslužuju da se tu nađu, a kamoli da izazovu saosećanje i razumevanje.
Skoro gledam na tv-u priču o dečku koji završava srednju školu i živi u, realno, jako teškim uslovima u nekoj zabiti podno neke planine u Srbiji i on bi i trebalo da bude tema i razlog pravljenja takve reportaže, ali, pravi se osvrt na njegove roditelje, tj majku i očuha. Kuća kao polusrušena koliba, nema podova, nema prozora, nema kreveta, nema bilo šta što je potrebno za iole normalan život. Majka nema zube, kuva dva krompira za njih petoro, otac plućni bolesnik koji mora da spava odvojen jer mu smetaju isparavanja od kuvanja, kupaju se svi u jednom koritu. Sve u svemu, tragična situacija. Ali...
I u tako teškoj, skoro bezizlazoj situaciji, oni su napravili još dvoje dece, koji nemaju više od po pet godina... Još dvoje a i ovo prvo koje ima sedamnaest nisu odgajili kako priliči. Još dvoje u uslovima za život nedostojnim i psa lutalice. Ljubav? Prema čemu? Da iole mozga i ljubavi imaju, ne bi unapred osudili decu na takav život. I šta sada? Da im ja kupim krevet? Ti? Neko drugi?
U toj priči su žrtva dvoje dece. U onoj koju sam gledao par dana kasnije, devetoro.
Nemaju svoju kuću, nemaju krevete, od opštine i dobrih ljudi su dobili veš mašinu i televizor...
A gde je bio mozak kada su tu decu pravili i donosili na svet? Da li bi sada trebalo da im država napravi kuću, stavi pare na račun, opremi sve i sredi život? Ako ne sredi, država ne valja a ako sredi, šta je sa onima kojima je pomoć potreba i to s odličnim razlogom?
Da li bi te priče, za koje i dalje ne razumem zašto dobijaju prostor u medijima, trebalo da izazovu sažaljenje? Prema kome? Prema toj deci sigurno koja ni kriva ni dužna su unapred osuđena na golgotu, zato što su im roditelji toliko primitivni i glupi da nisu znali šta rade. Za te roditelje nikako, ni trunke sažaljenja već osuda. Takvima treba stati na put. Jedna je stvar dobiti decu, za koju će se roditelji pomučiti, što se u današnje vreme događa u sedamdeset posto porodica, a druga je stvar, i velika razlika, nekontrlisano i neodgovorno praviti i rađati, troje, četvoro, osmoro, dvanaestoro za koje unapred znaš da nećeš moći da im obezbediš ni parče hleba i čašu mleka a o nekim većim stvarima da i ne pričamo.
I onda će neko da kaže kako ima pravde. Gde i u kom filmu? Ima hiljade parova, pojedinaca koji nikada neće moći da osete radost roditeljstva iz raznoraznih razloga a s druge strane postoje takvi, koji kote mnogobrojnu decu, osuđuju ih na propast i stvaraju socijalne slučajeve koje će država da finansira od moje plate i plata onih koji rade pošteno a od istih tih svojih plata ne mogu svojoj deci da priušte ono što bi hteli.
Pravednost.

GOMILA BLATA ZATRPALA VRATA...

Iako je meni potpuno jasno da mi nikada nećemo stići u Evropsku uniju, ne geografski nego sa svešću, ne mogu a da se ne iznenadim koliko smo mi ustvari jedna primitivna sredina, potopljena u mulj malograđanštine, neosvetljena i neprosvećena, kao da nas je prosvetiteljski duh kojim smo se toliko busali u grudi, zaobišao. Mi uživamo u blatu i kao da se takmičimo ko će da veću rupu iskopa u kojoj će moći da se zaglibi pa još iz nje da prska po onima koji bi slučajno zastali pored da vide šta se to u mulju koprca.
Postade izlišno pravdati se petovekovnim tuskim gostovanjem na ovim prostorima i njihovim uticajem pošto i turci i Turska odoše ispred nas neku deceniju a uskoro će možda i ceo vek biti korak ispred. Jedino što je ostalo u amanet od nekadašnjih nam gospodara jeste nesvakidašnja i bezuslovna ljubav prema turskim serijama, ta devijantna opčinjenost nečim čega se toliko gnušamo i na to gadimo, a kada se čuju prvi taktovi špice neke turske serije, sve ućutkuje i sve se koncentriše prema televizoru. Muzika koja asocira na tursku, javno je neprihvatljiva, a i dalje daleko ispred svih ostalih žanrova zajedno, iako uvek postoji neki dežurni dramoser koji bljuje po tom stilu a kada čuje zurle i zavijanje, kuci mu sami zaigraju. Kao i kod serija koje, moš misliti opravdanja, gledamo radi kostima. Koliko je epizoda potrebno da se izanaliziraju kositmi koji, istini na volju tada i nisu izgledali kao što se sada šiju za potrebe serija, i kakav je to modno etnološko antropološki nagon da se toliko detaljno i ničim izazvano, divi i prevrće po izmišljenim kostimima nekog drugog naroda, kada su kostimi i etno odeća ovog naroda, možda nešto najčarobnije i najlepše što je ljudski um mogao da smisli a ljudska ruka da sašije. Nema potrebe zevati u tv i licemerisati jer je bljutavo takva opravdanja davati, kada, na svu sreću, naše kostime i narodne nošnje mogu da se vide, na još uvek živim ljudima i u stvarnom, svakodnevnom svetu.
Elem, kadkada se zapitam, da li je novac taj pokretač i ta snaga koja može da stvarno promeni nešto na polju estetike, društvene prihvatljivosti, popularnosti. I to je klackalica koja vrlo lako može da prevagne u onom pravcu koji nije baš normalan. Tako, imamo uticaj novca koji ode u pogrešnom smeru, pa se pojave ove predimenzionirane, naopako oblikovane silikonske droljetine, koje osim sebi samima, a i to je pitanje mentalnog sklopa, nisu zanimljive bilo kom biću koje svoje sive ćelije zna da koristi za složenije zadatke.
I tu se dolazi do vrlo bitnog zaključka. Um i svest. To su dve stvari koje su najmoćnije oružje od istorije do savremenog doba, što bi gankara rekla, od vremeni pa do danas, i niko, ali baš niko nije uspeo da ih sputa i zauzda. Tako, ako neko ima visoku svest, ume da sagleda sve strane, ume da izvaga i pogodi šta je to što je dobro, onda iz takvog uma nastaju divne stvari, one koje mogu da opčine mase, one koje ostaju zauvek, one koje mogu da promene tok istorije. U obrnutom pravcu, dobijemo jednog Adolfa, ali to je ta devijantna strana o kojoj ne želim sada da pišem.
E sad, kada je neko pametan, kreativan, produhovljen, njemu nisu potrebne velike pare da napravi nešto što će da ima pozitivan uticaj na živote velikog broja ljudi, kao i kada neko ko je debil, uskouman i uskogrud sa velikim količinama novca, napravi nešto potpuno bezvredno.
Sada, u ovom dvadeset prvom veku, mada sam pristalica mišljenja da smo samo kalendarski tu a umno dva ili tri veka unazad, ima svega što duša želi. Tako ima i raznih medija, prekobrojnih, ne baš mnogo vrednih ali se tu i tamo izdvoji neki, za koji, eto može da se kaže, da ide u korak s vremenom i da oslikava moderno doba.
Ali, mnogo više ima onih koji, da se vratim na početak ovog eseja, svo ono blato u kome pliva polupismena svetina, iznosi i lepi na ekran a preko ekrana maže po nosevima onih koji gledaju te žaloste medije, te nesrećne televizije koje tupe i krive moždane vijuge. 
Kažu, ovce su za šišanje, svako bira ono što želi, svako gleda ono što ga privlači. Apsolutno sam za postojanje cenzure. Nema tog razloga, nema te potrebe koja bi opravdala postojanje određenih sadržaja koji se emituju na televizijama koje mogu da gledaju i deca. U starom Rimu, postojali su cenzori koji su šetali ulicom i kažnjavali svako nedolično ponašanje na licu mesta. Posle kažu, stari Rim bio tiranija, a dosegli su civilizacijske visine koje mi nećemo nikada i to pre par hiljada godina. 
I tu , kao i u svakoj ćelijici društva, dolazi do izražaja licemerje, i to ono najgore koje dolazi od onih koji su na te televizije došli, ne zato što znaju da rade posao koji rade, ne zato što imaju iskustva i školovani si za taj posao, nego zato što su nečiji rođaci, partijski drugovi, poznanici ili su dali guzu za to mesto. I takvi onda, usled svoje bezgranične glupavosti a podgrejani lažnom slikom o sebi samima, tj da vrede bilo čemu, forsiraju apsolutno pogrešne vrednosti, veličaju i puštaju u etar opet ono blato, samo što ga sad velikom lopatom frljaju, a to su stvari koje ne da bi trebalo da budu zabranjene, nego uništene i zaboravljene. Ima neka televizija, znam joj ime ali nema vrednost da se pojavi na mojoj stranici, koja je kulminacija svih najprizemnijih i najprimitivnijih vrednosti i shvatanja koja postoje. Na toj televiziji imate par desetina idiota, koji se raspoređuju po potrebi u različite emisije, pa onda u istim odevnim kombinacijama, danas skaču kao idioti i bez ritmičnosti i bezmuzikalno u nekoj muzičkoj emisiji a onda dva sata kasnije, sede i ozbiljnim licima, pokušavaju da glume mudrost i i glume da imaju pojma o čemu se radi i zašto su tu došli, kada je u pitanju neka politička ili emisija nezabavnog karaktera. Ne čude mene ti idioti, iako nikada neću razumeti šta natera nekoga da sve svoje najjadnije osobine, svoje patetično ponašanje i svoje, uglavno, ružno i disproporcionalno lice, kezi i pokazuje bilo gde gde se namerno privlači pažnja, a kamoli na mestu sa kog mogu da ga vide široke mase. Ili takve karikature misle da su uspele? Bem li ga, ne mogu njima da se bavim, nije vredno ovih slova. Mene čude ti "urednici". Ahaha, ha, ha. E to su oni preko rođačke, partijske ili guzne veze. Ti urednici prave emisije koje su toliko bezvredne, toliko bljutave i toliko usiljeno zabavne da prosečnom gledaocu koji se tu greškom našao, izazove nagon za riganjem i povraćanjem. Gledam malo pre neku muzičku emisiju, na toj televiziji, koja je koncipirana tako da, tamo neki opet rođaci iz tamo neke vukojebine, pozdravljaju "u televizor" opet tamo neke svoje rođake u drugim vukojebinama a onda to sve začine pesmom koju su poželeli, ili što bi rekla polupismena voditeljka koja izgleda odlično flauta, žele da požele pesmu, a onda tu istu pesmu im otpeva neki tamo pevač kojeg je neko davno lagao da zna da peva, verovatno isti onaj koji mu je rekao da je dasa, sa svojih metar i četrdeset devet, onaj od onih ljudi na kojima je sve bonsai, i prsti i ruke i ramena i odelo, osim prevelikih cipela i nadignute kose. Kosa je da poveća visinu a predimenzionirane cipele kompenzacija za nizinu. I opet idioti i idiotkinje skaču, vesele se, pogađaju ih pesme, koje i ja kao ljubitelj narodne muzike skoro da i nisam znao da postoje. 
I na toj televizije, nebitnog imena, postoji i neka emisija koja bi trebalo da bude nešto kao šou Džerija Springera, koji uz milionsku produkciju i svemirsku profesionalnost, opet izgleda jadno i trebalo bi je zabraniti. A sad zamislite kako pokušaj takve emisije izgleda u produkciji od pedeset evra, amaterski odrađena, uz voditelja koji još nije naučio da izgovara sve suglasnike kako gramatika nalaže i ima ponašanje kao ninfoman na terapiji sedativima. A tek gosti. Što bi jedna moja drugarica rekla, samo budak i u čelo. I onda opet licemerje. 
Kažu, pornići nisu dobri, to je sodoma i gomora, to je nakazno i devijantno. Hm.
Ja bih se prvo izvinio onima koji su svoju decu napravili od brašna i želatina jer oni verovatno i ne znaju gde se koja stvar stavlja i šta se s njom radi. Onda bih se posle njih izvinio, čednim i prepodobnopreprcanim pripadnicima crkve, jer i oni verovatno ne znaju čemu kita služi, osim kada njom mašu i jure decu. 
Ali, onima koji odlično znaju šta se radi kada se skinu gaće, mogu samo da kažem da sledeći put kada budu gledali emisiju tipa imitacije šoua Džerija Springera, emisiju Bračni sudija ili bilo koju tursko-indijsko-malezijsko-orijentalno-dalekolatinsku seriju, da se zapitaju i priznaju sami sebi, da li je veći greh gledati dvoje, ili troje kako imaju seks, pa makar on bio i na najegzotičnijim mestima ili je ustvari veći greh, gledati kako degeni, primitivci, ološ iz male blatnjave rupe, drkaju u mozak onu polupismenu svetinu, uključujući i njih same. 
Ekvivalent ovoj hipokriziji je kada pop izađe na televiziju i dva sata drobi i prežvakuje istu priču, kako je sodimistično ili gomoristično, ne razumem se u te popovske fraze, da ljudi masturbiraju, da muškarac voli muškarca a onda jednom ili obema rukama premešta jaja ispod mantije u pauzi snimanja jer mu se digao "molitvenik" kada je video mladog kamermana.
Pozdrav 

OŽENJEN SAM A BEZ MUDA ŽIVIM...

Nekada, dok me je interesovalo šta druge ljude natera na nešto što učine, jedno od pitanja koja su me zanimala bilo je, šta se dogodi da neko stupi u mrak, pardon, brak a da nije načisto sa sobom da li je ne samo spreman, nego i sposoban za tako odgovoran i, po pravilu, nepovratan čin. Kroz život, sretao sam različite ljude, kažu da je lepota u raznolikosti, slažem se, ali kada se zagrebe malo ispod površine, osim onih koji su istinski različiti i originalni, postoji i gomila onih koji se samo na prvi pogled razlikuju a u suštini su isti. Zarobljeni.
Nezavisnost i sloboda su neki od najbitnijih stubova zdravog života a samim tim i zdrave psihologije svakog čoveka. Pa šta je to što onda natera nekoga da učini ono što se kosi sa načelima zdrave psihologije i sebi otvori jedan jedini put, ka propadanju samog sebe, a zatvori sve opcije koje su mu do tada bile otvorene.
Video sam toliko mrakova, pardon, brakova, koji su bili zdravi, ispunjeni ljubavju, dugovečni i to jeste za divljenje, mada niko ne zna koji to recept imaju oni koji ostvare i održe tako nešto. S druge strane, video sam mnogo više fingiranih, isfoliranih i grčevito odglumljenih uloga, da ne kažem glumatanja da se održi privid nečega što verovatno nikada nije ni postojalo. Zašto?
Pretpostavljam da je sve to rezultat linije manjeg otpora. Ali prema čemu, prema kome? Ima nekoliko aspekata koje bi trebalo uzeti u obzir. ali tri, koliko sam ja zaključio su vodeća i najčešća.

Prvi razlog stvaranja veštačke tvorevine koja će evidentno mentalno da upropasti oba učesnika jeste zatucanost. Pitate se kakva zatucanost. Ona najgore vrste koja se vodi pravilom, to mora da se uradi. Ne mora.To što nečija zatucana shvatanja govore da kada čovek dođe u određene godine mora da uradi nešto što treba da bude urađeno, nije ni malo tačno, niti ima veze sa realnošću. Ne da ne mora u tim godinama, ne mora bilo kada. Valjda je osnovni zakon postojanja svakog pojedinca da se ponaša onako kako on smatra da bi trebalo i da bude u mentalnoj ravnoteži a ne da ispunjava očekivanja i običajne zakone koji ne postoje stotinama godna. A možda je samo nedostatak sopstvenog ja razlog zbog kog mnogi urade "ono što bi trebalo da se uradi". Isto tako, pritisak okoline ili rodbine, koja ni po kakvom pravu i zdravom ponašanju nema razloga i osnova da se meša u nečiji život i intimu, može da bude okidač za nesreću. Ali, koji god da je razlog, vrlo je jednostavno razrešiti probleme i dileme. Samo je potrebno razmišljati svojom glavom i osećati svojom dušom.

Drugi razlog, više je individualne prirode, znači, nema uticaja i pritiska sa strane, nego pojedinac sam sebi stvara pritisak, za koji nema realnih osnova, ali, da li zbog svoje psihološke nerazvijenosti ili onoga što se zove, kud svi tud i mali Radojica, kada prođu neke godine, naravno, zamišljena granica i linija, odlučuje se na nešto što će ga posle mnogo koštati. Vide svoje drugare, drugarice, svi su u "srećnim" brakovima, pa zašto onda i oni da ne urade to isto, kao da postoji prodavnica, pa odeš i kažeš, dajte mi ovaj jedan srećan brak. Čak i da jeste tako, trebalo bi svi da znaju da ono što piše na deklaraciji i kaže se na reklami, nije uvek istina. Onda neko ko je proveo mnogo godina samostalan i slobodan, nezavistan i neograničen, navlači sebi okove zajedničkog života, a verujte, to nikada ne izađe na dobro. Može svako od njih da laže kako je sve divno i krasno, da se kune u svoju sreću, a svi lažu. Mnogo puta sam saznao. I ne mora da lažu, kada pogledate osobu koja lagano vene od nedostatka duševnog kiseonika, kako sebe porobljava zarad zamišljenih i glupih ideala, samo da neko ne bi uperio prstom. Oh, uvek sam voleo te što upiru prstom i koji jezikom paju okolo, i uvek su na kraju i taj prst i taj jezik stavljali sebi na jedno mesto, ono mračno. A to je bilo dok me je interesovalo šta ko palaca, a onda dođe vreme da čovek sazri, zasija mu mudrost i prosto mu se j... šta ko drugi kaže. A ti što kažu, pa morate ih razumeti, oni to znaju i ličnog iskustva ali ne mogu sebi sami da bljuju u lice, lakše je drugima. To se isto odnosi i na one devojke koje ostanu trudne pa se onda udaju da selo ne priča. Čednost na prvom mestu.
I treći razlog, ne tako rasprostranjen kao prva dva, ali jednako opasan, kada neko ko voli isti pol, uda se ili se oženi da bi "prikrio" tragove.
Sve u svemu, nije ni važno koji od ovih razloga, ili nekih drugih je u pitanju, važno je što svaki od njih, vodi u mentalno propadanje, degradaciju ličnosti ili skretanje sa zdravog razuma. 
Nisu svi ludaci na ulici sa urođenim oboljenjima, ima i onih koji su ih stekli, neki prirodno, neki pogrešnim izborima koje su učinili u životu.

Nije potrebno biti psiholog ili psihijatar, dovoljno je samo pažljivo posmatrati ljude, a za one koje poznaješ, i znaš im situaciju, vrlo lako može da se izvede zaključak i shvati prava slika. 
Kažu, u braku ljubav nestane a ostaje navika. Da li je onda normalno da se ljudi navikavaju na ono što im šteti? Hiljadu puta dokazana poslovica da je bolji dobar razvod nego loš brak i to su suštinski hrabri ljudi, koji znaju kada treba da se napravi rez i da se krene dalje s promenom u životu. Ali, oni imaju jednu veliku plemenitu osobinu, baš ih briga šta će selo da kaže. A oni koji se brinu više za mišljenje lokalnih tandrkuša a za svoje na haju, prvo odseku sebi jezik, pa ruke pa noge. Jezik im ne treba više, jer da su ga koristili kada je bilo potrebno, ne bi dozvolili sebi da im tuđ upravlja životom. Ruke i noge isto nisu potrebne, ionako se pretvaraju u biljku a uvenuće je neizbežno. Nema ni potrebe za tim, ionako će neko drugi da komanduje, sve bledi, a na kraju i ličnost.
Dok su još mladi i silni, pokušavaju sebi na različite načine da daju oduška, otvore otpusni ventil, izdivljaju svoja sputana ponašanja, pokušavaju da budu smešni, a to više liči na grčku tragediju. U tim trenucima, samo bi im trebalo staviti ogledalo ispred. 
I tako, selo je nateralo još jednu jedinku na "srećan i idiličan život", ispoštovalo ono što se poštovati mora, bez obzira što u tim idiličnim brakovima, jedna jedina bude obično mlaćena, vređana, a obe sputane. Ona jača svojom glupošću a ona slabija svojom nemoći Ali nema veze, spolja sve izgleda bajno i krasno. Godine prođu, od onih koji su zakoračili "ponosno" lagano ni za obične korake se nema snage, "dase, baje, lafčine" se pretvore u prosede, zadrigle olupine koje su opterećene svim onim stvarima od kojih su bežali a "lepotice, čedne i smerne" se pretvore u mase bez oblika i ukusa jer svoju depresiju leče enormnim količinama kalorija i ceo smisao svog života nalaze u indijskoturskopakistanskolatino serijama, verujući da neko tamo ima veće probleme od njih a ne shvatajući da taj tamo glumi to za dobre pare.
I sve to spolja izgleda bajno....

ONO KAD IMAŠ NAGON ZA DEFEKACIJU OD IDIOTIZMA....

Ne, ne, prosto ne mogu da ostavim neprokomentarisanim ove uskršnje praznike, tj ne praznike nego one koji se salomiše da odglume ono što nisu a pri tome, da se bar na sekund pogledaju u ogledalo, bilo bi im jasno kakvi su idioti.
Kao i u svemu ostalom, naš narod, bar velika grupa, sklona je da preteruje u svemu, a kada se pomene bilo šta vezano za veru ili veliko srpstvo, onda se gube sve kontrole i granice i dokazuje se na primeru da je ljudska glupost bezgranična kao i svemir, samo što se za svemir još utvrđuje.
Stojim pre neki dan u redu na kasi, skoro svakog dana u isto vreme jer se tada vraćam s posla, s tim što je tog dana bilo drugačije jer se vrše "velike kupovine" za Uskrs!?!? Gledam tu histeriju. Možda nisam obavešten ili nisam čitao novine tog dana, ali sve je ličilo na to da sutra ne postoji, podsećalo je na scenu iz nekog niskobudžetnog filma kada se kupuju zalihe hrane za predstojeći smak sveta. Nije mi ništa bilo jasno. Gledam tu svetinu, to manijakalno kupovanje svega i svačega, razvlačenje jaja i farbi, valjda se samim činom kupovanja i onoga što treba i što ne treba, pokazuje koliko je neko veliki domaćin, veliki vernik, veliki jadnik.
Same te face, sama ponašanja, bez obzira koliko džakova izneli iz prodavnice, ukazuju na ono suprotno, ukazuju na debilnost u pokušaju da se predstavi neko onakvim kakav nije.
Ja nemam običaj da se konfrontiram ili zabadam nos tamo gde mi nije mesto, uvek je bilo pametnije i učtivije sa strane posmatrati okolinu i učiti, izvlačiti zaključke iz ponašanja drugih. U istim tim redovima za kasom, vidim poneke ljude koje poznajem, što bi se reklo znam gde im je kućni prag, znam ko su i šta su, znam kakav im je mozak i kakav im je jezik. To su pojedini primerci koji od svoje kulture, načina života i razmišljanja nemaju ni osnovno, oni koji su svojim ponašanjem i postupcima odgurnuli sve od sebe, poneki uključujući i svoju decu. I oni su vernici????? Razumem da su otišli u neki drugi grad gde ih niko ne zna, pa tamo da prodaju muda za bubrege, ali tu su gde su, poznati su, i onda ne mogu da razumem, koga foliraju? Sebe? Sigurno sebe, pošto druge ljude ne mogu.
E to je razlog kada dobiješ onaj čudan osećaj u stomaku i shvatiš da ti se kenja, ne od hrane nego od idiotizma.
Zar su toliko uske svesti, uski pogledi, nerazvijeni umovi? 
To su oni što jedno rade, drugo govore a treće misle. To je taj talog ljudskog roda. Jedanaest i po meseci u godini rade sve ono što im njihova religija zabranjuje a pola meseca, kada se saberu praznici, mlate rukom, krsteći se i zevajući po crkvama kao volovi za praznim jaslama, ne zato što su iskreni, nego što nemaju pojma šta koja stvar simboliše i šta je ispravno ponašanje, nego misle da će, ako budu gurnuli novac u crkvenu kasu i ako se budu rukovali, pardon, liznuli ruku popu, okajati sve grehe, tj oni i ne znaju da imaju grehe, nego smatraju da su se pokazali čisti pred onim gore. Jadna je to svest, jadni su to ljudi. Onda će da se okrenu, izađu iz crkve i nastave da budu crvi kao i do tada. Ali, da pametuju i drugima dele savete, na to su uvek spremni.
Pogledam na fejsu, pre neki dan, drug moj izbacio neki status na kome je sporno neko prekrštavanje "sportista" na nekoj utakmici. Nebitno mi je i jedno i drugo, i sportisti i krštenje. Ali, nisam mogao da se ne zapitam, čemu uopšte taj čin? Čemu služi mahanje rukom i pozivanje na veru ako je neko došao da igra fudbal? Je li to nesigurnost u svoje sposobnosti i uigranost pa im treba pomoć s neba da mogu da trče za loptom dva sata, ili je to samo iskazivanje moći (čitaj nemoći)? Zar je bitno što su to "veliki srbi"? Jesu li došli na utakmicu ili u krstaški rat? Zar su oni koji se ne krste nego klanjaju, manje vredni ljudi od onih kojima samo kokarda na čelu fali da bi mogli da potrče za loptom?
E to je problem u ovoj zemlji, nije ni jedna vera problem, ni jedna nacija, problem su oni koji ne znaju da ih koriste i postavljaju sve naopačke. 
Ponekad pomislim da su ti, takvi, koji se iza religije kriju, ili poneli neke traume iz detinjstva ili im je polni organ nefunkcionalan pa moraju da kompenzuju to na drugi način, a pošto nemaju novca za ferari, onda se okreću nečemu što uopšte nije bitno i može da bude opasno, a to je ponižavanje i pokušaj superiornog stava prema svima koji su različiti. Samo kada bi umeli da razmisle, shvatili bi, da nije ostatak sveta različit od njih, nego oni od ostatka sveta.

Kao što me ne interesuje ničiji život, jer moram da se bavim svojim, tako me ne interesuju ni tuđa opredeljenja. To na koji način neko u nešto veruje, to je njegova stvar i njegov problem, ukoliko je čovek, može da bude i u pink boji, ne crn ili beo, jer u životu bi trebalo ljude ocenjivati i birati po karakteru a ne po boji i izgledu.
Da imaju i trunku pameti i da vide malo dalje od svog nosa, setili bi se i Patrijarha Pavla, a trebalo bi ako su već tako veliki vernici i pravednici, koji jednom reče "budimo ljudi iako smo Srbi"...
Ne znam ko je takve lagao da smo superiorni, da smo najbolji, da smo najpametniji. Vidi se oko nas koliko smo sve to, vidi se na svakom koraku a jedina sličnost s "nebeskim narodom" je što smo više puta leteli u vazduh, pa možda je to taj zenit koji smo dostigli.
Tvrdim da je jedini problem kod onih koji se kreću ovim svetom s maskama taj što nisu iskreni prema sebi. Ništa drugo i nije potrebno, samo iskrenost prema sebi. Onoga trenutka kada shvatiš ko si i šta si, šta je u tvojoj prirodi a šta ti ne prija, tada nestaju sve nedoumice i problemi, kada sebe dovedeš na taj nivo svesti i razumevanja, onda razumevanje imaš i za ostale.
Ali valjda tu i hraborst igra bitnu ulogu, za samospoznaju i samopriznanje moraš da budeš hrabar. Ovako je valjda lakše, staviti masku, ugurati se u krdo i ponašati kao stoka. 
Pozdrav

ČEKAJ EVROPO, STIŽEMO ZA DVESTA GODINA...

Kada čujem kako neko kaže da mi idemo u Evropu i da ćemo tamo da stignemo jednog dana, meni se naježi kosa. Da mogu, samo da potsetim te učene glave da smo mi u Evropi milenijumima, tj nismo nikada ni odlazili iz nje, tako da ne razumem gde mi to težimo da "idemo" kada smo odavno stigli.
E sad, potpuno je druga situacija na terenu, tj. evropski tim, sastavljen od raznolikih igrača, stvorio je modernu družinu i s punim pravom, da bi neko mogao da pristupi, traži, ako ne isti, onda približan nivo svesti i ponašanja kao što i oni sami poseduju. S punim pravom. Gde smo tu mi?
Koliko se meni čini, a to je iz perspektive i percepcije običnog građanina, koji se svakoga dana kreće kroz svoj grad i dolazi u dodir sa različitim sortama i podsortama ljudi, zaključujem da smo jako daleko od "cilja i puta", iako se na razne načine trudimo da dokažemo, samo ne znam kome, da sve činimo što je potrebno da nas zavole, prihvate i dopuste da stanemo rame uz rame sa staroevropskim nacijama, kojima i sami pripadamo.
U pokušaju modernizacije ove države, kao da se zaboravlja osnovni zadatak, a to je modernizacija svesti onih koji u toj državi žive. Mi kao da namerno izostavljamo, ili skrećemo pogled u drugu stranu, kada su u pitanju mnoge nerešene stvari, na nivou jedinke i samoshvatanja te jedinke koja, bar transparentno ima želju da ide dalje. Gde dalje? Kojim putem?
Možda zadatak onih koji su gore i koji bi trebalo da nas smeste u tu Evropu i jeste da prikazuju ružičasto, da govore da je lepo i kada nije, da ulepšavaju stvarnost i trude se da naprave što lepši film o svojoj zemlji. Oni koji imaju vid i sluh, i nisu tako visoko, vide sasvim drugačije slike.
Ponekad imam običaj, kada me iznervira nešto, da prokomentarišem da mi u Evropu nećemo ni za dvesta godina, i onda shvatim, i nećemo. Ili ćemo da se pridružimo, ali ćemo da budemo deveta rupa na svirali, trinaesto prase i građani osmog reda. 
Kod nas toliko toga ima nesređenog da je pitanje koliko decenija je potrebno da se stvari dovedu u red i da onda s podignutom glavom pokucamo na Evropska vrata.
Da li je normalno da se toj evroporodici pridruži zemlja u kojoj je normalno da se poluutvare sa bradama i kosama do kuka, sa parčem čelika na čelu šetaju, naoružani noževima kao u nekom jeftinom filmu c produkcije? Da li je normalno da se ulicama iste te zemlje slobodno šetaju oni što s ponosom nose kukaste krstove? U zemlji koja je u ne tako davnoj prošlosti stradala od istih tih kukastih krstova. Da li je normalno da nam je omladina toliko dekadentna i primitivna(čast izuzecima, a ima ih), svoje svakodnevnice zasniva na kopiranju pevaljki i fudbalera? Da li je normalno da broj jedan u gledanosti drže, dno dna serije sa dalekog istoka čija je jedina dramska vrednost uvodna špica sa imenima glumaca? Da li ćemo u evroporodicu da se odvezemo autobusima koji nemaju vrata i prozore, u kojima je potreban kišobran kada pada kiša i ponegde može još da se vidi kako se ravnopravno prevozi koza ili prase, živo ili nataknuto na ražanj?
Hoće li kojekakve tetka Milojke šalteruše, nadrkane i polupismene da sede za tim istim šalterima kada neko iz evropske porodice dođe da uzme neki dokument i da čeka pet sati jer njih devetnaest koliko ih radi na jednom izmišljenom radnom mestu, ne može da se seti kako se uključuje računar? Hoće li i dalje većina da ide uniformisana u iste odevne kombinacije koje su videli sa nekog jeftinog tv kanala ili čuli da se tako oblače svetske zvezde, samo zato što se na raznolikost gleda sa gađenjem i sa konstatacijom da nije normalan taj koji nije isti? Da li će i dalje da se neprijatno oseća onaj ko ima svoje ja i ko iskače iz koloseka učmalosti i opštenarodne pogrešne propisanosti? I dalje će da ubijaju turiste? I dalje niko neće da odgovara? I dalje građanin ove zemlje neće imati skoro nikakva prava na sudu u svojoj rođenoj zemlji osim ako nije mnoooogo bogat ili ne poznaje bar čistačicu u tom istom sudu? Da li će i dalje deca da umiru jer roditelji nemaju novca da ih pošalju na lečenje u inostranstvo dok ovde neki masni, zadrigli lekar gura evriće iz koverti u svoje džepove? Kada će ovde već jednom da pošteni lekar pošteno zarađuje svoju platu, zato što se na to zakleo i zato što to voli a samim tim dobija i poštovanje, a ne samo zato što mu je pola rodbine već u belim mantilima? Hoće li, i kada uđemo u Evropu, službena lica, bez obzira koju uniformu nose, da se civilima obraćaju kao da je stoka, bez trunke poštovanja i to ako zanemarimo njihovo lično nevaspitanje i nekulturu? Kada će svet, taj isti svet, koji hrli ka Evropi, da shvati, da se ne nose bele čarape na crne cipele, da muškarci nikako ne nose prstenje na srednjem prstu i da nikako, ali nikako, ne puštaju nokat na malom prstu da bi njime čačkali nos ili uši a brkate tetke da shvate da brkovi na ženi nikada nisu bili prihvatljivi kao ni šiške ispod miške koje ispadaju iz  sintetičke majice u sedamdeset boja. Možda nešto i bude od nas kada pripadnice mlađe populacije ukapiraju da glasno pričanje i kurvinsko žvakanje u javnom prevozu ili bilo kom javnom mestu nije odraz "in" statusa, nego odlika nevaspitanja, nekulture i plitke svesti, pa možda kada se pogledaju u ogledalo jednog dana shvate, da osim jeftinog, droljastog izgleda nemaju ni jedan kvalitet, ako je to uopšte kvalitet, a momci shvate da nošenje kapuljača i po suncu i po kiši nije način da izgleda "opasnije" nego da izgledju kao seljačine. Isto tako, možda će jednog dana zakon koji važi za ostatak sveta, da važi i za popove, koji besramno pljačkaju narod, doduše pljačkaju one koji im dozvole, od mene se ne bi najeli ni proje a kamoli belog 'leba.
Ovo je samo mali broj pitanja, ni u promilima nemoguž za izraziti, koja se postavljau ili koja bi trebalo da budu postavljena a ako stvarno želimo tamo gde smo krnuli, da se na ta ista pitanja daju i odgovori i reše problemi. 
Za kraj zaključak. I mi da smo u prilici da postavljamo uslove da bi nam se neko pridužio, isti bismo bili, možda i strožiji. I ja lično da moram da vršim odabir, postavljao bih standarde. Tako da nije na nama da se ljutimo, nego da izaberemo da ili ne. Na kraju, mi i jesmo u toj Evropi, tom velikom igralištu, samo je pitanje da li ćemo da pristanemo da se igramo sa ostalom decom ili ćemo da se nadurimo i i dalje stojimo u uglu gde nas niko ne primećuje, jedino što može ponekad lopta da zaluta i udari nas u glavu. 
Pozdrav.

ČOBANICE NA ŠTIKLAMA

Gledam "ribicu" na sedištu ispred mene, udubljena je u gledanje u prazno a pogled joj se gubi u blizini. No, bitno je da se iz slušalica koje je natukla na tek okrajcovanu i nuklearno tretiranu kosu, čuje neki ritam, koji pomalo podseća na.. ustvarni ne podseća ni na šta, zvuči kao prepevane misli pacijenta neke dobro obezbeđene mentalne institucije. Ali ona je vrh, ili vr'. Ritam te, ako je to muzika i ako je to ritam, mogao bi da spali moždanu masu odgovornu za razmišljanje zdravom čoveku, ali mislim da u ovom slučaju nije ostalo mnogo za spaljivanje. "Izgled stajlinga" što bi se mondenski reklo, klasika, ne klasika u smislu ukusa i otmenosti, nego klasika u smislu šunda i nabacanosti, otkrivenosti i sevanja guzice do pola a stomaka od pola. I opet kombinacija koju nikako neću razumeti, izgleda nikada, ma koliko se trudim, čemu služe patofne do kolena kada napolju pada kiša, i zašto se nose u dezenima disko kugle. Odustaću od poimanja. Ništa originalno, ništa inovativno, još jedna u krdu Jecinih sledbenica, valjda, mada i nije ovde poenta neukusa na gomili, nego je poenta što ta "ribica" (izraz nije pogrdan, same sebe tako nazivaju), iako nigde ne plivaju i nemaju peraja, otresa glavom kao bik kada mu toreador maše crvenom krpom ispred nosa. U prvi mah sam pomsilio da ima problema sa centrom za ravnotežu, ali onda shvatih da je uzrok ta čarobna muzika koja joj prodire kroz uši i pravi eho u polupraznoj pameti. Ali ona je vr'. Pitam se da li uopšte razume strani jezik na čije pesme otresa glavom. Verovatno ne. Ali je vr'.
Sto ljudi, sto ukusa. Svako ima pravo da od sebe pravi budalu i to je za poštovanje. 
Prođe nekoliko dana. Čekam na ulazu u Sava centar, na koncert Ane Bekute. Da, ja sam osvedočeni poklonik narodne muzike, što bi rekli, seljačina, prošlovekovni čovek, i tako dalje, ali, pas laje, karavani prolaze. I tako, stojim ispred, usisavajući što više dima iz cigarete, jer nekoliko sati ću biti bez njega, i spazih, te iste disko kugle u obliku patofni do kolena. Vr'!! Pa gde se ona zaputila, Vudstok i Egzit nisu ovde, jel moguće? Ide veselica na isti koncert kao i ja. Samo, sada, osim iste hemijski desetkovane kose, ima drugi "izgled stajlinga". Malo svedeniji, dupe se ne vidi a stomak samo nazire, tanka skajana jaknica ispod koje se trese ko jebena zečica, ali, stajling mora da bude vr', makar to značilo upalu pluća, jajnika ili instant proliv.
I onda počinjem da se pitam... Čemu foliranje, čemu pretvaranje, čemu proseravanje. Na ulazu je bilo stotine tih koji se gade na narodnu muziku, koji ne bi priznali u društvu, ni da im zavijaš ruku iza leđa da to slušaju, tih koji su, bože moj, kultivisani, emancipovani, koji slušaju samo blagodetnu stranu muziku i koji sve što ne dolazi iz Amerike, smatraju neprihvatljivim. Čudi me, ako već tako pomno prate svetske trendove, kako nisu videli da seljačina ne može da postane gospodin, da se od drveta za budak ne pravi violina i da ti "umetnici" koje oni razumeju kao telad, drže do svoje originalnosti, prosipajući po svetu, tim debilima, svoje, originalno, a da ti debili po svetu, upijaju ono što je tuđe kao svoje a po svome seru. Kako samo, ako već slušaju tu stranu muziku, bar ne nauče, ne ceo jezik, nego bar prevedu te pesme uz pomoć kojih otresaju glavom, pa ne vide o čemu se tu radi. Ja sam slučajno preveo par desetina pesama koje kada ih svedeš na jezik koji se kod nas zove maternji, od umetnosti nemaju ni u i uz prevod zvuče gore od najgoreg šunda koji se kod nas razvlači. Jel to znak emancipacije i savremenosti. Da li tuđe govno miriše?
I pored toga što je Ana još jednom dokazala da je kraljica, i pored toga što je Sava centar bio na nogama, i pored toga što nam je priredila veče za pamćenje, ostao sam pod utiskom disko kugli u obliku patofni do kolena i s pitanjem, kada na opanku niču štikle i da li je cipela sa štiklom uistinu udobnija od opanka. 
Pozdrav

JOŠ MALO O LICEMERJU...

Jednostavno, ne mogu da odolim da na svaki mogući način i u svakom trenutku potkačim licemerje koje je u ovoj zemlji u tolikom zamahu, da bi nekad u budućnosti, i to bliskoj, moglo da se proglasi novom religijom. Nije da imamo malo postojećih, ali ova nova, bila bi broj jedan. Ni za novim propovedačima ne bi trebalo da se mnogo traga, ovi postojeći to savršeno rade, samo što to neće da prziznaju. Ovako bi mogli svoje grehe da speru javno, i još da iz toga izvuku korist. Do sada, kao nisu...
Slušam i gledam ovih dana,koji su prethodili današnjem, ljudi izvaljuju raznorazne gluposti, prave budale od sebe i još koješta a da pri tome ne uključe mozak i pomisle koliko ima utemeljenja u onome što rade. Mislim, većina ljudi obično i ne razmišlja o utemeljenju svojih postupaka, ali kada je to lažno utemeljenje praćeno propagandom bezgrešnosti a anulirano ponašanjem, e onda je to vrhunsko licemerje u koje bi trebalo uperiti prstom jer smatram da upiranje prstom i ukazivanje na debilizam je istinska potreba, ne samo u ovoj sredini, nego u celom čovečanstvu.
Najinteresantnije mi je kada vidim "srpske sinove, rokane, one koji nose velike oznake srpstva na čelu", kako potiru sami sebe i svesno ili nesvestno gaze sva svoja "ubeđenja" za dan zaljubljenih. Opšta pomama, histerija, izlivi i prolivi ljubavi, topline, sreće, čokoladnih Milki, marcipana u obliku srca... Za katoličkog sveca!
Pravoslavni vernici, porodične perjanice i naslednici tradicije? Koliko kontradiktornosti u jednoj pojavi.
Da krenemo od početka. Prvo što nameće pitanje jeste, odakle toliki uticaj ženskog bića na nekoga ko se slepo drži kojekakvih pregaženih stavova? Odakle to lebdenje, cmakanje, ugađanje i ispunjavanje želja onoj koja i po toj samoj izvornoj religiji ima potčinjen, beznačajan položaj, toliko primetan u smislu da služi za razmnožavanje i hoda iza svog muškarca? Gde nestade superiornost nad njom i kada se srušiše svi stubovi koji su podržavali takav diskriminatorski stav? Reći ću vam. Ona je uvek bila ta kojoj se dive, ona je bila i ostala ta oko koje se vode ratovi i ta zbog koje se krši religijski zakon. Naravno, tako i treba, zakon Prirode je jedini pravi a protiv prirode se ne sme. Podržavam svakok muškarca koji je za svoju nežniju polovinu učinio ludost, napravio magarca od sebe, bio klovn, jer to je izražavanje ljubavi i divljenja prema supruzi, devojci. To su nečije majke, sestre, drugarice. Ali, kada taj isti muškarac sutra počne da se kune u knjigu i da tupi i proserava se o tome kako je on pripadnik nebeske nacije (doduše, toliko smo često leteli u nebo da imamo dvojno boravište), i kada počne da se busa u grudi junačke, onda ga treba uhvatiti za uši o omlatiti o asfalt. Tada bih ja takvima postavio pitanje, kako je to njihova religija i svetost dozvolila da se na dan katoličkog sveca preobrate i poštuju ono što, da su pravi vernici, ne bi smeli ni da pomisle. Da li to znači da njihova vera ima dvokratno korišćenje i po smenama? Kako je moguće da se tako naglo zaboravi ono što je bilo do juče i biće opet od sutra? Tako što, više apsolutno nikome nije stalo do pridržavanja i poštašanja nekim pravilima koja su u civilizaciji koja je danas, izgubila svaki smisao.
Meni kao nereligioznoj osobi i kritičaru crkvi i svih pojava vezanih za njih, nije ni malo teško da dam objašnjenje, samo ne razumem one koji se kriju iza ikona, kako to objašnjavaju sebi, svetu nije ni bitno objasniti, ali šta kaže njihova savest.
Naravno, uvek ću stati na stranu ljubavi, svake inspiracije za najveću ludost i najmanju glupost kada je u pitanju iskazivanje ljubavi, uvek ću rado podržati svako razbijanje "muškosti" kada se padne pred očima one za koju glupost pravite ali bih isto tako voleo da se postepeno osvešćujemo, individualno da bi moglo da se dođe na kolektivni nivo, da shvatimo da osim ljubavi ništa na svetu nije važno. Ne treba sumnjati niti kritikovati ni jednu vrstu ljubavi, ljudi vole na različite načine, vole različite ljude, vole iste ljude, sve je to ljubav a ljubav mora da se brani od religije. "Snijeg pade, na behar na voće, neka voli ko god koga hoće". Ključna stvar. Neka voli. I bude voljen.
Tako da, sledeći put kada budete pravili majmuna od sebe zbog ljubavi, priznajte sebi slobodno da je to zato što nekoga volite i zbog nje ili njega biste učinili sve, kao i da imate "nasušnu" potrebu da budete voljeni, bar nemojte da se krijete iza nekog praznika, pogotovo ne onog koji je u suprotnosti sa vašom sopstvenom religijom. Lepše je reći, slavim ljubav na Svetog Trifuna koji je bio zaštitnik vina i vinogradara, pa mogu da se umlatim od vina, nego slaviti Svetog Valentina koji se u pravoslavnom kalendaru slavi pet meseci kasnije i nema veze sa zaljubljenošću. Njega neka slave oni koji njegovoj religiji pripadaju i to podržavam. Nemojmo mešati babe i kruške.
A ako je taj jedan dan potreban da iskažete svoju ljubav i otvoreno o njoj govorite, onda ste jadni. Voli se cele godine, svakog dana, celog života.

ZANJIŠI KUCIMA I MA'NI PRAZILUKOM.

Svest. Nesvest kod mnogih. 
Da li je dovoljno postati modni stručnjak ako nataknete kinesku torbu preko lakta i orlovskim noktima sa šljokicama zgrabite omanji monitor, čitaj telefon? U zemlji Srbiji, verovatno kao i u ostalim zemljama gde je većina stanovnika suženog pogleda, uskih grudi (osim nesrazmerno napumpanih prsa), polupraznog novčanika i bez zanimanja koje se definiše kao bilo koje zanimanje koje donosi platu.
I tako, kao pečurke posle radioaktivne kiše, niču kojekakve baba Sere, baba Kurane i baba Ruške Jakić, ne zna se koja je stručnija i obrazovanija, ne samo po pitanju mode nego i po pitanju opšte kulture. Jedna od ovih baba, verovatno neće otići nikada u penziju iako još datira od kada i Stounhedž i svoj zenit u cvetu mladosti je dostigla na čuvenoj televiziji iz jednog grada koji nosi ime po voću, u kom se inače vrlo ceni sve što je avangarda, novo, liberalno, savremeno i  u krajnju ruku pismeno, pa se u korak sa načelima sparuju žirafe, albanke i deda momci i propagira se rađanje bar tuceta dece. Potpuno razumljivo za toliku medijsku eksponiranost jedne modne stručnjakinje, koja je svoj zenit dostigla valjajući se po plastu sena i sa slamčicom u ustima i sa intervijuima sa kamilama u Hamametu i Susu. 
No, nebitnima ne treba posvećivati mnogo vremena, ne više koliko samo da se pomene da i takvi postoje.
Mene više zabrinjavaju ove horde modnih neostručnjakinja koje misle da ako su se ofarbale u plavo, utegle svoje prekipele salčiće u dalekoistočni brend čije ime ne može da se pročita i onda se bave analizom devojaka, momaka, ostalih ljudi uopšte. A da li analiziraju sebe? Verovatno u svojoj plitkoumnosti, višku vremena i manjku sive mase u glavi, svoju "stručnost" troše na druge iako bi same na sebe mogle da potroše stotine sati svoje prazne priče koja u kranjem slučaju nikoga ne interesuje.
Pričaju o stilu? Šta je uopšte stil? Stil bi trebalo da bude svako indivudualno izražavanje svakog pojedinca, koji svoj spoljni izgled ravna sa svojim stavovima. Da li onda te modne stručnjakinje imaju ono što je za početak najbitnije ako već kritikuješ nekoga, a to je sopstveni stil? Ne izgleda tako jer, em su sve iste, plave peglane, polukremirane frizure, kremirane kože pošto u solarijumima provode vreme koje neko provede na poslu, em su plitkoumne kao ćuskije, em njihove priče, jedna drugoj liče a ni jedna nema veze s mozgom pošto nemaju sa čime priču da povežu.
Znači, usudiš se da kritikuješ drugoga a ti si još gori. Interesantna situacija. Hrabrost ili glupost? Ovo prvo nije sigurno.
I tako, nebulozne priče, nebitni razgovori, beznačajne i bespredmetne teme, trla baba lan, i pri tome, poenta svega toga je šta? Nečije samozadovoljavanje i onanisanje uz uzbuđenje proizašlo iz nesvesne istine da je neko prazan kao ispaljena kapisla. To je dijagnoza.
Devojke (iz tog filma), stil se ne pripoveda, stil se živi i živi se sa stilom. Nije potrebno brbljati i soliti pamet drugima nego svojim primerom pokazati i dokazati šta znači stil. Izgled novogodišnje jelke ili pokretne reklame za seksi šop nikako neće da izazovu pozitivan uticaj kod ciljne grupe, nego, u najmanju ruku čuđenje i pitanje, šta jedete kad ste tako glupe. Kada imaš stil, imaš ga u svakom segmentu svog života, svakoga dana i na svakom koraku. Stil je kada ga živiš. Pa ne može se držati slovo o nečijem modnom promašaju, glumiti Koko Šanel a onda poitati kući da se na'rane svinje i baci kuruz živini. Ne mogu ti šljašteći nokti da se koriste popodne za okopavanje praziluka koji vam iz dupeta viri i ne može da se preko te opeglane, ojađene kose poveže marama kada se krene u pušnicu. Jel vi to zavaravate samo sebe ili mislite da su ljudi toliko glupi da će da poveruju da ste sišli sa modne piste ili Holivudskog bulevara? Pućenje usana kao orangutan u vreme teranja nikako nije način da skrenete pažnju na sebe ukoliko ta pažnja nije stavljanje do znanja šta sve možete tim usnama da radite ali onda vam nije mesto u svetu mode, nego u picinom parku kod ekonomskog. 
Ne ide jedno s drugim da se namontirate, ili bar mislite da se namontirate, krenete na neki što biste rekle happening, na koji ste se mukom uvukli jer vojska istih takvih juriša na to mesto, a da onda sednete u razdrnadni autobus gsp-a i da još pri tome glumite idiota folirajući se i ponašati nedodirljivo. Gde vam je frajer? Gde vam je crveni tepih? Gde je šampanjac u limuzini? To je stil. Nikako patike i kožna torba, bez obzira što ste u nju ugurale dvesta komada nekakve šminke i više ličite na trgovačkog putnika i s mukom je držite preko lakta a da pri tome vam stomak crveni na minusu. Ako već hoćete da solite pamet nama, bar pogledajte neki najobičniji časopis iz inostranstva i pogledajte šta je trenutno in a šta je bilo u Tutankamonovoj eri. I naučite da govorite. Razvlačenje, rastezanje, mumlanje i siktanje nikako nije stil. To je nepismenost i nevaspitanje. Reči i rečenice postoje da bi se izgovarale jasno i glasno, mada, pitam se koliko najviše reči može da ima rečenica koju vi sklepate a da posle svake druge reči nije "ovaj, msm, ono, mmmm, full". Sleng je jedno a nepismenost drugo. Ne ide i stil i sleng, lokalno i globalno se ne spajaju. Ako ste u slengu, budite potpuno, za početak pitajte recimo nekog zemunca da vam objasni kako se to radi a ako ste globalno onda otvorite oči, ukoliko  uopšte možete da odlepite te veštačke trepavice namazane četkom za farbanje velikih metalnih površina. Žvaka van glave, nikako ne ide. To što vi mislite da je vrlo seksi je krajnja nevaspitanost i prikrivena poruka, "žvaćemo kao krava, baci me u krevet". Osim što ste toliko glupe pa ne umete da pročitate koje toksine unostie preživajući po ceo dan veštačku gumu onda bar svedite na minimum pa je koristite u samo onim preko potrebnim slučajevima, recimo kada se vratite sa nekog happeninga pa se narsate belog luka i slanine, jer taj stil zdušno izbegavate. E tad uzmite žvaku, mada je pasta efikasnije sredstvo, ali nisu svi čuli za nju.
Žena koja ima stila, odaje erotičnošću pogledom, gestikulacijom, vrlo prefinjenom, manirima i pameću. I džak da navuče na sebe, harizma je jača. Prostačke priče koje mogu da čujem često po javnom prevozu nikak nisu stil. To, kome ste vi uradile felacio jer ima veliki auto, kome ste dali jer vas je povezao kolima, i to kako se kao razumete u sve što ne treba da vas zanima, te priče ostavite za svoje isto praznoglave drugarice, pa kada budete izvodile računicu koja je imala više j...ča, e onda razmenjujte mudrosti. Nas ostale, koji koristimo prevoz da se prevezemo do posla to ne interesuje. Postoje važnije stvari od vas, recimo magla, saobraćajni znak ili oronula fasada.
Dijete, foliranja i padanja u nesvest po ulicama i autobusima isto je samo vaš problem. Da ne koljete svako veče po pola kaiša gore pomenute slanine a onda sutra dan ceo dan ne pijete ni vodu, ne bi vas hvatale mučnine i ne bi bilo foliranja kako ništa ne jedete jer želite da budete savršene. Da imate stila za kojim toliko vapite, jele biste neku salatu s piletinom i ostale namirnice a onda kao prave devojke koje vode računa i o telu i o mozgu, obule patike i optrčale jedan krug. Kad pomenuh savršenstvo, pogledajte na ulici kako izgleda prosečna savršena devojka a takvih je u Beogradeu dosta. Obična, kulturno obučena, otmena u stavu i prefinjena u ponašanju. E ona sigurno ne uči napamet debilne emisije Aleksandre Obradović i ostalih modnih perjanica. Ona radi, čita, ima dečka, živi svoj, a ne tuđ život. Čitanje? Izvinjavam se, to je ono kada uzmete ono debelo sa milonima slova i onda sričete reči. Preteško? Nepoznato?
Moram da priznam, eto teška srca, da ima i stvari koje fasciniraju kod vas, i u kulturološkom i u psihološkom pogledu. Mene fascinira, recimo, vaša glupost. Beznadežan mlad život koji nema svrhu i cilj. Fascinira me vaše potenciranje savršenosti, zgodnoće, a dupe vam ostane napolju kada se zatvore vrata busa. Fascinira me vaše oblačenje koje u istom trenutku obuhvati pet različitih materijala, deset modnih stilova i petnaes boja. A tek šminka. Irokezi bi se uplašili. Ali od svega najfascinantnije je to što vi takve imate hrabrosti da kritikujete bilo koga, bilo koju devojku koja ne pripada vašoj hordi praznoglavih i poništenih taksenih marki. Vi nađete sitnicu da iskomentarišete za devojku kojoj možda nešto i nedostaje ali to sigurno nije stav i stil, vi pokšavate sa vokabularom od pedeset reči da nadgovorite i ogovarate nekoga ko u glavi ima biblioteku.
I nastavićete da postojite. Na žalost. Zna se ona stara, g... uvek ispliva na površinu vode.
Pozdrav.

DIGNITE(GA) SE BRAĆO...

Kao i svake godine u stilu pravog domaćina, juče sam u povratku s posla, kupio badnjak kod braće Roma i doneo ga kući. Iskreno sam bio utučen što nisam bio u mogućnosti da sa grupom od osamnaest, sekirama i testerama naoružanih "domaćina", idem u cik zore u šumu i poobaram dvesta stabala dok ne nađem jedno manje koje ću da dovučem kući i posle ne znam šta da radim s njim. Ali, neko mora i da radi. I tako, danas ceo dan kuvam sarmu, a jutros sam ispržio ribu, postim, jer riba nije životinja nego raste na orahu, tako da ću današnji dan da provedem posteći, doduše, neće niko da primeti da sam je ispržio na svinjskoj masti jer ko ne zna taj će da veruje, a najvažnije je sačuvati veru kod ljudi koji su duhom skrenuli. Ili mozgom.

I onda, kako je popodne počelo da se približava, počinjem da razmišljam, koliko ustvari ja nisam dobar vernik i počinjem da se stidim ostalih, ovih prepodobnopremučenoprefrigano pobožnih.

Nisam isekao drvo, nisam roknuo prase i natak'o na bagremov kolac, nisam postio(ali praviću se da jesam) i što je najgore od svega, nisam imao loše misli danas, nikome nisam poželeo nesreću, nisam opsovao, nisam imao crne i negativne misli, nisam radio "bludne radnje", ma ceo dan mi je prošao potpuno u nisam. Šta još mogu sebi da dodam na teret? Hm, nisam pre odlaska u crkvu namlatio ženu kući a onda joj rekao da se našminka kao luda jela da prikrije modrice, nisam ćušnuo decu pesnicom u prolazu, nisam prevario suprugu sa švalerkom a onda pozvao najpobožnije prijatelje na maskaradu, pošto ni oni verovatno "nisu" to radili.

Kada sve saberem i oduzmem, pomnožim i podelim, nekako ću morati da nosim taj teret "nisam", jer da jesam, ne bih mogao sam sebe u ogledalo da pogledam i da večeras legnem u svoj krevet i zaspim čiste savesti.

I tako, sedim, pijem kafu i jedem malo ribu, malo sarmu i slušam kako s polja, zvuci asociraju na početak rata. Eeee, to srpski domaćini, ispaljuju, petarde u rano popodne, dok ne bude večeras prilika da se izvuče i teže naoružanje, ispali u nebo, a možda i u komšiju, pa da se pokaže šta je "srpska slava i srpski domaćin". Zbog svih svojih "nisam" od danas, kazniću sebe, kao i prethodnih trideset i nešto godina, i uskratiću to zadovoljstvo učestvovanja u jednom takvom plemenitom, poluratnom i poluprimitivnom čestitanju ovog praznika. Moraću da ostanem kod kuće i i dalje ne činim ništa. 

Voleo bih da mi neko od tih domaćina, pojasni čemu to sve služi i vodi. Nisam nešto udubljeno čitao Bibliju, ali je pričitah za razliku od mnogih "vernika", i ne nađoh nigde da je mahanje oružjem, pucanje, paljenje i čerečenje volova, pravoslavni običaj. Više asocira na neki paganski. Da li grešim ili nama odgovara da ono što mi smatramo "nenormalnim", branima naknadno napisanim stranicama iz verskog bukvara a ono što nam odgovara u destruktivnim ponašanjima, ispoljavanju latentnog nezadovoljstva sobom, prihvatimo kao normalno iako nema veze sa verom?

Mislim, ipak ja nisam vernik, možda moj pojam ponašanja za praznike kojim bi se trebalo rukovoditi cele godine, celog života a koji se sastoji u praštanju, lepoj reči, ljubavi, prijatnim razgovorima i savetima za drage osobe, nečinjenju štete drugima, možda je moje shvatanje pogešno. Možda su veliki turbofolk, ulta, mega vernici ipak u pravu. Možda kao što je nekad papa prodavao oprost grehova za lepe parice, danas treba, bar u tim specijalnim prilikama i na posebne dane, obući svoje najlepše odelo, našminkati se, nabaciti masku zadovoljne i srećne osobe, ispaliti po koji projektil, (sreća pa se ne prodaju tomahavk rakete), rasčerečiti po kojeg vola ili vepra i onda turiti u popovski bunar džep koju devizu da nas bar na taj dan laže svojim lažnim pridikama, kako smo mi ustvari divni, kako će gospodin odozgo sve da oprosti, kako za svaki greh, ubacimo novčić u džu boks i sve je rešeno. Oni najbolje razumeju, sličan se sličnom raduje.

A onda kada parada prođe, nazad svojim smernim ponašajima, visokomoralnim načelima i puritanskim stavovima. Jovo nanovo, mažnjavanje, lopovluk, varanje, krkanje ko s kim stigne, ljubavnice, ljubavnici, nepoznata deca, ogovaranja, pljuvanja. Ali šta to menja, ako imate dobar PR, fino uvežbanu priču i masku i dovoljno (devizno) fleksibilnog popa, sve će to Bog pozlatiti. Još ako uspete da napljujete i etiketirate nekog ni krivog ni dužnog, uspeh je zagarantovan, voditi se onim da je napad najbolja odbrana. Sve u stilu bogobojažljivih namiguša.

Ipak, možda dođe momenat za one koji su toliko "verovali" da na onoj kapiji gore polože račune, a pretpostavljam da gore ne primaju devize kao što dole ne izdaju fiskalne račune. Šta onda?

Za to vreme, ja ću ipak da legnem u svoj krevet, sutra ujutru se nasmejem na neku poruku koja mi je stigla, popijem kafu s nekom dragom osobom i, i dalje ne činim ništa.

Pozdrav