JOŠ MALO O PRAVEDNOSTI....

Televizijski programi su prepuni tužnih životnih priča koje možemo da sretnemo i bez televizijskog programa, samo ako malo bolje obratimo pažnju oko sebe.
Mnogo je nesrećnih, bolesnih, ima puno tužnih sudbina i priča koje bismo teško pronašli i u najmaštovitijim romanima.
Međutim, još uvek ne mogu da shvatim, šta je razlog, da se u te emisije, novine tog tipa ili bilo koje drugo javno glasilo, stavljaju priče koje ni u kom slučaju ne zaslužuju da se tu nađu, a kamoli da izazovu saosećanje i razumevanje.
Skoro gledam na tv-u priču o dečku koji završava srednju školu i živi u, realno, jako teškim uslovima u nekoj zabiti podno neke planine u Srbiji i on bi i trebalo da bude tema i razlog pravljenja takve reportaže, ali, pravi se osvrt na njegove roditelje, tj majku i očuha. Kuća kao polusrušena koliba, nema podova, nema prozora, nema kreveta, nema bilo šta što je potrebno za iole normalan život. Majka nema zube, kuva dva krompira za njih petoro, otac plućni bolesnik koji mora da spava odvojen jer mu smetaju isparavanja od kuvanja, kupaju se svi u jednom koritu. Sve u svemu, tragična situacija. Ali...
I u tako teškoj, skoro bezizlazoj situaciji, oni su napravili još dvoje dece, koji nemaju više od po pet godina... Još dvoje a i ovo prvo koje ima sedamnaest nisu odgajili kako priliči. Još dvoje u uslovima za život nedostojnim i psa lutalice. Ljubav? Prema čemu? Da iole mozga i ljubavi imaju, ne bi unapred osudili decu na takav život. I šta sada? Da im ja kupim krevet? Ti? Neko drugi?
U toj priči su žrtva dvoje dece. U onoj koju sam gledao par dana kasnije, devetoro.
Nemaju svoju kuću, nemaju krevete, od opštine i dobrih ljudi su dobili veš mašinu i televizor...
A gde je bio mozak kada su tu decu pravili i donosili na svet? Da li bi sada trebalo da im država napravi kuću, stavi pare na račun, opremi sve i sredi život? Ako ne sredi, država ne valja a ako sredi, šta je sa onima kojima je pomoć potreba i to s odličnim razlogom?
Da li bi te priče, za koje i dalje ne razumem zašto dobijaju prostor u medijima, trebalo da izazovu sažaljenje? Prema kome? Prema toj deci sigurno koja ni kriva ni dužna su unapred osuđena na golgotu, zato što su im roditelji toliko primitivni i glupi da nisu znali šta rade. Za te roditelje nikako, ni trunke sažaljenja već osuda. Takvima treba stati na put. Jedna je stvar dobiti decu, za koju će se roditelji pomučiti, što se u današnje vreme događa u sedamdeset posto porodica, a druga je stvar, i velika razlika, nekontrlisano i neodgovorno praviti i rađati, troje, četvoro, osmoro, dvanaestoro za koje unapred znaš da nećeš moći da im obezbediš ni parče hleba i čašu mleka a o nekim većim stvarima da i ne pričamo.
I onda će neko da kaže kako ima pravde. Gde i u kom filmu? Ima hiljade parova, pojedinaca koji nikada neće moći da osete radost roditeljstva iz raznoraznih razloga a s druge strane postoje takvi, koji kote mnogobrojnu decu, osuđuju ih na propast i stvaraju socijalne slučajeve koje će država da finansira od moje plate i plata onih koji rade pošteno a od istih tih svojih plata ne mogu svojoj deci da priušte ono što bi hteli.
Pravednost.