Iako je meni potpuno jasno da mi nikada nećemo stići u Evropsku uniju, ne geografski nego sa svešću, ne mogu a da se ne iznenadim koliko smo mi ustvari jedna primitivna sredina, potopljena u mulj malograđanštine, neosvetljena i neprosvećena, kao da nas je prosvetiteljski duh kojim smo se toliko busali u grudi, zaobišao. Mi uživamo u blatu i kao da se takmičimo ko će da veću rupu iskopa u kojoj će moći da se zaglibi pa još iz nje da prska po onima koji bi slučajno zastali pored da vide šta se to u mulju koprca.Postade izlišno pravdati se petovekovnim tuskim gostovanjem na ovim prostorima i njihovim uticajem pošto i turci i Turska odoše ispred nas neku deceniju a uskoro će možda i ceo vek biti korak ispred. Jedino što je ostalo u amanet od nekadašnjih nam gospodara jeste nesvakidašnja i bezuslovna ljubav prema turskim serijama, ta devijantna opčinjenost nečim čega se toliko gnušamo i na to gadimo, a kada se čuju prvi taktovi špice neke turske serije, sve ućutkuje i sve se koncentriše prema televizoru. Muzika koja asocira na tursku, javno je neprihvatljiva, a i dalje daleko ispred svih ostalih žanrova zajedno, iako uvek postoji neki dežurni dramoser koji bljuje po tom stilu a kada čuje zurle i zavijanje, kuci mu sami zaigraju. Kao i kod serija koje, moš misliti opravdanja, gledamo radi kostima. Koliko je epizoda potrebno da se izanaliziraju kositmi koji, istini na volju tada i nisu izgledali kao što se sada šiju za potrebe serija, i kakav je to modno etnološko antropološki nagon da se toliko detaljno i ničim izazvano, divi i prevrće po izmišljenim kostimima nekog drugog naroda, kada su kostimi i etno odeća ovog naroda, možda nešto najčarobnije i najlepše što je ljudski um mogao da smisli a ljudska ruka da sašije. Nema potrebe zevati u tv i licemerisati jer je bljutavo takva opravdanja davati, kada, na svu sreću, naše kostime i narodne nošnje mogu da se vide, na još uvek živim ljudima i u stvarnom, svakodnevnom svetu.
Elem, kadkada se zapitam, da li je novac taj pokretač i ta snaga koja može da stvarno promeni nešto na polju estetike, društvene prihvatljivosti, popularnosti. I to je klackalica koja vrlo lako može da prevagne u onom pravcu koji nije baš normalan. Tako, imamo uticaj novca koji ode u pogrešnom smeru, pa se pojave ove predimenzionirane, naopako oblikovane silikonske droljetine, koje osim sebi samima, a i to je pitanje mentalnog sklopa, nisu zanimljive bilo kom biću koje svoje sive ćelije zna da koristi za složenije zadatke.
I tu se dolazi do vrlo bitnog zaključka. Um i svest. To su dve stvari koje su najmoćnije oružje od istorije do savremenog doba, što bi gankara rekla, od vremeni pa do danas, i niko, ali baš niko nije uspeo da ih sputa i zauzda. Tako, ako neko ima visoku svest, ume da sagleda sve strane, ume da izvaga i pogodi šta je to što je dobro, onda iz takvog uma nastaju divne stvari, one koje mogu da opčine mase, one koje ostaju zauvek, one koje mogu da promene tok istorije. U obrnutom pravcu, dobijemo jednog Adolfa, ali to je ta devijantna strana o kojoj ne želim sada da pišem.
E sad, kada je neko pametan, kreativan, produhovljen, njemu nisu potrebne velike pare da napravi nešto što će da ima pozitivan uticaj na živote velikog broja ljudi, kao i kada neko ko je debil, uskouman i uskogrud sa velikim količinama novca, napravi nešto potpuno bezvredno.
Sada, u ovom dvadeset prvom veku, mada sam pristalica mišljenja da smo samo kalendarski tu a umno dva ili tri veka unazad, ima svega što duša želi. Tako ima i raznih medija, prekobrojnih, ne baš mnogo vrednih ali se tu i tamo izdvoji neki, za koji, eto može da se kaže, da ide u korak s vremenom i da oslikava moderno doba.
Ali, mnogo više ima onih koji, da se vratim na početak ovog eseja, svo ono blato u kome pliva polupismena svetina, iznosi i lepi na ekran a preko ekrana maže po nosevima onih koji gledaju te žaloste medije, te nesrećne televizije koje tupe i krive moždane vijuge.
Kažu, ovce su za šišanje, svako bira ono što želi, svako gleda ono što ga privlači. Apsolutno sam za postojanje cenzure. Nema tog razloga, nema te potrebe koja bi opravdala postojanje određenih sadržaja koji se emituju na televizijama koje mogu da gledaju i deca. U starom Rimu, postojali su cenzori koji su šetali ulicom i kažnjavali svako nedolično ponašanje na licu mesta. Posle kažu, stari Rim bio tiranija, a dosegli su civilizacijske visine koje mi nećemo nikada i to pre par hiljada godina.
I tu , kao i u svakoj ćelijici društva, dolazi do izražaja licemerje, i to ono najgore koje dolazi od onih koji su na te televizije došli, ne zato što znaju da rade posao koji rade, ne zato što imaju iskustva i školovani si za taj posao, nego zato što su nečiji rođaci, partijski drugovi, poznanici ili su dali guzu za to mesto. I takvi onda, usled svoje bezgranične glupavosti a podgrejani lažnom slikom o sebi samima, tj da vrede bilo čemu, forsiraju apsolutno pogrešne vrednosti, veličaju i puštaju u etar opet ono blato, samo što ga sad velikom lopatom frljaju, a to su stvari koje ne da bi trebalo da budu zabranjene, nego uništene i zaboravljene. Ima neka televizija, znam joj ime ali nema vrednost da se pojavi na mojoj stranici, koja je kulminacija svih najprizemnijih i najprimitivnijih vrednosti i shvatanja koja postoje. Na toj televiziji imate par desetina idiota, koji se raspoređuju po potrebi u različite emisije, pa onda u istim odevnim kombinacijama, danas skaču kao idioti i bez ritmičnosti i bezmuzikalno u nekoj muzičkoj emisiji a onda dva sata kasnije, sede i ozbiljnim licima, pokušavaju da glume mudrost i i glume da imaju pojma o čemu se radi i zašto su tu došli, kada je u pitanju neka politička ili emisija nezabavnog karaktera. Ne čude mene ti idioti, iako nikada neću razumeti šta natera nekoga da sve svoje najjadnije osobine, svoje patetično ponašanje i svoje, uglavno, ružno i disproporcionalno lice, kezi i pokazuje bilo gde gde se namerno privlači pažnja, a kamoli na mestu sa kog mogu da ga vide široke mase. Ili takve karikature misle da su uspele? Bem li ga, ne mogu njima da se bavim, nije vredno ovih slova. Mene čude ti "urednici". Ahaha, ha, ha. E to su oni preko rođačke, partijske ili guzne veze. Ti urednici prave emisije koje su toliko bezvredne, toliko bljutave i toliko usiljeno zabavne da prosečnom gledaocu koji se tu greškom našao, izazove nagon za riganjem i povraćanjem. Gledam malo pre neku muzičku emisiju, na toj televiziji, koja je koncipirana tako da, tamo neki opet rođaci iz tamo neke vukojebine, pozdravljaju "u televizor" opet tamo neke svoje rođake u drugim vukojebinama a onda to sve začine pesmom koju su poželeli, ili što bi rekla polupismena voditeljka koja izgleda odlično flauta, žele da požele pesmu, a onda tu istu pesmu im otpeva neki tamo pevač kojeg je neko davno lagao da zna da peva, verovatno isti onaj koji mu je rekao da je dasa, sa svojih metar i četrdeset devet, onaj od onih ljudi na kojima je sve bonsai, i prsti i ruke i ramena i odelo, osim prevelikih cipela i nadignute kose. Kosa je da poveća visinu a predimenzionirane cipele kompenzacija za nizinu. I opet idioti i idiotkinje skaču, vesele se, pogađaju ih pesme, koje i ja kao ljubitelj narodne muzike skoro da i nisam znao da postoje. I na toj televizije, nebitnog imena, postoji i neka emisija koja bi trebalo da bude nešto kao šou Džerija Springera, koji uz milionsku produkciju i svemirsku profesionalnost, opet izgleda jadno i trebalo bi je zabraniti. A sad zamislite kako pokušaj takve emisije izgleda u produkciji od pedeset evra, amaterski odrađena, uz voditelja koji još nije naučio da izgovara sve suglasnike kako gramatika nalaže i ima ponašanje kao ninfoman na terapiji sedativima. A tek gosti. Što bi jedna moja drugarica rekla, samo budak i u čelo. I onda opet licemerje.
Kažu, pornići nisu dobri, to je sodoma i gomora, to je nakazno i devijantno. Hm.
Ja bih se prvo izvinio onima koji su svoju decu napravili od brašna i želatina jer oni verovatno i ne znaju gde se koja stvar stavlja i šta se s njom radi. Onda bih se posle njih izvinio, čednim i prepodobnopreprcanim pripadnicima crkve, jer i oni verovatno ne znaju čemu kita služi, osim kada njom mašu i jure decu.
Ali, onima koji odlično znaju šta se radi kada se skinu gaće, mogu samo da kažem da sledeći put kada budu gledali emisiju tipa imitacije šoua Džerija Springera, emisiju Bračni sudija ili bilo koju tursko-indijsko-malezijsko-orijentalno-dalekolatinsku seriju, da se zapitaju i priznaju sami sebi, da li je veći greh gledati dvoje, ili troje kako imaju seks, pa makar on bio i na najegzotičnijim mestima ili je ustvari veći greh, gledati kako degeni, primitivci, ološ iz male blatnjave rupe, drkaju u mozak onu polupismenu svetinu, uključujući i njih same.
Ekvivalent ovoj hipokriziji je kada pop izađe na televiziju i dva sata drobi i prežvakuje istu priču, kako je sodimistično ili gomoristično, ne razumem se u te popovske fraze, da ljudi masturbiraju, da muškarac voli muškarca a onda jednom ili obema rukama premešta jaja ispod mantije u pauzi snimanja jer mu se digao "molitvenik" kada je video mladog kamermana.
Pozdrav
Нема коментара:
Постави коментар