RUSKI RULET

Neverovatno je koliko je svako od nas nebezbedan u ovoj državi, bez obzira da li smo na ulici, na poslu ili u sopstvenoj kući, gde bismo trebali da budemo najzaštićeniji.
Juče sam bio svedok, kako neko može lako da nastrada, ni kriv ni dužan, obavljajuči svoj posao, a suočen s budalom, psihički nestabilnom osobom, kojoj osim želje da pronađe fiks, ne postoji ništa drugo u praznoj glavi ni pred zamućenim očima, dilatiranih zenica.

Prvo pitanje koje se ne postavlja, zato što nikoga ko je odgovoran za bezbednost svojih zaposlenih, ne zabole ni nokat na malom prstu, je kako je moguće da jedno radno mesto, poprilično veliko, a u ovom slučaju mislim na dom zdravlja, nema obezbeđenje i one koji bi trebalo da se brinu o bezbdnosti, pa i životu zaposlenih, a u krajnjem slučaju i korisnika usluga, tj pacijenata. Da li je moguće da se ustanova koja se bavi lečenjem, u kojoj se nalaze stotine vrsta opijatskih lekova, koja je meka za one suženog uma, nema lica koja je čuvaju i brinu da ne dolazi do slučajeva do kakvih dolazi? Odgovor naravno, nećemo dobiti, pošto je važnije da se novac troši na čuvanje onih koji osim svoje sujete i prenapregnute arogancije, nemaju drugog razloga da budu čuvani, a u tim slučajevima, ni to obezbeđenje ne može da ih zaštiti od sebe samih. Opet, iako ne postoje sredstva koja se izdvajaju za takve projekte, kako je moguće da svaka mesna zajednica bar, nema patrolu policije? Ko će da se brine o bezbednosti i ko ima pravo upotrebe sile osim policije? Ili su suviše zauzeti naplatom kazni za prkoračenja brzine, da ne ostaje vremena za zaštitu ljudskih života?
Ne prođe bar jedna sedmica da ne čujem kako se dogodilo ovo ili ono, u komšijske kuće, upadaju razbojnici, jajare koji odnose meso iz zamrzivača, ćebad i porculanske vaze, malo-malo pa se kojekakve kriminalne grupe obračunavaju na ulicama, u sred dana, pri tome ne štedeći ni obične, nedužne prolaznike, narkomančine upadaju u domove zdravlja, i prete, fizički nasrću, ne bi li izdejstvovale još jedan fiks. Da li je to bezbednost za koju svakoga meseca plaćamo porez i da li je to garantovana sloboda za svakog čoveka ili samo sloboda za kabadahije i divljake koji se kreću kao besni psi ulicama ovog grada?
To nije atmosfera u kojoj želim a živim i ni malo se ne osećam ni bezbedno ni opušteno kada treba da obavljam najobičnije radnje kao što je odlazak na posao, boravak na poslu ili jednostavno da sedim u svom dvorištu i svojoj kući. A ako želiš da se odbraniš, što bi trebalo da bude osnovno pravo svakog pojedinca, kada već država ne garantuje ličnu bezbednost, ne daj bože da učiniš nešto nažao prestupniku, bićeš kriv. Najgore od svega, tj pomalo zvuči kao vređanje inteligencije prosečnog čoveka je to što se zna za sve te sitne jajare i krupne kriminalce, a da niko ništa ne preduzima, zna se ko je kod komšije ukrao meso, zna se ko je izneo televizor ali se ništa ne preduzima. A da se lokalci organizuju i polome noge i ruke jajari, da ti se bar ne kezi u lice kada prođe pored tebe, onda bi oni odgovarali za krivično delo jer su sprečavali stvarna krivična dela. A policija i  dalje ne reaguje.
Svako od nas misli, kao i u mnogim drugim slučajevima, da se to dešava nekome tamo, i da je to kao neki krimi film, dok ne doživite i vi. Nikada nisam shvatao zdravo za gotovo postojanje ološa koji na mnogobrojne načine ugrožava živote ljudi, u krajnjem slučaju, ne mora da ugrožava živote, ne sem da mu bude dozvoljeno da stvara bilo kakvu neprijatnost okolini i izaziva bilo kakav strah, pa makar to bio i strah od same njegove pojave. A onda doživiš i budeš svedok, da oronula narkomančina napada nekoga pred tvojim očima, zato što su mu neuroni sagoreli i ima nedostatak zdrave pameti i čiste svesti. Da mi je neko pričao da ću da doživim takav stres i neprijatnost, nekako ne bih verovao, pošto i dalje ne verujem da e dobrim ljudima dešavaju loše stvari, a oko mene su u tom trenutku bili samo dobri ljudi. I šta onda? Osuđivani, registrovani, oronuli narkoman, juriša na nedužnu osobu jer je narkoman? Ja se izvinjavam svim organizacijama za zaštitu kojekakvih ljudskih prava, kojekakvih oštećenih pojedinaca i ne znam ni ja čega, ali te bi organizacije prvo trebalo da se pozabave zaštitom života običnog, svakog čoveka. 
To što je neko izabrao, naglašavam, izabrao takav put, mene ne interesuje ni najmanje, ni da li mu je takav horoskop, sudbina, traume iz detinjstva ili obest, ukoliko predstavlja opastnost za mene i za moju okolinu. Naravno, sada će da me kojekakve baba kurane optuže za netoleranciju, nerazumevanje i odbojan stav prema jednoj, eto, nedovoljno shvaćenoj grupi kao što su narkomani. Iskreno, zažigalo me baš šta će kojekakve zaludne baba kurane, koje u pauzi timarenja svojih osamnaest mačketina , proseru i iskenjaju neku umnu izjavu a za debele pare, pošto im je do tih koje oni štite stalo kao i do lanjskog snega. Prema tome, da, izuzetno sam netolerantan, ne želim da shvatim i vrlo odbojan prema nečemu što predstavlja opastnost i to veliku opastnost svakoga dana.
Pitam se često, čemu tolike pare koje se odvajaju za lečenje unapred neizlečivog, socijalizaciju i akomodaciju promašenih života, dok deca koja su talentovana ne mogu da skupe za avionsku kartu i odu na neko takmičenje u inostranstvu, pare za dofiksavanje već previše ufiksanih a obično, bolesno dete nema novac da kupi antibiotik ili da mu roditelji kupe neko medicinsko pomagalo koje bi mu promenilo i poboljšalo život. A što mene u krajnjem slučaju zabole što je neko ko je izabrao da lagano umre na taj način, takav? U današnje vreme kada sve mlađi ljubi umiru od raznih bolesti, koje ne mogu da izleče, kada nam sve mlađi svet oboleva i mnogi ne uspeju da se izbore i pobede bolest, neko je izabrao odloženo samoubistvo, pa još treba da se tetoše i lupka po ramenu, da se daju silne pare za pomaganje koje nema efekta, a da pri tome velika većina njih, kada im padne mrak na oči, idu okolo, bodu iglama zaraženim kojekakvim bolestima, bodu noževima, hemijskama, neki čak mašu i pištoljima. Jel to bezbednost? Jel takvima treba da se titraju muda jer bože moj, oni su zastranili i treba i pomoći. U čemu pomoći? Pomoći njima a dozovliti da makar i jeda čovek postane žrtva njihovog ludila? Ne slažem se. Ako je već neko izabrao takav put, trebalo bi mu samo dati što više toga što traži, pa neka uživa na kratko. Čak me ne interesuju ni objašnjenja da su to greške roditelja. I roditelje onda u zatvor zajedno s njima. I naši roditelji su isto bili roditelji, isto odgajali decu u istim vremenima, pa ne vidim da smo svi krenuli stranputicom i da nam igle vire iz vena a belilo iz nosa. To objašnjenje me ni malo ne interesuje. Nisu žrtve oni, žrtve smo mi ostali.
Pozdrav.

VETAR I NOĆ.

Kasno je. Noć je već prekrila našu polovinu globusa, hladno je i vetar lupeta u prozor.Sedim u mraku svojih odaja i osluškujem koliko uporan može da bude tvrdoglavi vetar koji satima udara u prozor, kao ruka mu služi drvo pod mojom terasom, pomoću koje kuca kao da želi da uđe. Trudim se da ne razmišljam, da pustim um da luta imaginarnim prostranstvima, otputuje negde daleko i provede me najlepšim stazama koje na ovom svetu postoje. Ne ide. Ima nešto u tom vetru. Mističnost me je oduvek privlačila, on je mističnost, tajna. Donosi mirise, nemire, tajne. Meni donosi mir, oduvek sam voleo vetar. Svaki huk, lupkanje, fijukanje podseća me na nešto, podseća a ponekad donosi slike iz mašte, slike neostvarenih želja koje se sklapaju pred mojim zatvorenim očima i prijaju...
Osećam se bezbedno u toplom zagrljaju svog doma, prija mi i tkanina kojom sam prekriven, tiha muzika, neka balada, cigareta i mrak. Mrak. Zašto se ljubi boje mraka? U mraku se ne vide ružne slike, ne vide se loši ljudi, sve je tu kao i na dnevnom svetlu samo kao da ne postoji. To daje priliku onome ko ima maštu da kreira. Ima nešto i u tom mraku, mističnost... Osećam se bezbedno i spokojno. Da li zbog tame ili zbog toga što je prošao još jedan dan, ne znam. Dan kao i svaki drugi, pun događaja, rečenica, osmeha i smrknutih pogleda, dinamičan, brz i nepovratan. Prija mi da ne vidim nikoga, da ne čuje nikoga, valjda telo samo od sebe pokreće sistem meditacije i oporavka. I u noći sve živi, i dalje žive ljudi, tu oko mene, u celom gradu koji ne spava, saobraćaj funkcioniše, u kućama preko puta ljudi se možda smeju, možda i spavaju, neki se vole, neki kuju planove kako da budu loši i kada sutra svane novi dan, ali ono što me čini srećnim je što sam sada potpuno odvojen od njih, od svih i od svega. Samo ja, noć i vetar. Ljudi nikada ne razmišljaju zašto treba voleti noć. To je onaj deo vremena kada mi se čini da sve stoji, miruje, možda se zato i osećam bezbedno, zavaravam se kako u tim delovima vremena život ne prolazi nego stoji, čeka nas da sutra ustanemo odmorni i spremni za još hiljadu koraka koji nas čekaju, nove akcije, nove rečenice i nove položaje obrva. I prija mi što se zavaravam, prihvatam to bez analize, želim da uvek kada je napolju tamno, život stoji, da svim ljudima zastane točak i da svi imaju pravo da se odmore, opuste i ne brinu što je sutra još jedan dan koji će otići i nikada neće da se vrati.
Noć je odsustvo žurbe, neprijatelja razuma, odsustvo časovnika. Mističnost vetra me čini ponovo detetom, jer deca su najbezbrižnija bića, neiskvarena i neopterećena svakodnevnicom. Svako bi trebalo ponekad da se oseti detetom. 
A život ide dalje, ode, brz je. Kada se sutra osvrneš, pola života prošlo a ti ne znaš gde si bio.
Onaj koji nije sačuvao ni jednu sitnicu, zaradio poneku uspomenu, neće mu pomoći ni planina od zlata da je ima, jer baš u ovakvoj noći kada čovek preračunava sam sebe, pomoći će mu uspomena a ne da glanca padine zlatne planine.
Vetar i noć teraju na razmišljanje, naravno one koji tu radnju koriste. Želim da verujem da noću ne izlaze loši ljudi, odsustvo svetla omogućava da ne vidim idiote koji gamižu ulicama svakodnevno, možda izađe poneki vampir, ali ne bi bilo loše sresti i upoznati i jednog takvog. Upaliću još jednu cigaretu, dovršiti i zavući se u krevet. Zamišljaću da sam u nekom zamku, toliko visoko i nepristupačno da mi samo fijuci prave društvo i čuvaju u isto vreme. Uživaću u ostatku noći jer ujutru opet treba spustiti kapiju zamka, navući osmeh na lice i smeškati se, nekima pokazati osmeh jer zaslužuju a nekima samo očnjake da ne prilaze. Sutra se trka nastavlja. Ko ostaje kasno, svedok je rađanju novog dana i svedok je odlaska starog. 
Laku noć svim prinčevima i princezama kojima na vrhu kule društvo prave vetar i noć. 

GLUPO, GLUPLJE...

Još uvek ne mogu da shvatim kako je moguće da u dvadeset prvom veku, kada se civilizovanje populacije radi ubrzano, postoje emisije koje ne samo da vređaju inteligneciju, već nemaju nikakve veze s mozgom i nikakvu tematiku.
Večeras sam pogledao segment iz emisije "Bračni sudija" i nisam shvatio koja je ponenta.
Zabava? Koga to zabavlja? Razumem voditeljku koja je verovatno dobro plaćena, razumem i "sudije" od kojih su neki dobro plaćeni a neki su tu da dobiju mrvu reklame pošto ih nema nigde, ali taj jad od naroda koji se prijavljuje da učestvuje "na optuženičkoj klupi", e to nikako ne mogu da shvatim.
Šta se konkretno dešava u mozgovima onih koji zarad, ne znam kakve popularnosti i kojih para, mogu da se pojave pred milionskim gledalištem i uz neke, ne banalne, nego totalno bespredmetne i debilne "parnice", seru na sebe a i na svoje porodice koje ih gledaju? Jesmo li mi toliko debilan i primitivan narod da možemo sebi da dozvolimo da se na taj način prikazujemo i to na televiziji, ili je to samo lečenje nekih teških kompleksa koje oni koji dolaze, imaju?
Da li se oni paćenici koji se prijave tu, stvarno zaluđuju da će im tamo neke sudije pomoći da im u životu bude bolje? Koliko debilan treba biti da pomisliš da to ima bilo kakav značaj i bilo kakvu težinu, a da pri tome iznosiš stvari iz svog života koje možda ne bi trebalo da se znaju? Ili su prosto toliko zaostali da misle da su dotakli zvezde i da će dobiti otisak na Bulevaru slavnih u Holivudu, zbog toga što su se pojavili na tv da ih neko vidi. Ipak, slutim da tu ima nešto još gore, a to je da većina njih želi da postane poznata u svom kraju, da pokažu komšijama i zlim jezicima kako su oni uspeli pojavivši se tamo gde su se pojavili, a što je najgore od svega, oni koji ih vide, a imaju zdravom uma, ismejaće ih. Ne, oni koji ih vide tj oni kojima oni pokazuju svoju veličinu, biće zaprepašćeni i ljubomorni jer su prevaziđeni, bar u pokušaju da od sebe naprave idiota. Sličan se sličnom raduje...
I onda se mi zavaravamo da idemo napred. U zemlji u kojoj su takve emisije popularne, u zemlji u kojoj je glavni hit i vest propagiranje kojekakvih idiotklinja od starleta, promicija gluposti, jer što god si gluplji, to si očigledno popularniji, samo ne vidim svrhu. Sistem vrednosti se obrnuo naopačke, jeftino je vredno, glupo je popularno, isčašeno je prihvaćeno. I mi se onda zavaravamo da idemo napred?

KOPIJA U POKUŠAJU...

Si fueris Romae, romano vivito more, si fueris alibi, vivito sicut ibi...(ako živiš u Rimu živi na rimski način,ako živiš drugde, ponašaj se kao oni).
Drevna mudrost, očigledno zaboravljena, ili nikad ne naučena. Mudri su bili stari latini ali ta mudrost se nije zapatila nigde dalje od granica antičkog rima, a vekovi koji su prošli, pregazili su sve mudrosti koje su oni ikada izgovorili i zapisali. 
Znate, ima onih ljudi, koje kada vidite, zaigra vam želudac i nešto vas preseče u predelu stomaka, osetite nalet vrućine i imate utisak da će vrh glave da vam odleti. Ovo nije u kontekstu zaljubljenosti, već u kontekstu akutne iritacije prvo simpatikusa pa onda ostalih nervnih završetaka koja se na kraju završe u predelu stomaka, da ne kažem s nagonom za prolivom. Ovakve osobe je najnormalnije ignorisati ili ne primećivati, ali kada ih ima na svakom ćošku, onda to postaje teže, svakog dana. Pa da, reći će neko da je problem u meni, priznajem, jeste, moj veliki problem je što ne mogu da se naviknem na idiote, jbg, nismo svi savršeni.
Postavljam uvek ista pitanja kada vidim nešto što mi iritira centralni nervni sistem. Pitanja su bez odgovora, ne mogu da nađem odgovor, ne znam ni gde da ga tražim pa tako ostavljam sebi prostor da se opet pitam i tako dalje i tako dalje...
Ima ljudi koji ne primećuju, ne interesuje ih, tj. bolje rečeno, ne para im uši i ne opterećuje oči ono što viđaju svakodnevno i ja se takvim ljudima beskrajno divim, voleo bih da me neko nauči kako se to radi, da i ja počnem da ne vidim i ne čujem. Ja na svakom koraku vidim nešto što ne bi trebalo tu da bude ili uopšte ne bi trebalo da postoji.
Vrlo praktičan primer je kada sednem u neki od svojih omiljenih beogradskih kafića, a omiljeno vreme mi je svako lepo letnje popodne, kada odem s posla i onda se negde smestim da uživam u popodnevnom suncu i svom gradu. Da, ja volim svoj grad, ovaj grad, kome je to čudno, to je njegov problem, rođen sam u njemu i ne nameravam da se od njega razvodim. Zato me iritiraju pojave koje nemaju nikakve dodirne tačke sa životom u ovom gradu, pojave koje zaudaraju na daleko, divlje i nekultivisano. Slažem se da je ovo veliki grad, velikog srca i širokog zagrljaja, bar su ga tako u pesmama opisivali i da prihvata sve putnike namernike i one koji bi da tu započnu novi život. Tako i treba, lepota je u različitosti kultura, ljudi, vera, svega onoga što nekome predstavlja povod da nekoga drugog odbace od sebe jer ako ništa drugo, kao veliku zamerku staviće mu to što je recimo druge boje ili vere, ali to su primitivna shvatanja i njima uopšte ne želim da se bavim, ali postoji nešto što se ne vidi na prvi pogled kao različitost a mnogo je opasnije od svake druge različitosti kojom se etiketiraju ljudi...
Nekada, osamdesetih, Beograd je bio pun raznolikih ljudi, raznih boja tena, raznog stila oblačenja, mnogi jezici su mogli da se čuju na ulicama, molili su se različitim bogovima (mada ne vidim poentu toga), ali poenta moje priče je da su svi bili jednaki duhovno, svakodnevno i barijere nisu postojale. 
Onda su nastali prokleti ratovi, pad vrednosti, zamena skala po kojima se sve u ovom društvu vrednuje i polako je naišao talas sa dna. Sada je moj grad pun kojekakvih subkultura, mulja koji je reka vremena ispljunula na obale, ološa koji je umislio da je na divljem zapadu i svega raznog a lošeg. Drugih boja tena skoro da i nema, drugih kultura, ako izuzmemo braću nam kineze, ima sve manje ali je zato u punom zamahu nekultura, idiotizam, neosvešćenost, neprosvetljenost a vala ima i nepismenosti.
Baš kada provodim neko popodne u nekom od tih kafića koje spominjah malo pre, pred mojim očima je kao pokretna traka na kojoj se nalaze svakojaki primerci svačega. Kada sam u društvu, a obično je tako, najveća zabava je kada uz duhovite komentare i opaske uveseljavamo sebe i smejemo se, naravno neprimetno ostalima bar što se teme tiče, ali se ponekad zapitam, da li mi svojim šalama i smehom prikrivamo strah ustvari, zaprepašćenost i nesposobnost da se naviknemo na ono što je uplivalo. 
Sada više nije normalno biti kulturan, ustvarni nije prihvatljivo,, nije normalno uživati u lepim trenucima koje možemo da provodimo sa dragim osobama, nije modreno čitati, a sve više mislim da nije moderno ni znati čitati. 
Sada je popularno biti idiot, doći u veliki grad i osećati se i ponašati kao da ti ga je tata ostavio u nasledstvo, nije kao nekada, normalno prihvatati vrednosti i standarde ponašanja koje ti sredina u koju si došao diktira, jer si valjda zbog toga i došao, nego je normalno potencirati i nametati svoje modele ponašanja, koji su daleko ispod svakog standarda.
Prva stvar koju neko mora da nauči kada promeni državu u kojoj živi jeste jezik. Kada odete u Nemačku, uslov je da govorite nemački, pa tako bi bilo normalno da kada dođete u Beograd, naučite da govorite, ne beogradski, nego sprski i to onaj dijalekat koji se ovde govori vekovima. Ne može da se govori kao u zavičaju, ne mogu da se koriste zvuci i slogovi rodnog kraja i ovde moraju da se koriste svi padeži, ne tropadežni sistem govora kao što se govori negde... Ponekad se zapitam da li možda gramatika nije opšta za sve, tj da li se štampaju različite gramatike za raličite krajeve. Ne znam, pametan sam. Ne može da se donosi svoja nekultura i da se i dalje ponaša kao da si na livadi, na planini jer nije ovaj grad došao kod tebe, nego ti u njega. Mnogo puta sam bio popreko gledan kada nisam hteo da odgovorim na pitanja koja su sadržala reči stranog porekla a u našem jeziku postoje odgovarajući pojmovi, pravio sam se lud, tj govorio sam da ne razumem samo zato što ne želim da mi neko u sred Beograda traži germe, deku, vrhanj i natuca sa gi, gu, ga, nisam u obavezi da razumem uopšte jer nisam ja došao.
Srbija ima toliko predivnih krajeva, svaki kraj ima neki svoj naglasak, tako karakterističan i originalan za mesto u kome se govori vekovima, to i jeste prava lepota ove zemlje, videti različite predele, upoznati različite ljude, čuti raličite govore. Ali, kada se dođe u Beograd, onda mora da se govori onako kako se ovde govori vekovima. Naravno, postoji period adaptacije, ali za svakog bar prosečno inteligentnog čoveka, ne može da bude duži od godinu dana. Ne može neko da me ubedi da može da nauči strani jezik a da ne može da se oslobodi svog zavičjanog mumlanja i da pri tome još potencira svoje. Ne može da me ubedi bilo ko da je ovde trideset godina i da nije čuo za više od tri padeža i da uporno zavija, odvija, privija...Možda je to i nostalgija, ali onda bih svima takvima poželeo srećan povratak u mesta odakle su došli.
Ali, nekada nije potrebno da neko progovori da bi se shvatilo da nije odavde, u većini slučajeva je dovoljno samo pogledati i shvatiti. Juče sam imao priliku, čekajući peticu tramvaj, da vidim nekog strnžova koji je onim siktavim, odsečnim rečima, onim kada brinom i tonom prikriva svoju glupost, objašnjavao svojim saplemenicima nešto, a jedna noga mu je bila podignuta na staničnu klupu. Jel to ta kultura koja dolazi da oplemeni ovaj grad? Naravno nike patike, valjda u crnoj boji, bile su suviše prljave da bi se videlo, i naravno, bele čarape, behu nekad bele, možda bi opet bile kada bi se družile malo sa praškom i vodom. No, nije problem u celokupnoj slici, uzimajući u obzir izgled i ponašanje, problem je što takav gilipter, geak i strndžov smatra da je on neko i nešto, ponašanjem i stavom stavlja do znanja da je on bitan i da je njegov manir jedini ispravan. Ej, čoveče, ti si sišao kozjom stazicom sa neke vrške čuke, čuo šta se otprilike nosi u civilizovanom svetu, samo što to nisi znao da sklopiš, i sada ti držiš predavanje i šepuriš se kao kastrirani paun u sred ovog grada?! Gde je tebi ostao mozak ako si ga uopšte i poneo? Isto tako, pre nekog vremena, na ulici hodam iza nekog čoveka, možda je imao nekih sedamdesetak godina. Ne samo što je završio pišanje pored auta, naravno to je sasvim normalno, verovatno ga nešto podsetilo na planinski potok u kome je urinirao ceo život, nego se uporno i i vrlo sadržajno ušmrkuje i naravno tu maramicu baca na trotoar, bez i jednog momenta griže savesti ili bilo kakvog pokušaja da bar potraži kantu za đubre koja je bila na tri metra od njega. Ja mu se obratim i kažem, gospodine, ispalo vam je nešto, pogledao je u mene kao stoka, kao da sam mu rekao nešto jako strašno i prokomentarisao, ko si ti da meni kažeš šta ću da radim. Možda i ne bih odreagovao ali kada sam čuo dubokojužni dijalekat sa primesom orijentalnog, dobio je odgovor. I ostao da gleda zamnom.
E to je ono što nikada neću da prihvatim, i što niko ne bi trebalo da prihvata i da skreće pogled ili ne čuje. Ponekad kažem u šali da sam neka vlast, vozovi bi išli u jednom pravcu, puni. A ustvari mislim ozbiljno.
Pozdrav.

ROMANTIKA...

"Na tvoju kosu kad u jesen lišće nečujno padne, zimi dok hladnoća stišće tvoje ruke hlade, leti  dok te sunce grije, ja mislim na tebe, i uzalud se borim sama protiv sebe...", su stihovi pesme koja zvuči beskrajno romantično, ali to može da shvati samo onaj ko razume šta znači osećati, patiti, biti povređen.

Postavljam sebi vrlo često pitanje, kud ide ovaj svet, po pitanju veza, poverenja, ljubavi i tajni koje samo dvoje koji se vole imaju. Da li je u današnje vreme sramota biti romatnik ili se romatnika vaga i meri nekim drugim vrednostima koje se izražavaju valutno? Da li je momak koji je romantičan prema svojoj devojci, pederčina kako bi rekli nazadkovići i prazilukovići? Da li uopšte još i postoji romantika?

Bezbroj pitanja a malo odgovora, niko se i ne bavi analizom samog sebe, pošto je većina zauzeta analizom drugih, niko neće jasno da kaže kakva su merila danas i šta je ono što je "in".

Pratioci moji poštovani, sada ću da napravim paralelu između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude, priča je ista, samo su vrednosti drugačije.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz nekog starog filma, mesečina iznad terase na kojoj se nalaze mali, okrugli stočići, malo poznatog restorana. Stolovi su postavljeni belim čaršavima, po jedna bela svećica plamti na sredini svakog. U uglu terase stoji mali orkestar, sviraju neku staru italijansku kanconu, za jednim od stolova sede dvoje... Dama, u pravom smislu te reči, u kasnim dvadesetim, obučena u dugačku, crnu haljinu, puštene crne kose, vrlo lepa, ima pogled koji krije mnoge tajne ovog sveta, mistična, nedokučiva, nasmejana sa vrlo finim manirima. Gospodin preko stola, isto u kasnim dvadesetim, obučen u najobičniji sako i farmerke, bela košulja i osmeh. Njegov pogled odaje dozu samouverenosti, svesnosti, ponaša se opušteno dok je drži za ruku. Pričaju. Letnje veče je u punom zamahu, mirisi različitog cveća iz žardinjera okolo, opijaju i njih kao i sve goste, orkestar svira i dalje tiho, tek dovoljno za uživanje a da ne smeta u njiovom intimnom razgovoru. Niko ne zna, osim njih, o čemu razgovaraju, ali je tema izrazito prijatna jer mami osmehe oboma, dok je šaka u njegovoj... veče je još mlado, do jutra ima dosta.

Letnji povetarac, veče kao preslikano iz jeftinog porno filma c produkcije, neki budžak kafić ili krajputaška birtija, vrlo poznata u savremenim krugovima, astali postavljeni tako da u svakom momentu može da se naskoči na njih, sa zvučnika veličine regala ne dopire, nego razara slušni aparat i mozak neki instant hit, neke zvezde padalice, pesma koja ima jednu strofu i dvadeset osam puta ponovljeni refren, valjda je bilo koliko para toliko muzike jer pevaljka je morala da plati drugoj koja zna da peva, da otpeva te deonice. Za jednim od tih astala, sedi gomila, ona beskrajno idiotski obučena, klonirana, videla je negde šta je u trendu pa pohitala u blok 70 da kupi KavaliNa, Lujis VitonEa i Versajsija, natukla to na sebe, nakarmEnisala se kao irokez i kren'la u kavanu, sa svojim tipom. Ona je u ranim dvadesetim, možda čak i ispod legalne granice, upravo je završila osnovnu školu i tu je s jednim ciljem. On, sa tri ortaka koji bi trebalo da mu drže strah, likovi ispali iz devedesetih, pokušava da sklepa jednu i po proširenu rečenicu, dok nervozno glanca svoj tek kupljeni ekstra skupoceni sat, trenerka  zadignuta do pola listova, bele čarape i nike patike i gleda u nju, samo s jednim ciljem.... Teme koje su na meniju, ne želim ni da slutim koje su, verovatno razgovaraju o globalnom zagrevanju, ekonomiji, siromaštvu...

Uglavno, dok on crveni i cakle mu se oči ispod Rauban naočara, ona kao kobila za praznim jaslama, žveće pola pakovanja žvaka, pokušavajući valjda da napravi balon veći od svoje glave, misli da je sva in, pardon, teško da misli, smatra instiktivno da je "riba". Veče je još mlado, do jutra je mnogo, obaviće radnju u kolima ili negde uz neku brezu ili bukvu a do jutra će svako da ponovi svoj književni susret sa različitim jedinkama...

Imao sam priliku da svedočim u obe situacije, nema potrebe da kažem koja je pobedila.

Ali nije problem u tome što se sve menja, i jeste normalno da se sa napretkom liberalizuje sve, bilo bi loše da stoji sve onako kako je bilo u prošlosti, problem je to što vrednosti nestaju, menja se sistem vaganja i onoga šta sada važi. Sada se više ne razmišlja mozgom nego onim među nogama, bilo da je muški ili ženski misleni aparat, doduše, naša jedna "velika zvezda", decu rađa mozgom a razmišlja onim dole, ali sve je se pretumbalo, izvitoperilo i rasturilo.

Više nije normalno biti pametan, čitati, znati da razgovaraš a da obuhvatiš svih sedam padeža, nije popularno imati dobre ocene i biti dobar student, ne valjda misliti i ceniti lepe stvari. Sada je normalno biti polupismen, stavljati knjige ispod frižidera kao podupirač, jesti otvorenih usta i srkati kao stoka, preživati tako da sagovornik vidi umnjake, pričati o suvislim i beznačajnim stvarima koje apsolutno nikome ne znače, ogovarati, pljuvati i što je najbitnije, što god si gluplji to misliš da si pametniji. Ah, da, naravno, nataći torbu preko ruke savijene u laktu i držati tač skrin telefon da se vidi, kako to zamalo da zaboravim.

Za sve u današnje vreme treba podupiranje, niko u sebi nema originalnost, svoj stav i svoje mišljenje. Za "muvanje ribe" ti trebaju ortaci, kopira se način stajanja, oblačenja, govora, prisvajaju se stavovi "zvezda" , po mogućnosti nekog umnog fudbalera koji svaku rečenicu počinje sa msm, msm, aaaa, ili neke ultra napucane(wtf) ribe koja priča o vrlo bitnim stvarima koristeći sleng iz nekog beogradskog predgrađa a sa dijalektom svog rodnog zavičaja.

I onda kažu, omladinu vaspitava ulica i televizija. Ako je tako, imam pitanje, a gde su roditelji dok decu vaspitavaju drugi?

Pozdrav.

KOLEKTIVNI SEDATIV

Još jednom vas pozdravljam, poštovani moji pratioci. Nekoliko dana, bio sam van dometa televizije, pa mi nisu kojekakve strašne, besmislene i debilne pojave padale u oči, ali večeras sedoh pred tv ekran i naravno, nisu više sitnice ono što upada u oči, već gluposti koje ne mogu da se progutaju.
Naravno, na dvadeset od pedeset kanala istovremeno se prikazuju one čuvene latinocentralnoameričkeportugalskoturskoindijske serije, sa tako maštovitim radnjama, koje uopšte ne liče jedna na drugu, ne, ne, ni malo, prepune ultra talentovanih glumaca i glumica, sa antologijskim pričama po kojima su ustvari te serije i snimane. Uzeću za primer jedan razvoj situacije, a sve ostale su manje više iste, samo što to niko ne primećuje. Jedna vrlo dirljiva radnja izgleda otprilike ovako: Glavna glumica, pošto su uglavnom te tragične priče vezane za neku jadnicu koju samo još vodenički točak nije mleo, rađa se kao vrlo mlada, ali tek pošto je završila neku sirotinjsku školu u poluraspadnutoj četvrti nekog nebitnog sela, i dok je tako u ritama, polusita i poluokupana šetala, tip top našminkana, nafrizirana, ondulirana, manikirana, bisernih zuba (pošto obično sve sirotice imaju te ispunjene standarde), srela je ženu koja je njena ćerka, iz braka sa nepoznatim poslovnim partnerom, vlasnikom fabrike koju će tek naslediti jednog dana, kada očev ujak, inače, njen mentor u internatu, bude ostavio svoju osmu ženu, sa kojom ima četrnaestoro dece od kojih je jedna ćerka njena najboja drugarica, pa onda postane bogata. A da, pre toga, misteriozno će nestati u Amazonskoj džungli, družiće se u narednih sedamsto osamdeset epizoda sa piranama, lenjivcima i cc muvama, pa će onda jednog dana da je pronađe prelepi južnoamerički tarzan kog su odgajile majmunice a završio je prestižni koledž u inostranstvu, i on će da je spasi, tako što će pobiti gerilsku vojsku koja pokušava da prokrijumčari mirišljave štapiće iz Hondurasa. Oni će onda posle patetičnog zaklinjanja na večnu ljubav koja će se provlačiti u narednih devetsto pet epizoda, a obećali su se jedno drugom u senci baobab drveta, da se vrate u civilizaciju, preotmu kapital i bogatstvo od babine šnajderke, koja je ustvari njena unuka a da ona to i ne zna ali se u međuvremenu prozlila, ugradila silikone u dupe i udala, vanbračno za teču glavne jadnice,čitaj glumice, i živeli su svo to vreme u zabludi jer su ustvari bili komšije u prethodnih trista šest epizoda ali je razrada pokazala da je to bila velika greška. I tako, na kraju pobeđuje lepota, pamet, bogatstvo dolazi u prave ruke, sve karmičke nepravde su ispravljene, sve krive Orinoko reke dovedene u pravi tok i posle dve hiljade četristo epizoda, kada više ni sami ne znaju ime serije koju su počeli da snimaju, dolazi hepi end.
E sad, kome ne leže latinoamazonske serije, uvek ima izbor da gleda neku dalekoistočnu, koja se snima samo sedamnaest godina i ima vrlo umnu radnju, koja je mogla da bude spakovana u tri petnaestominutne epizode. Otprilike, u velikoj palati, žarkih boja, živi jedna mučenica, velika posvećenica religiji i u svakoj sobi ima po jednu statuu nekog božanstva i tako danima, pa u krug, ona ide, prinosi žrtve, moli se, dimi se u upaljenim štapićima ali obavezno stidljivo drži kraj vela koji joj prekriva tek obrijano lice, vrlo smerna i mirna, na sebi nosi samo pet kilograma dijamanata i dvadeset kilograma zlata, jer nije bogata baš ono, ono, tako spava pod punom opremom, i uvek me ostavi u pitanju, kako se kupa i kako ne ustane krmeljiva i rasčupana ujuru. Ali ne, ona je iz ugledne porodice vlasnika plantaže luka arpadžika, voli da vodi vrlo konstruktivne razgovore, uz obavezne trenutke bečenja i razmišljanja naglas, kada je kao niko ne čuje, a ona preživljava pravu emotivnu buru, koju svi gledaoci mogu da čuju, ali je zato njeni sagovornici koji stoje na četvrt metra od nje, ne čuju. Neki glumci umru i od starosti, pošto se serija snima četvrt veka pa onda dolaze zamene, koje toliko liče na prethodne, da treba bar četiri meseca da se prokljuvi ko je to. I tako njihovi besmisleni životi puni tragedija, u svili i kadifi, optočeni dijamantima, prolaze pred očima naših gledalaca, koji isto tako stare uz svoje omiljene junake.
Pa sad, kome ni ovo nije srcu milo, tj njegovom senzibilitetu, može uvek da se osloni na baklava serije, koje čak i ne moraju da se zovu uvozne pošto su turci tek otišli od nas, pa su kao domaće. E tu su tek velike radnje, borbe savremenog protiv šerijatskog, modernog protiv nazadnog, liberalnog protiv konzervativnog. Imena koja ne mogu da se izgovore, a uglavno podsećaju na natpise na žvakama i bombonama koje uvizimo iz dotične zemlje, tipa, turgu, ugru, murgu, ozal, vazal, arzal i slično. Ma kao da je bitno koji je naglasak, bitno je da se mi osećamo toliko srodno sa tim likovima i to ne bez razloga, može da se desi da smo i rođaci, pošto su njihove čukun dede ovde živele, ko zna...
I kada se sabere i oduzme tako bogat program i televizijska ponuda, zar nije jeftinije, prostije, delotvornije i bezbednie, progutati jedan bensedin?
Pozdrav.