PRIJATELJ...

Dođe trenutak ponekada, nekome češće, nekome nikad, kada presabira po glavi i po srcu, da li postoji, i koliki, bilo kakav trag  ostavlja iza sebe. 
Pod tragom, naravno ne smatram ostavljene kuće, šupe, konobe i ostale stvari koje će vreme kad tad da sravni sa zemljom, već onaj trag koji ostavlja u nečijem životu, nečijem sećanju, nečijoj duši...
Obično čovek, kada se nad njim nadvije crni oblak, kada čuje oluju koju drugi ne čuju, kada oseća u grudima ledeni dah, razmišlja ko bi mogao u tim teškim trenucima da stane uz njegovo rame i raširi kišobran.
Neko nikada ne pronađe takvu osobu.
Imao sam kroz život razna iskustva, nekako, valjda je normalan proces odrastanja da sretneš svakakve ljude, da osetiš i ljubav i mržnju, iskrenu podršku i zavidnost, da kroz ta iskustva napokon naučiš da raspoznaješ prave prijatelje od prikrivenih, jer tek tada, možeš mirno da legneš u krevet u potpunom mraku i da znaš da taj neko postoji za tebe, da na tvoj poziv upali svetlo. To je pravo bogatstvo a mislim da ako tako posmatramo, u današnje vreme ima  malo bogatih.
Prijatelj je neko ko ti ne sudi, neko ko razume tvoju prošlost, veruje u tvoju budućnost a u sadašnjosti te prihvata onakvog kakav jesi. Kada neko nema prikrivene porive, ume da bude ponekada stub na koji ćeš se nasloniti, u onim trenucima kada ti pokleknu noge, kada oseti i tvoju sreću i tvoju tugu, e onda možeš da budeš siguran da ti je to pravi prijatelj. Kao što mudra izreka kaže, ne treba mi prijatelj koji će samo da klima glavom na sve što ja uradim ili kažem, to može sasvim dobro da radi i moja senka.
Svi mi, bar mislim oni koji su uspeli do nekog biološkog roka da se formiraju u emancipovane i samosvesne ličnosti, jaki smo i sposobni da se o sebi staramo i branimo na najbolji mogući način. Ali, i stena puca, tako i čovek u onom odvratnom momentu kada mu nevolje pomute razum i rasteraju svaku volju da korakne dalje, mora da ima jednog prijatelja, onog što će da mu lupi šamar realnosti i kaže, ej budalo osvesti se. 
Ja sve o čemu pišem i pričam, posmatram iz svog ugla i crpim iz svojih iskustava, ne volim da slušam tuđe bajke, pošto su bajke uglavno neistinite, tako da i o ovome govorim iz svog doživljaja, a najviše zbog toga što ovim tekstom želim da se zahvalim jednoj određenoj osobi, jednom posebnom brilijantu iz moje niske dragog kamenja, za koju nisam ni znao koliko me dobro poznaje i koliko mi njena podrška znači. No, na moju sreću, otrkih to kao gromom pogođen.
Baš kada mi naiđu oni crni dani, kada provejava realna i irealna opasnost od nečega, ili kada sam prosto sjeban što bi rekli klinci, e tada treba onaj šamar, i ja ga dobih, dobih i ostadoh zaleđen, zabetoniran novonastalim osećanjem divljenja i spoznaje da je to ipak neko ko je preskočio sve moje zidove, našao pukotinu u mojim bedemima i prošao sve obruče odbrane koju imam prema ljudima, i uspeo da dođe do srži. Iskreno, nisam očekivao u tolikoj meri, tu neku bliskost, ali mi je drago što je došlo do toga.
Kada sam posle razmišljao o toj osobi, pronašao sam je u svim mudrim mislima koje je neko ikada zapisao o prijateljstvu. Ne hodaj ispred mene, možda te neću slediti, ne hodaj iza mene, možda te neću voditi, hodaj pored mene i budi mi prijatelj. I tako, ona zakorači sigurnim korakom, rame uz rame samnom. Da, ona, da naglasim da je ona, pošto primitivni svet, onaj zbog kojeg i imam tolike zidove i odbrane, smatra nepojmljivim prijateljstvo među različitim polovima, ne zato što za to imaju realni razlog, nego zato što se plaše sebe i svoje nesigurnosti, jer kada je muškarcu žena prijatelj, uvek dođe u jednom trenutku do sloma svih stega i ponekada se otkriju i tajne koje "velike muškarčine" ni ne žele da priznaju da imaju, a kamoli da o tome pričaju. No, neka se svojim velikim egoima, kad su im udovi već mali, bave sami, ja se bavim svojim osećanjima i svojim shvatanjem onoga što se u mom životu dešava. Ionako ne pišem za zaularene, odsedlane i usmerene, pišem za inteligentne ljude, ljude otvorenog uma i najvažnije, za ljude koji se ne plaše da imaju duboka osećanja prema bilo čemu, i ta ista iskažu. 
Isto tako, nisu potrebna epohalna dela i veliki trud da shvatiš ko ti je prijatelj, nekada je dovoljna samo reč, koja govori više od svega, jedna izgovorena reč koja ima snagu uragana i ostavlja za sobom trag zauvek. 
To se i meni desilo, oduvao me uragan i tresnuo o zid koji je bio iza mene, jer posle moje priče, savetovanja s njom, pitanja, odgovora i zamotavanja u razne ukrasne papire, njeno "znam", a samo ona i ja znamo šta to znači i tako će i da ostane, mene je ostavilo bez reči, mene!!! Ona zna!! 
Neopisiv je osećaj sreće i topline koju je ta reč izazvala, nije ni potrebno, onaj ko je doživeo, shvatiće, ali poenta je u tome, da, upravo ona stade rame uz rame samnom, i otvori kišobran... Iako nije ogromna, iako nije snagator, videh u njoj ratnika koji je isukao svoje koplje i usmerio prema izvoru nevolje, ratnika odlučnog, psihološki jakog, nespremnog za kompromis sa crnim oblakom.
I pojavi se prvi zrak sunca... Malo po malo, zrak po zrak, istopi se crni oblak, u narednih par dana, nebo je postalo plavo. 
Dokazalo mi se više puta da ne postoji slučajnost, da sve ima svoju svrhu i namenu i da ne postoje koincidencije, tako i ovog puta. Svako od nas ima u svom životu ljude koji su tu, možda neeksponirani kao neki drugi, ali u kritičnom trenutku se pokažu i dokažu, ničim izazvani, dok se oni na glasu, zavuku u rupe. 
Prijateljici prijatelju iz duše, i da, ne brini, više nemam nameru da ti izgulim kola ključem..
Pozdrav

UDAR GROMA IZ PROŠLOSTI.

Ponekad samo jedan detalj, nenajavljeno, ni od kuda, iznenada može da probudi i ona najdublja sećanja, osećanja i davno zaboravljene uspomene. Meni se danas desilo, i hvala na tome. Miris vanilica, a možda i nekog drugog starinskog kolača koji je se širio poljem, udario me je pravo u srce, odjednom sam, izlazeći iz kuće, setio se neke davne prošlosti i nekih davno prošlih, divnih vremena, opet sam video kao i tada, toplo avgustovsko popodne, toplo ali lepo, onaj isti povetarac kao i pre mnogo decenija, pogled mi je završio baš na onom istom starinskom cveću koje i danas cveta u istom delu dvorišta, opet mi je sestra bila tu, sada sa svojim sinom, opet su se iz letnje kuhinje čuli tanjiri, lupkanje viljušaka o iste, deda je nešto pričao a mama i ona ga slušale. To je ono što se u detinjstvu preživi a kasnije proživi. Učinilo mi se da vremeplov postoji, od žege, i trava je bila suva na istim mestima, isti stari orah je i dalje čuvao nas od letnjeg sunca, tu je i stara pušnica, odavno zaboravljena ali svedoči o tome kako smo nekada bezbrižno trčali kroz ta dvorišta, pravili strele i lukove od pruća, sakrivali se ispod starog šimšira i ni jednog trenutka nismo razmišljali o onim stvarima koje na sada okupiraju misli. Sve sam osetio kao nekada, divno je kada te udari grom emocija i uspomena, tako lepih, tako sada nepostojećih. Neki ljudi nisu više tu, žive samo u našim srcima, neki su otišli daleko, neki su se otuđili, sve se promenilo i sve se menja, ali uspomene i sećanja nikada niko ne može da oduzme, i zato kada se tako iznenada pojave, treba ih prihvatiti i proživeti opet uz najveću emociju, pa makar to navelo i po neku suzu.

KAKO JE LAKO BITI GLUP...

Svemir i ljudska glupost su bezgranični, osim što se za Svemir još uvek nagađa..
Kako vreme prolazi, sve više sam shvatanja, da na ovom, ionako prenaseljenom svetu, postoje pojave koje uzaludno udišu deficitarni kiseonik. Mišljenje možda jeste malo oštrije, ali je moje, i kao svoje ga iznosim. Nije me nikada interesovalo tuđe, tako da sada želim da podelim sa vama ono što mi se vrti po mislima.
Ako izuzmemo oštru utakmicu na multimedijalnom nebu, zanemarimo različite oblike i programske formate i pretpostavimo kako su svi programi jednaki, tj istog kvaliteta (što naravno nikada neće biti slučaj), na svakom od njih ćemo da pronađemo neki segment koji, ne da nema veze sa mozgom, nego vređa ljudsku inteligenciju, jer svojim sadržajem i promocijom idiotizma, izgleda samo tome i služi. Ili ne? Psiholozi i sociolozi bi se složili da svako ma pravo da gleda ono što mu prija, slažem se i ja. Ali se onda postavlja pitanje, koliko je zdrav onaj ko može da nađe trunku zabave i veselosti u nekim pojavama koje su samo za držanje u nekom mračnom podrumu, ili eventualno za neki live show ali na nekom nenaseljenom ostvru usred Indijskog okeana, koje je toliko daleko da se i cunami do njega umori.
Konkretno ono što je meni trenutno fascinantno je, da, namerno kažem ono, je nešto što se zove Ekrem. Fascinacija ima različite oblike, ova moja je negativna, pre će biti šokiranost, ali kako u današnje vreme retko šta može da me šokira, onda ću da kažem fascinacija. Popularnost niotkuda, ako je to popularnost. Ono čime se dotični predstavio, u nekim zemljama bi bilo sankcionisano zatvorom na duge staze, ali ne, u našoj zemlji se prihvata kao nešto očaravajuće, inspirativno, zanimljivo, a suština je da je najefikasnije izazivanje nagona za povraćanjem. Tragedija našeg savremenog društva, a pitam se da li je uopšte savremeno kada se ceni i tetoše nešto toliko primitivno i debilno, jeste što takvi "spotovi" imaju više pregleda nego sve naučne i obrazovne emsije zajedno. Jedino mi nije jasno, da li onaj ko to gleda, stvarno u tome nalazi relaksaciju i uveseljenje svog duha a ako tako jeste, onda se iskreno brinem za mentalno zdravlje ove nacije. Naravno, oni koji to emituju, ni malo nisu krivi, prosto su fantastično pametni za posao, pa onda nabave tako nešto, iskopaju iz nekog civilizacijskog klozeta i puste, pa izvol'te. Onda se tu našu neke baba Kurane, koje će, pod opravdanjem kako su širokih shvatanja i dalekih pogleda, a vrhovi cipela su im najdalji dometi, da kažu, jao, pa ne treba se smejati nečemu takvom. Čemu? Slažem se da nikako i ni u kom slučaju ne treba biti negativnog pogleda ili podrugljiv onome ko je na neki način različit od nas, ali, ako se ta oštećenost propagira kao model ponašanja, ako se u krajnoj nepismenosti pronalazi zanimljivost, ako se u gluposti pronalazi razonoda, e onda smo i te kako licemerni, licemerni do jaja, jer, ako vidimo nekoga ko je sa nekom posebnom potrebom, svaki treći bar će da prokomentariše nešto negativno i osetiće neku perverznu superiornost zato što je "čitav". Pa nije ni taj čovek koji ima posebnu potrebu "nečitav"jer je to izabrao, nego je majka priroda  bila škrta ili lenja, a kada neko na svojoj nečitavosti stvara slavu, taj isti koji se podsmeva različitom od sebe, reći će, jao kako je ovo smešno, vrh je, ma zakon. Koji bre zakon, kada su tu omašili svi zakoni, i prirode, i socijalizacije, i psihologije i svaki jebeni fizički i hemijski zakon koji postoji u ovom Univerzumu.
Zašto su pojedini i tu licemerni? Da li smejanjem takvom oblaku kretenizma, podsvesno ili svesno, pravdaju svoju nečistost jer smatraju da različiti od nas nisu dostojni da borave na ovoj planeti, pa im onda taj oblik zabave dođe kao opravdanje da druge i sebe lažu kako su oni, bože moj, tako otvoreni, savremeni, prepametni. Aha, ali u zemlji Dembeliji, negde tamo iza duge, ovde nisu, samo što im to nikako ne dopire do onog organa koji se koristi za smisleno razmišljanje jer nevoljen radnje koje taj organ sprovodi imaju i kukuruz, i puž, i koral, samo što oni ne razmišljaju.
I dalje mi nije jasno, šta je smešno, kome je smešno i koliko učukan u taj isti organ treba neko da bude pa da u tome nalazi zadovoljstvo.
Nije to jedini taman primer, ima na ovom multimedijanom nebu, pregršt šećernih vodica, koje u sebi imaju arsenik, to su neobavezne zabave za mase, ali koje mase, i kolike mase, i gde su te mase?
Verovali ili ne, mudre izreke, mudri citati, interesantne emisije a nadasve poučne, nemaju ni milioniti pregled na mrežama kao poneke pojave od kojih bi se svaki normalan čovek stresao i naježio.
Naši mladi talenti su nepoznati, dostignuća naših omladinaca, naučnika, studenata negde su u zapećku, kao poslednja ili čak ni poslednja zanimljivost, ali je zato belosvetski ološ, inteligencije savskog kamena, ono što treba da donese mentalno zdravlje naciji. E Lazo Lazareviću, tebi treba stacionar veličine stadiona, i opet ti ne bi bilo dovoljno.
Pozdrav.

BOŽE BACI CIGLU I BUDI PRECIZAN...

Večeras sam bio u vrlo prijatnom društvu, u svojoj dnevnoj sobi, priča, smeh i ispijanje kafice su bili pravi doživljaj. Ni sam ne znam zašto, ali počeo sam da vrtim kanale (kao ne znam zašto, a konstantno to radim, kao da mogu da gledam sve kanale istovremeno), i pažnja mi ostade prikovana za jedan kanal, nebitnog imena, ali ono što je bilo prikazivano kao muzički program, ne da ne može da se okarakteriše kao muzika, nego, ne može da se okarakteriše kao bilo šta, a da ne vređa ljudsku inteligenciju. "Ovo" što sam video u tom trenutku, mene je uspelo da ostavi bez teksta, tj bilo kakve smislene reakcije, pa sam u jednom momentu pomislio da sam se možda šlogirao, čak je i moja kuma ostala zatečena, što prizorom sa tv ekrana, što mojim nereagovanjem. "To" što je pevalo, uh, pevati u ovom slučaju je izlišan pojam, "to" što je rzalo, stenjalo, groktalo i zvučalo kao mutirani gnu, ostavilo me je zaprepašćenog, u najmanju ruku. Pesma naše najveće zvezde, u izvedbi, bolje reći mlevenju i hiperventilaciji dotične, šta god da je, zvučala je jezivo, strašno, zaglupljujuće i zaglušujuće u svakom smislu, kao napad na nervni sistem a posle na digestivni trakt.
O "stajlingu" je izlišno govoriti, davno sam zakključio da ovaj grad vari različite vrste namirnica, neke obradi i preradi u drugu formu, a neke eliminiše u nepromenjenom obliku. O stajlingu, razmislite sami. No, nije ovo kraj, nije ovo jedna kockica u mozaiku, nije ovo usamljeni primer. Pitanje je, ko, ali ko, to sluša, gleda i prati, kome je ovo prijatno za bilo koje čulo, od priznatih pet, kako neko ovo može da uopšte otprati do kraja i koja je korist od ovakvog marketinga?
Evidentno je da, čim se ovo pusta u etar, ima neku ciljnu grupu, tj konzumente istog proizvoda, ali se onda postavlja pitanje, koliko smo mi zdrava nacija kada ovako nešto može da bude nečija razonoda, veselje i uživanje? Zapitam se, gde taj narod boravi, čime se bavi, pokušam da se projektujem u te glave i prostore, da naslutim kakvu emociju ili impresiju ovo izaziva. Ne uspevam. Možda zato što sam evoluirao od reptila ka čoveku. Dva čula koja su ovde na direktnom udaru i ugrožena su sluh i vid, istinu govoreći, ne zna se na koje ovo štetnije deluje. Onda se zaključi, jel, da čim ima više ovakvih nepogoda odjednom, to se pretače u nekakvu vrstu emisije, ali koje namene, koje svrhe i kog trajanja. Ne uspevam da dokučim, 'bem li ga. Brinem. Na naciju koja broji oko deset miliona ljudi, i stoti deo promila, a matematičari će izračunati koliko je to, je mnogo ako su konzumenti i obožavaoci ovoga. Ček, ček, jel to put u Evropsku uniju? Hm, mislim da nije.
Onda, kada ne uspem da probijem postreptilsku barijeru u svom mozgu i ostvarim konekciju sa pratiocima ovog pravca, pokušavam da shvatim kakav um imaju proizvođači ovoga i koliko inteligencije, pismenosti, osnovne kulture treba da sebe neko unizi na ovaj način, ili to ne smatraju degradacijom već naprotiv, misle da je to vrhunska umetnost i da su najbolji? E, tek onda smo u čorbi, pred ključanjem.
Kada razmislim, i pored toga što sam pokušavao da proniknem u tajne ove vrste umetnosti, ipak mi je drago što ne poznajem ni jedan primerak obožavalaca ovoga i čak mislim da ih nema u mojoj blizini. Možda ja ipak nisam za tu visoku umetnost, možda sam ja ostao unazađen jer znam svih trideset slova, dva pisma, dva strana jezika, ponekad čak i pročitam knjigu. Šta da se radi, osim da se zaključi da sam ja, i moji istomišljenici, totalni oportunizam ovoj avangardi.
Pozdrav.

KURVE NA BIROU ZA NEZAPOSLENE.

Uvek me iznenada ostavi bez teksta hipokrizija koja vlada u našem okruženju. Ne znam da li smo mi narod, genetski ili socijalno opredeljen da kritikujemo baš ono što u potaji ili u nepotaji radimo, ali, znamo da nađemo zajedljiv komentar kada neko uradi nešto, baš isto kao i mi, ali, kao što bi neka biblijska poslovica naglasila(nije citat, nego parafraziram, ne stojim baš dobro s Biblijom), u svom oku ne vidimo brvno ali u tuđem vidimo trun.
Svakoga dana, svi mi se srećemo sa pojavama koje su nam vrlo poznate, ali, morate priznati da, ipak, nekada nam ili nesmotreno izleti ili nam se bar kroz glavu promuva neki sarkastičan ili slučajan komentar na taj događaj, iako smo svesni da smo bili u istim situacijama i radili iste stvari, da ne kažem, pravili iste greške.
Tako, skoro čujem, udala se neka tamo. Nebitno je to što se ona udala, bitno je što preteknu sve one okolne "poletne, pogrešne i vrckaste" devojke, što ona maznu muža iako nije imala oklagiju u ruci, a one, koje su na glasu kao ovakve i onakve, i dalje su same, pa možda ostanu i babadevojke.
Koliko samo puta sam čuo komentare za neku moju drugaricu, neku od mojih sestara, kako su, što bi se seoske google komšinice, izrazile, sumLJivog ponašanja i radodajke!?, ma šta god to značilo, pošto primitivni umovi imaju primitivne karakterizacije i konstatacije, ali, šalu na stranu, takvi komentari mogu da se čuju, ili od onih koji su toliko zaludni i praznih života, pa se bave tuđim, ili nešto kriju, potiskuju i sakrivaju olajavanjem drugih, da bi sa sebe skrenuli pažnju.
Postoji stara poslovica da od ovih poštenih kurve ne mogu da zarade za hleb. Pa ima li većeg licemerstva, maskiranosti i foliranja od toga? Uzeti nekoga "na zub", jer nedovoljno razvijeni mozak nije uspeo da obradi do kraja informacije pa je negde u toku procesa imao skriveni error, i onda praviti sebi jeftinu, podrumsku zabavu, hraniti svoj jadni ego, i sujetu koja probija stratosferu? Zašto je nečija mladost, nečija lepota, uspeh i sopstvenost, predmet podsmeha, ruganja, ogovaranja i izmišljanja.
Ona beše tiha devojka, smerna, čedna (pojmovi koji mi izazivaju mučninu u najboljem slučaju), čuj smerna, pa nije imala ular i kićanke i bila usmerena kao upregnuti konj, ili čedna, šta, tata joj se zove Čeda? Ma devojka za primer, domaćica (osobina koja može da vas vine u nebesa i napravi od vas VIP), ali u kontektu u kom jeste, ta je kao vihor, vita jela, dika i ponos i šta god još može od pežorativnih pojmova da se okači nekome kada dušebrižne kone hoće zbog neke koristi ili neke svoje izopačene naklonosti da pohvale neku devojku iz kraja. Doduše, ta devojka verovatno nije ni svesna šta je i koliko je predobra ali dobro, svesno je selo u kom živi. A ona tamo, pazi sad, ona tamo, verovatno, neprihvatljiva jer je odlučila da osim osnovne, završi još malo više škole, neshvaćena jer njen inače normalan i savremen stav ne može da bude apsorbovan u mozak veličine oraha, a ne daj bože ako ima dečka, e onda je drolja. Da, da, drolja. Znate zašto? Hm, pa nisu joj baba i mama našle đuvegiju, da je utrape nekom lokalnom đilkošu koji gaji bezgraničnu ljubav, ali prema šljivi i buretu, a ako je još i malo ocvaliji zumbul, verovatno je latentni homoseksualac (čitaj nakaza jer tako se to shvata), pa mu traže ženu da mu postave paravan dok on sa prika Radom ide na utakmice kukuruz lige, pa umesto da gleda loptu, kotrlja loptice u istom kukuruzu, ako me razumete. No, nije to tema nego baš ta, ta koja je odbila sve to i formirala sebe, svoje stavove, razmišljanja i drži svoj život u svojim rukama.
Odjednom, što bi rekli, ćurak se okrenu. Ta, smerna i čedna, udade se, kao grom iz vedra neba, kiša a nebo bez oblaka, mraz a leto napolju. Šta sad bi? Opet, nije važno što se ona udala, nego je porušila sve standarde koji su bili postavljeni, nije nikoga pitala, a tako smerna i istrenirana, trebalo je da sazove prvo porodični, pa plemenski pa mesni sastanak i pita za dozvolu i savet. Gle, ode, ne okrete se. Ma nije to tako ni loše, ali anđelu otpadoše krila, ispostavi se da je pre udaje imala dosta "isprobavanja", uzimanja mere, prepipavanja, biranja i iskušavanja, temeljno je sve prostudirala i naravno, izabrala najboljeg, najboljeg sa značenjem sa najviše love, ko još za ljubav mari, ljubav je precenjena a ona je to dobro naučila dok je imala praktičnu nastavu. Ode dika, seoska slika, ode i ne osvrte se, ostavi opuštene vilice na istim onim ustima koja su mlela i hvalila je sve te godine, ostavi bez teksta sve dušebrižnike. I ispade pametna. A ova mučenica, "razvratna", poletna i neshvaćena, pa ona će morati da se zadovolji nekim dobrim poslom i karijerom, nekim pritojnim brakom sa nekim intelektualcem, par komada dece i idiličan život. Cccc, a bila je ovakva i onakva.
Zaključak je, i jedna i druga su ostvarile ono što su želele i što su planirale, samo je jedna imala pogrešnu podršku a druga pogrešno shvatanje. U svakom slučaju, obe pogrešne su otišle a one koje su žvakale, tupile zube i pravile sebi jeftinu zabavu, ostale su u istom blatu gde su i bile, bez mogućnosti da se iz njega isčupaju, jer nije blato ono što vam zarobljava stopala, blato je ono što vam zarobljava mozak.
I tako, pre nego što nekoga okarakterišete kao lošeg, razmislite malo, onaj ko zna da misli, lako će shvatiti, onaj ko ne zna.... ma šta zna svinja šta su biseri.
Pozdrav.

PODIĆI ZID ILI BITI REKLAMA?

Koliko je čovek spreman da bude na izvolite ostalima oko sebe i da li je uopšte normalno biti transparentan, toliko, da drugima možete da služite kao zabava?
Stalno razmišljam o sebi, svom životu, valjda je to normalno, ali očigledno ima onih koji isto razmišljaju o mom životu, pa se često presečem, zaprepastim (mada je odavno mnogo toga prestalo da me zaprepašćuje), iznenadim, ne time što se neko bavi onim stvarima koje nisu njegova stvar, nego intenzitetom i slobodom koju sebi daju, da razglabaju, razvlače, prebrajaju i razmeravaju tuđ život i svakodnevicu.
Ima ljudi koje znam, koji kada, kao i ja, dođu s posla, umorni i željni mira i opuštanja, takvi nemaju vremena i snage, da se bave onim što nikako ne može da im poboljša svaki dan. E, onda se zapitam, koliko neko treba da bude zaludan, ograničen i u krajnju ruku glup i zavidan, da preko svoje ograde gleda u tuđe dvorište, konkretno moje. Koji mentalni sklop imaju osobe, ne mogu ih nazvati ljudima, osim što su to po zakonu biologije, kada počnu da prebrajaju travke i cvetove preko puta a pogled bacaju preko gomile govana koja im stoji pred sopstvenim vratima?
To je tema kojom se verovatno bave oni koji su za to stručni, psiholozi, psihijatri, jer to i jeste socijalna patologija, a nama koji nismo školovani za takve poduhvate, ostaje samo da iz svog života odstranimo takve pojave(čitaj osobe) i bar nekako otkačimo od sebe krpiguz, čičak i duhovne bakterije kojima je svrha života proanalizirati i popljuvati onog tamo...
Drskost. Da, to je jedna od osobina koje se nastanjuju u sitnim dušama, drskost koja daje snagu da sa toliko slobode osuđuju, vagaju i naravno, pogrešno zaključuju o nekome koga ne poznaju. Glupost je bezgranična, poslovica kaže da se smatra da su glupost i svemir dve bezgranične stvari, samo što se za svemir može naslutiti bar granica, za glupost ne. Čovek kada je glup a dobar, uvek može da se na neki način uklopi, stekne prijatelje, jer je po pravilu dobra osoba, ako ništa drugo, ne muče ga brige o kojima ne razmišlja. S druge strane glup i zao čovek su veliki problem, velika pretnja, veliki a uzaludni potrošač kiseonika na prenaseljenoj planeti.
Da li vam se nekada desilo da budete napadnuti, izvređani, olajani, nagrđeni, onako iz čista mira, krajnje prostački i slepački, samo zato što niste dozvolili da umočite svoja stopala u blato onoga ko smatra da je najpametniji, mudar i vrlo plemenit, a ustvari je ološ, socijalno i psihološki ugrožen i devijantan?
Meni se desilo. Nije me potreslo jer sam odavno naučio da od sebe otresem takve kao prašinu sa revera, i nikada se nisam bavio takvim spodobama jer nisam dozvoljavao sebi da se unizim i toliko sagnem da bih bio u nivou takve osobe. Ali kada neko takav dirne u nekog koga volite....
Dugo sam razmišljao, pokušavao da nađem bar neko opravdanje, neki razlog koji bi mogao da se uzme kao uzrok takvog ponašanja, da sagledam šta se ustvari dešava u psihi neke takve spodobe, i ne nađoh odgovor koji bi imao veze s logikom. Odgovor je vrlo prost. Iskonsko zlo na dve noge, upakovano u oštećenu ambalažu, preliveno sopstvenim razočaranjem u život, pritisnuto problemima za koje postoji rešenje ali je lakše satanizovati nekog drugog nego se baviti sobom. E to je taj proizvod. Jedini lek je distancirati se od svih takvih, odstraniti ih kao vašku i zakopati negde u krajičku svesti, jer nikakva objašnjenja, opravdanja i opovrgavanja tu ne pomažu. Za budale je ignorisanje jedino oružje, vrlo ubojito, ono koje im polomi kandže i saseče pogani jezik.
Većina ljudi u ovoj zemlji, iskreno veruje u dobrotu ljudi, veruje da bi nam svima bilo bolje kada bismo radili neke lepe, korisne stvari, pomagali jedni drugima, uredili bismo svoju zemlju, svoje grad, svoju ulicu, ali problem je što prvo treba da se krene od svoje kuće i svojih vrata. Često pomislim da stepen civilizovanosti koji je potreban za to, nikada nećemo dostići jer primitivizam i prostakluk koji se kriju, nekad čak i veličaju, toliko su jaki da je svaki korak prema lepšem i sadržajnijem životu, borba s vetrenjačama.
Sada, moje pitanje je odluka svakog od nas. Nekome prija da bude kao reklama, da bude otvoren prema svima, bude dobar sa svima. Moja nije. Nemam ni mesta ni vremena za ološ koji pliva u kanalizaciji života, ne želim sebi da dozvolim da mi osmeh i pozitivnost narušavaju intelektualni crvi, ne želim da trošim svoje dobar dan, na nekoga ko zaslužuje da bude prisiljen da prvo nauči da čita.
Primitivizam je svuda, u mojoj ulici, u tvojoj ulici, u našem gradu. Ljudske fekalije.
I onda kažu da sam ja nadrkan? Ako je distanca od onih kojima je vređanje način izražavanja, od onih kojima je normalno da s ponosom kažu da se kupaju na mesečnom nivou i onda ponosno, uzdignute brade pljunu na trotoar, od onih koji nemaju stav nego kao pičke se okreću prema sitnoj, jajarskoj koristi, od onih kojima je nenormalno družiti se, smejati se, pevati i biti dostojanstven, od onih koji se kukavički kriju iza priče o tome da su dobri sa svima, pa i rođacima a u stvari nemaju sve pršljenove u kičmi, koji znaju koliko je neko govno od čoveka a kao nisu imali loša iskustva pa ne mogu da sude, onda ja jesam nadrkan, o da, i još nadrkaniji ću biti, i svako treba da se ogradi i eliminiše toksin koji se cedi sa njihovih palacavih jezika.
Uostalom, svačije se pokaže, treba biti ponosan i čekati, čekanje se uvek isplati. Dopratio sam i što je važnije,otpratio mnoge koji su se osećali silnima,pravednima, pametnima i mudrima. Sada su u pacovskim rupama, trule u sopstvenom smradu jer su se ujeli za sopstveni jezik a zubi im puni otrova.
Zato želim svim pozitivnim ljudima, svim duhovitim i nasmejanim, da žive onako kako smatraju da treba, ne osvrću se, psi laju,karavani prolaze a i kada bismo se okretali i zastajali za svakim uličnim psom koji zalaje, kada bismo stigli do cilja.
I, moram da završim jednom poslovicom: Koju mačku briga šta joj miševi govore iza leđa.
Pozdrav

A gde je tu veza s mozgom?

Svaki dan kada uđem na profil, očekujem da ću da vidim neke relaksirajuće i lagane postove, neko rasterećenje ili nešto što bi bilo potaman mom senzibilitetu. E sad, možda je moj senzibilitet malo tup, možda stvarno nemam osećaja za neke stvari ali jebe mi se, takav sam,kakav sam. Onda vidim pojedine statuse gde se na neki neobavezan komentar ili još neobavezniju (čitaj, nebitnu) sliku, istovara gomila folirantskih komentara, toliko sladunjavih i veštačkih da bi i fabrika aditiva pozavidela na asortimanu. Čemu onda služe ti statusi i ti komentari? Zar oni koje ste prihvatili u listu svojih prijatelja ne bi trebalo da budu iskreni, otvoreni i u svakom trenutku da ste načisto o čemu misle i kako o vama misle? Izjave tipa, slatki, divni,mili, dragi, naj ovo ili naj ono su tako debilni da ne vidim svrhu komentarisanja bilo čega ako se od maštovitosti i kreativnosti izvali samo glupa floskula koja nikome ne znači. Ili znači? Možda neko uživa u podilaženju, laganju, trpanju neistinama. Ovako to ponekad izgleda, stoji neka idiotska slika (moj pojam idiotizma je širok) i onda kreću "prijatelji", jao cakano, jao divno, jao ovo ono, a očigledno je svakome ko ima dva oka, doduše ja imam četiri, da taj koji komentariše ili ima problema sa očima ili je promašio profil pa je pomešao nekoga s nekim jer je očigledno da komentar i slika nemaju veze s mozgom. I onda se svi tako lažemo i mažemo, ti pišeš meni sve najbolje a između redova ti se vidi zavist i ljubomora, ja pišem tebi iz kurtoazije da uzvratim istom merom, a u suštini ništa od toga ne mislim. I tako dan za danom, pred kockastim ekranom. Opet moram da se izvinim "običnima", "smernima" i "normalnima" za to što ne razumeju moj stav, i da se zahvalim ostalima što na moje objave ne stavljaju takve kretenoidne komentare. Bolje je napisati ono što misliš, pa dobiti odgovor ili kroz duhovitu opasku, pametnome staviti do znanja šta misliš. Moje mišljenje. Jebe mi se za tuđe.
(i da, ako već ostavljate bljutavi komentar,potrudite se da pravopisno i gramatički bude tačan, jer tek nepismenost ukazuje na to koliko preko k...lena ostavljate svoje mišljenje)

A GDE JE TU MOZAK?

A GDE JE TU MOZAK?
Ovaj grad odavno prihvata i vari raznorazne namirnice. I tako, pre par dana, sedim ja u busu, čekam da krene, naravno na sedišu iza vozača jer tu volim da se natrkačim i pratim sve šta se dešava. Odjednom se ispred busa pojavljuje nešto, po reakciji vozača i konduktera, shvatio sam da nisu razumeli baš šta je, jer je vozaču ostala da visi neupaljena cigareta a kondukter je okretao glavu kao sova, verovatno opčinjen, mada pre mislim prestrašen, prizorom koji je video.
Iako ne beše baš topao dan, "moda" mora da se isprati po svaku cenu. Plava kosa, opeglana i opaljena u stilu dvadesetih, zelena majica na bretele, šorts od sečenog teksasa, tik do pi.... butina, pink, ali pink čarape i baletanke, ne sećam se stvarno koje boje behu. Ni taj prizor možda ne bi bio nesvarljiv uz dva klometola, ali "to" ili ta ima toliki gabarit da čak razvija i sopstvenu gravitaciju, te moj spontani komentar beše da moram da se još ugojim jer se osećam nejako. Ah da, gde da zaboravim glavni modni jecaj, krik, urlik ili šta već, ustvari aksesorajz kako bi pojedini izgovorili, torba kao pijačna, sa barberi dezenom ali do mojega, toliko glatka da izgleda kao plekana, obešena na ruku, onoliko koliko može od groteskne debljine da bude savijena i neki telefon, pre podseća na tablet, u ruci naravno, valjda je toliko zauzeta i tražena da mora stalno da se javlja, vrlo dostojanstveno (čitaj nesvesno) stoji i čeka nešto, verovatno prevoz, samo je niko izgleda nije obavestio da je tanker za Pripizdince otišao malo pre.
Eh moj grade, o vremena o ljudi....