PUTUJ CIVILIZACIJO, NE MOŽEMO DA TE STIGNEMO.

Nekada pomislim da je pomalo tragično, a onda razmislim i shvatim da je mnogo tragično stanje u kom se ova zemlja nalazi. Ustvari, zemlji ništa ne nedostaje, geologija i geografija su u potpunom redu ali ono što po njoj hoda, već je druga priča. Mnogo toga hoda, a mnogo od toga i vazduh troši za džabe.

Mnogo puta smo do sada konstatovali da je licemerje najrasprostranjeniji proizvod koji bi Srbija mogla da izvozi i zaradi milijarde, ali ni oko toga ne bismo mogli da se dogovorimo tako da ni ta privredna grana nema budućnost.
Posebno su mi interesantni oni koji će drugima da udele savet, zalaju iza leđa, kažu suprotno, a sve što kritikuju to i rade. Takvih je najviše.
Verovatno je Priroda kroz evoluciju utkala gen licemerstva u veliku većinu pripadnika ovog naroda, tako da je to postalo prirodni imperativ a ne stvar izbora. Mada, i dalje smatram da je to stvar vaspitanja i osvećšenosti.
Srbija bi mogla da izvozi i paradoks. Gde u svetu postoji jedno carstvo u kome ne caruje drugarstvo. Srbija zemlja Tunguzija. Srbija zemlja paradoksa. U zemlji Srbijaniji, bolnice nemaju krevete, nemaju kupatila, nemaju lekove i higijenski materijal. Klinike koje bi trebalo da imaju aparate koji bukvalno spasavaju život, nemaju, ili imaju ali toliko stare da svaki kvar znači jako dugu pauzu u lečenju i prolongiranje patnje za one kojima su potrebni. Država ne može da kupi aparate, nema se para. Ali se ima para da se finansiraju potpuno trivijalne i nebitne stvari, koje osim onima koji ih rade, nikome ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo a ponajmanje korist. A da, zaboravih da kažem još, da u zemlji gde postoje narodne kuhinje u kojima se hrane hiljade ljudi svaki dan, crkve niču kao pečurke posle sumraka svesti, i dok se pitam ko to plaća, pitam se koje će boje fasada biti na najnovijoj. Ko plaća? Pa isti onaj ko će da kaže da nije a jeste i tvrdiće da nikada ne bi a više je puta već i kaže da nema a za podizanje kupola ima. Hipokrizija plus paradoks.
Prosta je formula koju neosvešćeni koriste da umire sebi niske strasti. Počiniš greh, ili ga činiš svaki dan (mada je vrlo diskutabilno šta je greh), a pred svima mašeš krilima pretvarajući se da si anđeo a onda odeš kod prvog slobodnog popa, i napraviš mu novu crkvu. Ti si spravo svoje grehe u svojim očima, obezbedio si da ti uklešu ime u dovratak na crkvi, pop mlati pare, ti se ugradiš za procenat. Minus i plus, a ti si i dalje nula.
Uostalom, šta može da se kaže u zemlji u kojoj postoje rijaliti šoVoVi kao što su recimo Parovi?
Tragično, to je gledano đubre, bar tako se hvale. Pa ta velika gledanost je ista ona većina koja je glasala za psiha koji je sad na vlasti. Nema potrebe da i iz ovoga pravim jednačinu.
Taj voz koji je vozio u civilizaciju, možda smo mogli da stignemo, bar da se ukrcamo u poslednji vagon. Otišao je...
Ali nas će da spasi majka Rusija. Kada mrmot zavije čokoladu. I na vrbi rodi grožđe... Analogija se sama objašnjava. Ko još veruje u tu skasku? Pa isti oni koji glasaju za ovu vlast i gledaju Parove.
Još jedna tragična jednačina.
Zašto je u ovoj zemlji sve što je civilizacijska tekovina, neprihvaćeno i unapred odbačeno?
Paaaa, ako se pogleda ko odlučuje o tome šta je civilizacijski, onda odmah odgovor udari u čelo.
Kako o modernoj muzici, filmu, modi, kretanjima ljudi i prihvatanju iskustava sa različitih meridijana može da odlučuje neko ko gleda Parove? I glasa za ove. I kune se u Rusiju. Pa tako kako odlučuje, tako nam ode i poslednji voz pa sada umesto da sedimo pod svetlima Ajfelovog tornja, Koloseuma u Rimu, pijemo pivo u Bavarskoj, možemo da se brčkamo u Istambulskoj otvorenoj kanalizaciji, vozimo dronove preko Albanije i uživamo u ruskim klasicima.
Bar oni koji znaju da čitaju...
Jer nama su svi prijatelji. Istok nas štiti, zapad nas želi, jug nas poštuje zbog Josipa Broza. 
Istok želi da stavi rakete u naše njive, zapad nam malo napravi rezoluciju o Srebrenici, malo podigne zid u Mađarskoj, malo nam da da se napušimo kite kada pusti Orića i Haradinaja. Ali, oni nas vole. I jug zaboravih, oni nas toliko vole da iz nesvrstanih zemalja idu preko nas u Evropu, a da ovde neće ni da se zadrže, pa to još otvoreno kažu.
Sa toliko poštovanja koje uživamo, ne znam kako nismo najpopularniji na svetu.
A to je rezultat naše pameti. Mi smo uvek bili pametni, pametniji od onih koji su nam krojili kapu. I tako dan za danom, godinu za godinom, mi sve manji, nekako se skupljamo i u širinu i u dužinu, pa smo došli do toga da imamo premijera kome je i ustajanje ujutru "težak posao pun neizvesnosti", cicu guvernerku koja zarađuje više od pola miliona mesečno dok ljudi rade za dvadeset hiljada a velika većina i ne radi, razvratnog ministra inostranih poslova koji čak i gestikulacijom podseća na svinju koja gura dulek i ono, što i ne znam šta je ali je julovski izdanak, proruskoevropskoameričkosečemcrvenuvrpcu nastrojen. 
Kakav narod takva i vlast. A imamo i crne jastrebove, klerofašističku organizaciju koja je izgubila sve veze s Bogom ali je i dalje vrlo aktivna u postavljanju moralnih temelja, kritikovanju i osudi različitih a sve uspe da postigne u pauzi kada se pojedine vladike ne igraju s decom. Ako me razumete...

OD VARDARA PA DO TRIGLAVA...

Beše nekad. Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana, kao niska sjajnog đerdana...
Nekad bilo, sad se samo prepričava. Ali, kako godine prolaze, prepričava se sa sve više nostalgije u glasu i sve većim žalom što je to vreme sve dalja prošlost. 
Buknuše posle Tita strasti nacionalizma, šovinizma i svega onog lošeg što beše u Pandorinoj kutiji. Izmigoljiše iz mišjih rupa deca Brozovih generala, školovana u inostranstvu socijalističkim parama koje im tate zadađivaše od Tita, školovani da pljuju Titovu zaostavštinu. Poverovaše mnogi u emociju uzdanicu, vodilju, da smo najbolji narod, nebeski narod, najpametniji narod... Istina je negde tamo....
Onda propadoše snovi, splasnuše strasti, beda zakuca na vrata i useli se u domove iako joj ne otvorismo.
Nije valjao. Kada sa distance od trideset godina, izvažemo sve što jeste i što nije, klatno lagano počinje da ide ka levoj, crvenoj strani. Nije valjao...
Nije. Dok je vladao, niko nije smeo da progovori ili popreko pogleda u pravcu partije. Niko nije smeo javno da progovori protiv predsednika svih naroda i narodnosti, kao ni protiv države. Dok je vladao, postojao je Goli otok, nije valjao jer je često turistički slao tamo neprijatelje naroda i narodnosti. Dok je vladao, popovi su ćutali.
Nije valjao ni zato što: imasmo besplatno školovanje, od obdaništa do fakulteta, imasmo besplatno zdravstvo od kolevke pa do groba, imasmo svi posao i svi radismo za velike plate. Nije valjao jer smo smeli da spavamo otključanih vrata, jer je narodna milicija obijala bubrege onima koji pokušaju da kroz ta vrata prođu nezvani. Smeli smo da zaspimo pored puta u autu ili da na letovanje putujemo tri dana uz razgledanje pejsaža lepe nam i velike SFRJ, a niko nije smeo popreko da nas pogleda a kamoli naudi. Nismo znali ko nosi kokardu, ko ustašku značku a ko polumesec, zato što su svi zarad lagodnog života nosili petokraku.
Isto, nije valjao jer su se pred imenom naše zemlje tresla kolena i gaće svim onima koji danas kenjaju po nama, i zato što naša zemlja beše poštovana i uvažavana i na zapadu i iza gvozdene zavese. Postojaše zatvor, poneko nenaseljeno ostrvo puno kamena, streljački vod... Ali stotinama puta manje beše deceubistva, silovanja, krađe, ubijanja, maltretiranja...
Da, beše to diktatorski režim, a onda je došla demokratija....
Povampiriše se aveti iz smetlišta u koja ih je Broz smestio, nahuškaše narode i narodnosti jedne protiv drugih, rasparčaše od Vardara pa do Triglava i staviše granicu gde god je mogla da se stavi. 
A narodnosti i narodi kao i uvek, ne znam gde izgubiše pamet koju su vežbali u Titovim besplatnim školama, pa izginuše i poubijaše se međusobno zarad interesa šačice onih Titovih generala koji su mu pevali Druže Tito ljubičice bela, koristili prepune fondove a onda kada maršal više nije bio živ, počeše da po njemu pljuju pa još da u politiku guraju svoju decu, sveže istreniranu po Berlinima, Vašingtonima i Londonima.
Kada je izginulo što je trebalo, nacrtaše granicu na salveti i onda krenuše u plemeniti posao, uvođenja demokratije, boljeg života i ubeđivanja naroda kako je sve divno, samo ako gledamo dnevnike. Nestadoše firme, radna mesta odoše u propast, isčezoše plate ali se pojavi nacionalna beda pošto nacionalna svest poče da izumire jer je stomak u tim slučajevima preči od mozga, a umesto plavih oblaka demokratije nadviše se sivi i crni oblaci realnosti.
Bili smo niko i ništa. U rezrevatu zvanom Srbija, sa nedefinisanim, u najmanju ruku, nesigurnim granicama i danas, potonuli u besposličarenje, lenjost, glupost...
Oni malobrojni koji imaju posao, rmbače za belosvetske instalatere demokratije koju prvo utabaju uranijumom pa onda domaćim plaćenicima, puca kičma od emancipacije i slobode govora.
A ko da govori kada je gladan?
Progoviriće popovi, crkva, retka institucija koja nije osetila krizu, naprotiv, udebljala svoje račune i produbila džepove, zarađujuđi na licemernom razbuktavanu lažnog rodoljublja, lažnih bogomoljaca i lažnog morala. Stoka je za amove, a ko ne želi da prihvati am, taj biva proglašen po hitnom postupku za jeretnika, ološ, nemoralnu osobu, od strane onih koji seksualno opštiše sa velikom količinom dece i živeše u vladičanskim dvorovima u kojima su čak i zidovi zlatni. 
E, pa stvarno nije valjao...
Nije jer su mu takvi malo tucali kamen, malo su svojim leđima gradili bratstvo i jedinstvo, malo ih je likvidirano.
Nisi valjao. Nismo smeli da te pljujemo ali smo imali sve, i ponos i pun stomak i novčanik a sada ništa od toga nemamo, i opet nikoga ne smemo da pljunemo, jer, ipak je ovo demokratija, može da se ostane bez posla, kuće, da nas slučajno prebiju žandari ili da o nama isplivaju vesti koje nemaju veze sa istinom. 
A sutra bi trebalo da štafeta prođe....

MNOGO ME PLATI DA MANJE RADIM

Toliko se u medijima mesecima potencira prosveta, tj nametnuli su se svima nama svojim štrajkom i zahtevima koje postavljaju.
Baš zbog toga, imam potrebu da bacim par rečenica na papir, da iznesem i ja svoje mišljenje, pošto, očigledno, svi su pametni a nikako do rešenja da se dođe.
Na prvom mestu, pitao bih gospodu prosvetare, tj ove što štrajkuju mesecima, da li znaju u kojoj zemlji žive? Ukoliko im je ta činjenica promakla, sad ću da ih podsetim.
Ovo je zemlja u kojoj je više od milion radnika bez posla, zemlja u kojoj, ono što, koliko toliko fuknkcioniše je privatni sektor u kome ima radnika koji rade bez ikakvih prava, za plate koje su duplo, negde i troduplo manje od plata navedene gospode koja sebe naziva prosvetnim radnicima.
Gde još ima da ta gospoda traže plate tri puta veće u sektoru koji je neprofitabilan, a da radnici u profitabilnom sektoru iz kog se i oni finansiraju, rade za tri puta manje plate?
Gospodi i dalje nije jasno?
Pitao bih ih još, koje su to oni visoke škole završili i koje specijalizacije, subzpecijalizacije i ostala usavršavanja prošli, kada o sebi govore na način samodeifikacije, stavljaju se na pijedestal koji im nikako ne pripada i guraju se ispred, mnogih, mnogo bitnijih profesija koje se isto finansiraju iz privatnog sektora? Recimo zdravstva.
Da li osionost povelikog dela tih nosilaca obrazovanja mladih, umišljenost, lažna predstava koju forsiraju svuda oko sebe, oličava stvarno situaciju koja je toliko tragična za njih?
Četrdeset hiljada kažu? Hm, baš me interesuje da li u tih četrdeset hiljada uračunavaju samo neto platu ili i ono što se zove, topli obrok, prevoz, regres, minuli rad i sve moguće dodatke za razrednu, nerazrednu nastavu, ekskurzije, letovanja, zimovanja, rekreativne nastave na koje mogu da povedu pola šire i celu užu familiju? Da li tih četrdeset hiljada, neto, primaju i onih meseci kada ne rade, kada je onaj prolećni, jesenji, novogodišnji, zimski, uskršnji i letnji raspust? Jel ih nije sramota da onaj radnik od čijeg se hleba odbija da bi oni mogli da se ponašaju osioni, ima dvadeset kalendarskih dana odmora za celu godinu, koji radi osam sati dnevno minimum, vikende a poneki i bez slobodnih dana? Računaju li oni koliko meseci godišnje ne rade? Kažu, pripremaju zadatke. Što lažu kada su im zadaci pripremljeni u zbirkama iz kojih ih daju deci? 
Kažu, oni opismenjavaju naciju... Gle šoka. Moja učiteljica u osnovnoj školi je govorila na tri padeža, bez jasno definisanih slova č, ć, š. Imamo hiljade nastavnika koji deci u Šumadiji predaju na ijekavici, imamo i dalje nastavnike, za koje nisam siguran da su završili ni osnovnu, a kamoli srednju školu i fakultet, imamo šlosere koji lupaju čekićima po katedri, udaraju dlanovima o astal i gruvaju laktovima po tabli. To su prosvetni radnici? A traže da ih zovu profesorima. A ja pitam, gde su oni zaradili akademsku titulu profesora, do koje se dolazi, zna se kako, kojim trudom i učenjem? Jel to sujeta do plafona ili stvarno stanje?
Sreća što na vlasti, na koju toliko kukaju, nije neko ko misli kao ja, a ima milioni takvih ljudi. Do sutra ujutru bi bili otpušteni svi do jednog i dovedeni novi.
Ko je gospodi prosvetarima rekao, da je njihova potreba za hranom, plaćanjem računa i kupovinom gaća veća od potrebe onih koji nisu prosvetari? Gde su oni pročitali da su mnogo bitniji od ostalog dela Srbije? Kažu, učili. Učili su mnogi mnogo više od njih, mnogo više naučili i mnogo važnijim poslovima se bave, pa ih nema nigde da pričaju kako su bitniji od ostalih.
Kažu u svojim jadikovkama, lekari mogu da zarade privatno. A kada uzimaju po deset ili dvadeset evra za privatne časove, to ne pominju, kada se otimaju za dnevnice od ekskurzija, letovanja i ostalog, onda ćute. Kada dobijaju dodatke na platu za razrednu nastavu, ćute. Kada dobijaju različite pomoći od države, ćute. Četrdesetak hiljada kažu? I to im je previše koliko rade tj koliko ne rade.
U svemu ovome, ostaje nejasno, ko je njima rekao da su iznad svih nas ostalih, da su važniji od svih ostalih ljudi? Odakle im pravo da pomisle da su bitniji, odakle im pravo da sebe nazivaju prosvetnim radnicima i prosvetiteljima ovog naroda, samo zato što nisu znali šta će od škole da završe pa su posle kraja školovanja, razmileli se po školama da kukaju na malu platu? Baš me interesuje koliko njih se školovalo da bude baš prosvetni radnik? Trenirao i završio dif, muzicirala i završila muzičku školu, slikala i završila akademiju... sigurno ne sa željom vodiljom da predaje osnovcima, a onda sebe naziva prosvetarom.
I posle se očekuje prosperitet i napredak zemlje? Pa šta ova deca sve vide i ko ih sve uči i obrazuje, prosperitet će da nas preskoči kao presahli bunar.
Pozdrav.

KRAVA NA ŠTIKLAMA

I tako, pre par dana, doživeh pokušaj nebitne osobe da mi održi predavanje o toleranciji, tj netoleranciji mojoj, uz reči kako su ljudi različiti, kako treba prihvatiti i ono što se razlikuje od nas samih i da to treba poštovati.
Da sam neko ko ne prihvata novo, da sam neko ko mrzi, da sam neko ko nema toleranciju, da ponižavam, pljujem po dobrim stvarima ili ne poštujem, pa i da se upecam na tiradu, ali, ja sam samo odreagovao hladnim, surovim i odvratnim pogledom, uz sočan komentar na žvaku koja je bila van usta, koja je odjekivala okolinom i koja je oslikavala kućno nevaspitanje i nekulturu.
Elem, postoje stvari i tipovi ponašanja koja ne tolerišem nikome, koja ne mogu da imaju opravdanje bilo koje vrste i koja, osim što ukazuju na nešto najprimitivnije što postoji, ničemu ne vrede. Mnogo puta sam pokušao da izanaliziram potrebu da neko žvaće otvorenih usta, bez obzira da li je to hrana ili parče gume ili plastike, ali u svakom slučaju, nisam uspeo da pronađem odgovor na pitanje, zašto neko želi da se ponaša kao životinja.
Gledam po autobusima ove mlade naraštaje, ženskog pola uglavnom, koje, osim što nemaju nikakve originalnosti u sebi, liče jedna drugoj kao da su ispod istog kalupa izvučene, imaju tu jednu zajedničku crtu a to je da im po ustima leti guma a sve to tako upakovano podseća na ponašanje bulevarskih ćoškara i kamenjarki koje iz mračnih uličica jedino ispuštanjem čudnih zvukova, mogu da na sebe privuku pažnju i zarade po neki dinar, ili džak krompira. Valjda ta žvaka poziva na parenje, ili poslovnu transakciju, ili su prosto odlika najnižeg stepena obrazovanja, najlošijeg vaspitanja i vrhunske nekulture. Prvo, govoriti s nekim preko zalogaja je idiotizam a plastika koja se žvaće je konstantan zalogaj. Drugo, glasno drugima stavljati do znanja da preživate, isto ne znam koju ima poentu, osim da kod normalnoga izazove gađenje i želju da nekome raznese zube.
Imao sam priliku više puta da mi se osoba obraća preko žvake, i nisam uspeo da ostanem koncentrisan na ono što priča jer mi je pred očima a i pred ušima, u prvom planu bilo preživanje, mlevenje, mešanje i drobljenje.
Isto tako, još jadnije i očajnije izgleda kada ženska osoba, gabarita kao Avala, seksipilnosti kao betonski blok i gracioznosti kao nilski konj, počne da  maše "rukicama", objašnjavajući bilo šta, a opet preko žvake, valjda u ubeđenosti da je to vrlo seksi. Srećom, nisam imao prilike da to često doživim ali sam gledao momke koji su bili žrtve i nisu znali kako da pobegnu glavom bez obzira.
Kada bi osoba koja sebi stavi gumu u usta znala da silovito, pretenciozno i svinjsko žvakanje nema nikakvu simpatičnost u sebi, verovatno bi same sebi istu tu gumu zalepile u kosu, a ukoliko pomisle da je to seksi, neka odgledaju bar dva pornića jer će videti da u njima, ni jedna glavna glumica ne žvaće kao krava nego radi radnju bez preživanja.
Tako da, ako neko misli da se trpljenje nečijeg nevaspitanja, nekulture i ološkog ponašanja tretira kao tolerancija različitosti, mene slobodno može da zaobiđe jer za takve stvari, niti sam tolerantan niti tu ima različitosti. Sve rase, sve boje i sve vere preživaju isto ukoliko to smatraju normalnim a ja tvrdim da to, niti je normalno niti ima potrebe da se toleriše.
Pozdrav

POSTE NA HRANI ALI SU MISLI VRLO MRSNE

Koliko god da se trudim da ne dozvolim da me ljudska glupost i idiotizam iznerviraju, ne polazi mi za rukom tako lako i uvek, jer pojedini događaji, pojedinci ili postupci, dovedu do pregrevanja mozga i onda počnem naglo da zevam i dobijem želju da to zapišem.
Otišao sam jutros u kupovinu, da kao svaki veliki pravoslavac kupim kod braće cigana badnjak za sto dinara i obavim ostale kupovine. 
U prodavnici sam se pitao da li je sutra smak sveta pa se zalihe životnih namirnica u obliku suvog grožđa, šljiva i urmi gomilaju u nekontrolisanim količinama, ali se setih u trenutku da to nema veze sa mogućim armagedonom prlanetarnih razmera nego je u pitanju armagedon i kataklizma ljudskog mozga i časti, jer, što bi se reklo, pravoslavni živalj je krenuo u nabavku stvarčica koje su im potrebne da se večeras i sutra prikažu Bogu u najboljem svetlu, misleći da će da ga zavaraju podmetanjem urmi i suvih breskvi pod nos, toliko polupismeni da ako već veruju u Njega, trebalo bi da znaju da On vidi cele godine a ne samo u onim danima kada oni izvode moralnu gimnastiku, mučeći se i trudeći se da im zasija oreol oko glave.
Tužna je to slika. Stajao sam neko vreme sa strane jer su mi trebale šargarepe za rusku salatu i gledao koliko ljudi mogu da se unize svojom glupošću a da pri tome misle da su mnogo pametni i da u nekome pokazali lekciju iz, ne znam ni ja čega. A onda dodjoh do jednog vrlo tačnog, zastrašujućeg zaključka koji tužnoj slici daje još tužniju nijansu. A to je da, devedeset posto tih koji se krljaju da naguraju slamu u džakove, naseku badnjake a pri tome neki i ne znaju koje se drvo koristi, i isprže ribu na svinjskoj masti, pošto se vrlo razumeju u post, devedeset posto tih nema pojma o čemu je današnji i sutrašnji praznik, kao ni bilo koji drugi praznik za koji crkva kaže da se slavi. Jer, bitno je da crkva kaže, nije bitno što oni to ne osećaju, što nisu shvatili suštinu i bit onoga u šta bi trebalo da veruju, nisu osetili pravu ljubav i moralno rasterećenje zbog sutrašnjeg praznika jer nije to ni bitno njima, bitno je da crkva kaže i da to svi rade.
Da postoji more preko brda gde ja živim, verovatno bi na današnji dan ostalo prazno, jer bi i pored svake ribice koja bi ma'nula perajem, poodvaljivali i korale i morske sunđere, jer, ako raste u vodi znači da je posno. Gledam histerično prebrojavanje riba koje se uzimaju za današnje obroke jer se danas posti, konzerve i ostale vidove posne hrane a da sam zaustavio bilo koga i pitao,zašto se danas posti i šta post znači, verovatno bi odgovor bio, tako kaže Biblija, a bez i jedne mrvice želje da se sve to shvati i obuhvati mozgom i razumom i da ako nešto rade, rade to jer su razumeli i prihvatili kao nešto što im prija i što iskreno vole. Ali nema potrebe, crkva kaže da tako treba.
I niko od tih instant bogomoljaca nije shvatio, verovatno i ne mogu da shvate, da smisao posta nije da se guli krompir na vodi i da se, kod ovih bogatijih turbo vernika, kupuje orada ili morsko prase, nego je smisao u miru u duši, miru u srcu i ljubavi za sebe i za ljude oko sebe.
Ja sam i danas preskočio da postim jer, ipak, meni je bitnije što ću večeras da legnem i zaspim rasterećeno, nego što bih jeo ajkulu.
Koračajući svojom ulicom, i posmatajući kuće koje tu postoje od kada sam se rodio, neke još od ranije, neke od kasnije, sagledah i one koji u tim kućama žive. 
To je konačno dalo najtužniju nijansu cele slike. U tim kućama ima kockara, lopova, nasilnika, prostitutki, lažova, onih koji bi rođenog brata prodali i sa rođenim bratom ne govore, narkomana, zlostavljača, intrigatora i spletkaroša, zavidnih i ljubomornih jedinki, koje do podne mrze sebe a od podne i ceo svet. A većinu njih videh kako se grče i guraju da kupe suve šljive....
I večeras će svi uparađeni, uglađeni i sa usiljenim kezovima da idu pred crkvu da učestvuju u paljenjeu desetometarskog hrasta i ispale koju hiljadu petardi, metkova, raketa i još malo zemlja zemlja projektila, da skaču, divljaju, mašu kokardama, troprstima, pogrešno se krste, u glavi talože pogane misli, podmazuju popa da peva što lepše, svoj moral gaze u blatu pred tom istom crkvom a onda se vrate svojim redovnim aktivnostima, neko da omlati ženu, neko da zlostavlja decu, neko da ukrade nešto, neko da smrsi konce nekome..... I svi poste i iz usta im se oseća riba, pržena na svinjskoj masti, i svi veruju, i svi misle da su prevarili Boga. Ali takvo crkva kaže. Da se ponovi navodni biblijski potop, mislim da to ne bi bila dovoljna količina vode....

STARA ODE, DOLAZI LI NOVA?

I tako, kuckajući dan po dan, potrošismo i ovu godinu. Kada čovek pomisli na trista šezdeset pet dana, to ne deluje ni malo jednostavno za potrošiti, ali kada dođe današnji dan, onda svima bude jasno koliko kratka svaka godina beše i kako brzo nestade u prošlosti.
A mi smo još uvek tu, da dočekamo novu, ispratimo staru, da se kao ludi radujemo, ispalimo koju hiljadu petardi, malo metkova i poneku raketu, radujući se nečemu za šta možemo da budemo sigurni da se neće dogoditi, boljem životu.      
Kada je čovek dete, tj kada ne razmišlja o mnogo stvari, onda je svaka nova godina koja dolazi, nešto zanimljivo, deca imaju opravdanje da se raduju novogodišnjoj jelci, lampicama, snegu i Deda Mrazu. A šta kada dete poraste? 
Voleo bih da upoznam odraslu osobu, koja se zdravorazumno raduje novoj godini, i da stvarno veruje da bolje vreme dolazi, ili se, kao i milionima slučajeva, foliraju zbog drugih, ne shvatajući da su promašili temu, jer i ti drugi se isto tako foliraju. Na kraju, osim prejedenosti i pića više nego što bi trebalo, ne ostane im ništa a ništa i ne dođe osim mučnine i glavobolje u Novoj godini.
Ispraćamo drugu deceniju, znači, više se ne broji u godinama, sad može i u decenijama, kako "verujemo" da će nam sutra biti bolje. Ako je tačno ono da će ti se dogoditi ono u šta veruješ, ili je to čista laž kojom nas neko zajebava, ili kolektivno nismo verovali.
Doduše, možda ja ne sagledavam sliku u potpunosti, nikako da se naviknem da bi trebalo da pogledam dnevnik ili neku emisiju na režimskim programima, a takvi su svi, pa da mi neki političar kaže kako je ovo ustvari samo prelazni period, koji će da prođe, i sutra kada svane, nama će da bude super, a mi ustvari, toga nismo ni svesni još, a to je i bolje jer pošto se verovatno taj boljitak neće dogoditi, bolje da smo nesvesni svoje nesvesti nego svesni.
Sve neki rokovi, sve neke uzročno posledične pojave, tj ako ovo biće ono, ako ono biće ovo i sve ako, ako, ako...
Ustvari, možda je dobro ne razmišljati svojom glavom, nego napraviti feštu te poslednje večeri u staroj godini, i pustiti se niz tok... Eto, juče ujutru čujem na televiziji, da sam ja, kao i još nekoliko miliona stanovnika ove zemlje, odlučio da više volim da živim u siromaštvu nego da Kosovo bude nezavisno.... Bejah šokiran, ne zato što Kosovo nije nezavisno, nego što se ne sećam kada to rekoh dragom nam predsedniku pa da on prenese ostalima, ne znam kada sam mu tu činjenicu rekao i tražio da kaže ostatku Srbije da ja ustvari želim siromaštvo, samo zato da prodata srpska zemlja, koju su prodali njeni stanovnici jer su, bože moj, morali da kupe vile po Beogradu... Da li neko od politčkih nam činioca koristi mozak i da li postoji neko ko pročita njihova lupetanja pre nego što se iskenjaju u medijima?
Posle me pitaju kako znam da političari lažu. Eto, znam, upravo je jedan dokazao, jer tvrdi da sam ja pristao na nešto što mi ni u noćnoj mori ne bi palo na pamet i još reče na televiziji da sam ja to rekao, eto kako znam da lažu. 
A onda se zapitam, o čemu to naš predsednik priča i da li je predsednik bar pitao tri prolaznika na ulici šta misle pre nego što je odlučio da se izmlati i izlupeta u medijima? 
Ma koji to stanovnik ove ili bilo koje druge zemlje pristaje da bude bedan i siromašan i svoje blagostanje menja propalim idealima, legendama i bapskim pričama? Ja neću, ne želim, ne moram, ne mogu da dozvolim sebi....
Kome se to brani Kosovo? Kome kada su mu stanovnici prodali i pradedovske spomenike za dobru količinu evra, kome kada su mu stanovnici u vilama po Beogradu, na najboljim radnim mestima, sa najlošijim gramatičkim sklopovima, kada organizuju bdenja, molebane i apele sa Trga Republike u glavnom gradu? E taj isti predsednik je trebalo da kaže "braći i sestrama" da se rodna gruda ne brani na drugom kraju države i da se za prosutim mlekom ne plače, nego se kanta čvrsto drži da je krava ne bi šutnula.
Kolektivna hipokrizija. Ako je demokratija uređenje u kom živimo, ako je demokratija vladavina naroda, tj vladavina većine, ja ne želim više da budem talac manjine, ne postoji ni međunarodno ni domaće pravo koje će na to da primora i mene i bilo kog stanovnika ove zemlje.
Ja neću da živim u senci dvopadežja, neću da strepim da li smem da u svom rođenom gradu, da kažem da sam ponostni građanih, ja neću da budem na udaru nekulture i nevaspitanja orijentalnog porekla. Ja neću da gledam da su moji školski drugovi bez posla dok se osamnaesto koleno dvopadežja zapošljava po firmama. Ja neću da gledam tužne roditelje i ranjene momke koji su išli da brane nešto što je, ne izgubljeno, nego prodato. Neću da znam da je momak kog znam od detinjistva, ostao bez budućnosti jer je išao da bude živi zid na "svetoj zemlji".
Ako je toliko sveta, neka se organizuju popovi pa neka idu, ionako ih ima previše i ničemu ne služe osim da pljačkaju narod. Neće da ide moj brat, moj zet, ujak, stric i prijatelj, neka idu popovi, neka idu zaluđeni, neka idu oni sužene svesti, neka idu oni koji su ga prodali...
Ja samo želim život dostojan čoveka i sebi i svim dobrim ljudima, bez obzira koje su boje, koje religije, kog opredeljenja, koje veličine. Ima još onih, osim mene, koji su shvatili da je ovaj jedan život koji imamo, toliko kratak i da pre nego što shvatimo, prođu svi trideset prvi decembri i potroši se i poslednja godina. Zar da je trošimo na to što neko ne zna šta priča i šta radi?
Svima želim srećnu Novu godinu, prvo mnogo zdravlja i pameti a sve ostalo kako se kome zalomi.
Pozdrav.

JOŠ MALO O PRAVEDNOSTI....

Televizijski programi su prepuni tužnih životnih priča koje možemo da sretnemo i bez televizijskog programa, samo ako malo bolje obratimo pažnju oko sebe.
Mnogo je nesrećnih, bolesnih, ima puno tužnih sudbina i priča koje bismo teško pronašli i u najmaštovitijim romanima.
Međutim, još uvek ne mogu da shvatim, šta je razlog, da se u te emisije, novine tog tipa ili bilo koje drugo javno glasilo, stavljaju priče koje ni u kom slučaju ne zaslužuju da se tu nađu, a kamoli da izazovu saosećanje i razumevanje.
Skoro gledam na tv-u priču o dečku koji završava srednju školu i živi u, realno, jako teškim uslovima u nekoj zabiti podno neke planine u Srbiji i on bi i trebalo da bude tema i razlog pravljenja takve reportaže, ali, pravi se osvrt na njegove roditelje, tj majku i očuha. Kuća kao polusrušena koliba, nema podova, nema prozora, nema kreveta, nema bilo šta što je potrebno za iole normalan život. Majka nema zube, kuva dva krompira za njih petoro, otac plućni bolesnik koji mora da spava odvojen jer mu smetaju isparavanja od kuvanja, kupaju se svi u jednom koritu. Sve u svemu, tragična situacija. Ali...
I u tako teškoj, skoro bezizlazoj situaciji, oni su napravili još dvoje dece, koji nemaju više od po pet godina... Još dvoje a i ovo prvo koje ima sedamnaest nisu odgajili kako priliči. Još dvoje u uslovima za život nedostojnim i psa lutalice. Ljubav? Prema čemu? Da iole mozga i ljubavi imaju, ne bi unapred osudili decu na takav život. I šta sada? Da im ja kupim krevet? Ti? Neko drugi?
U toj priči su žrtva dvoje dece. U onoj koju sam gledao par dana kasnije, devetoro.
Nemaju svoju kuću, nemaju krevete, od opštine i dobrih ljudi su dobili veš mašinu i televizor...
A gde je bio mozak kada su tu decu pravili i donosili na svet? Da li bi sada trebalo da im država napravi kuću, stavi pare na račun, opremi sve i sredi život? Ako ne sredi, država ne valja a ako sredi, šta je sa onima kojima je pomoć potreba i to s odličnim razlogom?
Da li bi te priče, za koje i dalje ne razumem zašto dobijaju prostor u medijima, trebalo da izazovu sažaljenje? Prema kome? Prema toj deci sigurno koja ni kriva ni dužna su unapred osuđena na golgotu, zato što su im roditelji toliko primitivni i glupi da nisu znali šta rade. Za te roditelje nikako, ni trunke sažaljenja već osuda. Takvima treba stati na put. Jedna je stvar dobiti decu, za koju će se roditelji pomučiti, što se u današnje vreme događa u sedamdeset posto porodica, a druga je stvar, i velika razlika, nekontrlisano i neodgovorno praviti i rađati, troje, četvoro, osmoro, dvanaestoro za koje unapred znaš da nećeš moći da im obezbediš ni parče hleba i čašu mleka a o nekim većim stvarima da i ne pričamo.
I onda će neko da kaže kako ima pravde. Gde i u kom filmu? Ima hiljade parova, pojedinaca koji nikada neće moći da osete radost roditeljstva iz raznoraznih razloga a s druge strane postoje takvi, koji kote mnogobrojnu decu, osuđuju ih na propast i stvaraju socijalne slučajeve koje će država da finansira od moje plate i plata onih koji rade pošteno a od istih tih svojih plata ne mogu svojoj deci da priušte ono što bi hteli.
Pravednost.