STARA ODE, DOLAZI LI NOVA?

I tako, kuckajući dan po dan, potrošismo i ovu godinu. Kada čovek pomisli na trista šezdeset pet dana, to ne deluje ni malo jednostavno za potrošiti, ali kada dođe današnji dan, onda svima bude jasno koliko kratka svaka godina beše i kako brzo nestade u prošlosti.
A mi smo još uvek tu, da dočekamo novu, ispratimo staru, da se kao ludi radujemo, ispalimo koju hiljadu petardi, malo metkova i poneku raketu, radujući se nečemu za šta možemo da budemo sigurni da se neće dogoditi, boljem životu.      
Kada je čovek dete, tj kada ne razmišlja o mnogo stvari, onda je svaka nova godina koja dolazi, nešto zanimljivo, deca imaju opravdanje da se raduju novogodišnjoj jelci, lampicama, snegu i Deda Mrazu. A šta kada dete poraste? 
Voleo bih da upoznam odraslu osobu, koja se zdravorazumno raduje novoj godini, i da stvarno veruje da bolje vreme dolazi, ili se, kao i milionima slučajeva, foliraju zbog drugih, ne shvatajući da su promašili temu, jer i ti drugi se isto tako foliraju. Na kraju, osim prejedenosti i pića više nego što bi trebalo, ne ostane im ništa a ništa i ne dođe osim mučnine i glavobolje u Novoj godini.
Ispraćamo drugu deceniju, znači, više se ne broji u godinama, sad može i u decenijama, kako "verujemo" da će nam sutra biti bolje. Ako je tačno ono da će ti se dogoditi ono u šta veruješ, ili je to čista laž kojom nas neko zajebava, ili kolektivno nismo verovali.
Doduše, možda ja ne sagledavam sliku u potpunosti, nikako da se naviknem da bi trebalo da pogledam dnevnik ili neku emisiju na režimskim programima, a takvi su svi, pa da mi neki političar kaže kako je ovo ustvari samo prelazni period, koji će da prođe, i sutra kada svane, nama će da bude super, a mi ustvari, toga nismo ni svesni još, a to je i bolje jer pošto se verovatno taj boljitak neće dogoditi, bolje da smo nesvesni svoje nesvesti nego svesni.
Sve neki rokovi, sve neke uzročno posledične pojave, tj ako ovo biće ono, ako ono biće ovo i sve ako, ako, ako...
Ustvari, možda je dobro ne razmišljati svojom glavom, nego napraviti feštu te poslednje večeri u staroj godini, i pustiti se niz tok... Eto, juče ujutru čujem na televiziji, da sam ja, kao i još nekoliko miliona stanovnika ove zemlje, odlučio da više volim da živim u siromaštvu nego da Kosovo bude nezavisno.... Bejah šokiran, ne zato što Kosovo nije nezavisno, nego što se ne sećam kada to rekoh dragom nam predsedniku pa da on prenese ostalima, ne znam kada sam mu tu činjenicu rekao i tražio da kaže ostatku Srbije da ja ustvari želim siromaštvo, samo zato da prodata srpska zemlja, koju su prodali njeni stanovnici jer su, bože moj, morali da kupe vile po Beogradu... Da li neko od politčkih nam činioca koristi mozak i da li postoji neko ko pročita njihova lupetanja pre nego što se iskenjaju u medijima?
Posle me pitaju kako znam da političari lažu. Eto, znam, upravo je jedan dokazao, jer tvrdi da sam ja pristao na nešto što mi ni u noćnoj mori ne bi palo na pamet i još reče na televiziji da sam ja to rekao, eto kako znam da lažu. 
A onda se zapitam, o čemu to naš predsednik priča i da li je predsednik bar pitao tri prolaznika na ulici šta misle pre nego što je odlučio da se izmlati i izlupeta u medijima? 
Ma koji to stanovnik ove ili bilo koje druge zemlje pristaje da bude bedan i siromašan i svoje blagostanje menja propalim idealima, legendama i bapskim pričama? Ja neću, ne želim, ne moram, ne mogu da dozvolim sebi....
Kome se to brani Kosovo? Kome kada su mu stanovnici prodali i pradedovske spomenike za dobru količinu evra, kome kada su mu stanovnici u vilama po Beogradu, na najboljim radnim mestima, sa najlošijim gramatičkim sklopovima, kada organizuju bdenja, molebane i apele sa Trga Republike u glavnom gradu? E taj isti predsednik je trebalo da kaže "braći i sestrama" da se rodna gruda ne brani na drugom kraju države i da se za prosutim mlekom ne plače, nego se kanta čvrsto drži da je krava ne bi šutnula.
Kolektivna hipokrizija. Ako je demokratija uređenje u kom živimo, ako je demokratija vladavina naroda, tj vladavina većine, ja ne želim više da budem talac manjine, ne postoji ni međunarodno ni domaće pravo koje će na to da primora i mene i bilo kog stanovnika ove zemlje.
Ja neću da živim u senci dvopadežja, neću da strepim da li smem da u svom rođenom gradu, da kažem da sam ponostni građanih, ja neću da budem na udaru nekulture i nevaspitanja orijentalnog porekla. Ja neću da gledam da su moji školski drugovi bez posla dok se osamnaesto koleno dvopadežja zapošljava po firmama. Ja neću da gledam tužne roditelje i ranjene momke koji su išli da brane nešto što je, ne izgubljeno, nego prodato. Neću da znam da je momak kog znam od detinjistva, ostao bez budućnosti jer je išao da bude živi zid na "svetoj zemlji".
Ako je toliko sveta, neka se organizuju popovi pa neka idu, ionako ih ima previše i ničemu ne služe osim da pljačkaju narod. Neće da ide moj brat, moj zet, ujak, stric i prijatelj, neka idu popovi, neka idu zaluđeni, neka idu oni sužene svesti, neka idu oni koji su ga prodali...
Ja samo želim život dostojan čoveka i sebi i svim dobrim ljudima, bez obzira koje su boje, koje religije, kog opredeljenja, koje veličine. Ima još onih, osim mene, koji su shvatili da je ovaj jedan život koji imamo, toliko kratak i da pre nego što shvatimo, prođu svi trideset prvi decembri i potroši se i poslednja godina. Zar da je trošimo na to što neko ne zna šta priča i šta radi?
Svima želim srećnu Novu godinu, prvo mnogo zdravlja i pameti a sve ostalo kako se kome zalomi.
Pozdrav.

JOŠ MALO O PRAVEDNOSTI....

Televizijski programi su prepuni tužnih životnih priča koje možemo da sretnemo i bez televizijskog programa, samo ako malo bolje obratimo pažnju oko sebe.
Mnogo je nesrećnih, bolesnih, ima puno tužnih sudbina i priča koje bismo teško pronašli i u najmaštovitijim romanima.
Međutim, još uvek ne mogu da shvatim, šta je razlog, da se u te emisije, novine tog tipa ili bilo koje drugo javno glasilo, stavljaju priče koje ni u kom slučaju ne zaslužuju da se tu nađu, a kamoli da izazovu saosećanje i razumevanje.
Skoro gledam na tv-u priču o dečku koji završava srednju školu i živi u, realno, jako teškim uslovima u nekoj zabiti podno neke planine u Srbiji i on bi i trebalo da bude tema i razlog pravljenja takve reportaže, ali, pravi se osvrt na njegove roditelje, tj majku i očuha. Kuća kao polusrušena koliba, nema podova, nema prozora, nema kreveta, nema bilo šta što je potrebno za iole normalan život. Majka nema zube, kuva dva krompira za njih petoro, otac plućni bolesnik koji mora da spava odvojen jer mu smetaju isparavanja od kuvanja, kupaju se svi u jednom koritu. Sve u svemu, tragična situacija. Ali...
I u tako teškoj, skoro bezizlazoj situaciji, oni su napravili još dvoje dece, koji nemaju više od po pet godina... Još dvoje a i ovo prvo koje ima sedamnaest nisu odgajili kako priliči. Još dvoje u uslovima za život nedostojnim i psa lutalice. Ljubav? Prema čemu? Da iole mozga i ljubavi imaju, ne bi unapred osudili decu na takav život. I šta sada? Da im ja kupim krevet? Ti? Neko drugi?
U toj priči su žrtva dvoje dece. U onoj koju sam gledao par dana kasnije, devetoro.
Nemaju svoju kuću, nemaju krevete, od opštine i dobrih ljudi su dobili veš mašinu i televizor...
A gde je bio mozak kada su tu decu pravili i donosili na svet? Da li bi sada trebalo da im država napravi kuću, stavi pare na račun, opremi sve i sredi život? Ako ne sredi, država ne valja a ako sredi, šta je sa onima kojima je pomoć potreba i to s odličnim razlogom?
Da li bi te priče, za koje i dalje ne razumem zašto dobijaju prostor u medijima, trebalo da izazovu sažaljenje? Prema kome? Prema toj deci sigurno koja ni kriva ni dužna su unapred osuđena na golgotu, zato što su im roditelji toliko primitivni i glupi da nisu znali šta rade. Za te roditelje nikako, ni trunke sažaljenja već osuda. Takvima treba stati na put. Jedna je stvar dobiti decu, za koju će se roditelji pomučiti, što se u današnje vreme događa u sedamdeset posto porodica, a druga je stvar, i velika razlika, nekontrlisano i neodgovorno praviti i rađati, troje, četvoro, osmoro, dvanaestoro za koje unapred znaš da nećeš moći da im obezbediš ni parče hleba i čašu mleka a o nekim većim stvarima da i ne pričamo.
I onda će neko da kaže kako ima pravde. Gde i u kom filmu? Ima hiljade parova, pojedinaca koji nikada neće moći da osete radost roditeljstva iz raznoraznih razloga a s druge strane postoje takvi, koji kote mnogobrojnu decu, osuđuju ih na propast i stvaraju socijalne slučajeve koje će država da finansira od moje plate i plata onih koji rade pošteno a od istih tih svojih plata ne mogu svojoj deci da priušte ono što bi hteli.
Pravednost.