NOVA (A JEDNA MANJE) GODINA.

Ah, to doba godine...
 Odlazak stare i dolazak nove godine. Istini za volju, ne znam koja je po redu jer, ako upitamo pripadnike nekih drugih vera, nećemo se nikako složiti u broju, jer kod nekih je već pet hiljada neka a kod nekih šesto manje nego naša. Pa nisam siguran ni ova naša koliko je pouzdana, diskutabilni su ti proračuni, al' 'ajd, pravićemo se da je kod svih ista i pravićemo se kao da smo normalni.
Još jedino razumem zašto se deca raduju novoj godini, nemaju oni pojma o čemu se tu radi, bitan je samo onaj šareni džak koji će crveno beli deduskera kao da donese, onaj isti, ne baš jasan deda koji opet, u svim religijama nosi različito ime a ne priapada ni jednoj. Ja u Bibliji ne nađoh da pored tri mudraca pominju i nekoga ko jaše Rudolfa, kakva blasfemija, ali možda u nekim drugim knjigama postiji Deda Mraz, Baba Mrazica, Djed Božićnjak ili Đed Bajramsmz, mada to uopšte nije važno, važno je što se dobijaju pokloni.
Ja odavno ne verujem u Deda Mraza, ne znam da li sam istinski ikad i verovao, pošto stvari koje su mi neopipljive, nisu mi baš pouzdane, a i ne glumim Deda Mraza, prosto, kupim poklone onima kojima treba i ostavim ispod jelke. Najjednostavnije i najefikasnije, ne bih se ja tu nešto pentrao po crepovima, odžacima, a i nemam irvasa kog mogu da vozim, nestašica.
I tako ovih dana, kada "predpraznična groznica" trese građane celog sveta, ustvari onog dela sveta gde se slavi nova godina, gledam i čudim se.
Nikako da razumem razliku između večeri tridesetprvog decembra i recimo večeri petog avgusta, navodim, šta tu nije isto. Dobro, osim temperaturne razlike, ostalih različitosti i nema. Ali. Ovo, prvo pomenuto veče, kao retko još koje, daje šansu za veliko laganje i još veće prežderavanje. Našao sam se juče u jednom marketu, i u trenutku je sve delovalo normalno, međutim, slika grozničavog grabljenja, guranja, gaženja i besmislenog trošenja, me više podsetila na ono veče pred bombardovanje nego na dolazak, tako divnog i romantičnog praznika. Kada se vidim tako nešto, zapitam se, da li taj narod zna da posle 31. Decembra dolazi 1. Januar, pa drugi, pa treći, pa redom, zar oni ne znaju da svet nastavlja do postoji i dalje, da poslednji dan stare godine nije veče pred sudnji dan i da će sve da funkcioniše i sutra i prekosutra... Možda su oni propali kroz vremensku rupu pa nisu još obavešteni da radnje sada rade po ceo dan, da hrane ima uvek, da pekare ne prave pauzu od dva meseca ili je to jednostavno potreba za proseravanjem i namicanjem pocepanih gaća, kada u želi da sebi daju odušku i izdivljaju malo, troše  poslednje pare da bi nekome dokazali (ne znam kome), kako su ne znam ni ja kakvi domaćini. Sve pare odu u dupe. 
Pored ove zavrzlame, pitam se, a čemu se ustvari ljudi raduju? Logično je da se raduješ nečemu što znaš da će da se dogodi, pa to čekaš i jedva dočekaš da budeš srećan i zadovoljan. A šta ima izvesno i sigurno u nadolazećoj godini, svakoj? Svaka sledeća a sada već davno prošla bila je gora od prethodne. Ili oni možda znaju nešto što ja ne znam? Ili prosto lažu sami sebe. Uostalom, i da su sto posto sigurni u neke lepe stvari što će da im se dese, zar nije malo jadno radovati se jednoj godini manje? Ta godina kada dođe, odlazi i više je nema, i ne zanosimo se kako smo jednu godinu stariji i mudriji, nego nam je jedna godina manje ostala od ostatka života. Šta li se tu slavi. To ja zovem praznčni optimisti, oni koji se kao raduju samo kada im neko kalendarski kaže, jer u svom životu nemaju običnih dana kojima će da se raduju, nemaju neke male, besmislene dane od kojih će napraviti nezaboravne uspomene, nemaju valjda nikoga koga bi učinili srećnim.
I onda, otkuca dvanaest, svi požele svima srećnu nadolazeću. Hm, pa prvi ja ne želim svima srećnu nadolazeću. Nisam od onih koji zaboravljaju, teže malo i praštam, pa zašto bih se onda nekome kezio u ponoć i želeo mu sve najbolje. Naravno, takvi i neće biti u mojoj blizini to veče, ali ne mogu kao neka misica koja se zahvaljuje svima i želi mir u svetu, da želim svim ljudima srećnu novu godinu. Prosto, ne zaslužuju svi sreću, oni koji su u prethodnoj godini drugima uskratili njihovu sreću, naneli tugu, ogrešili se, ma kakva srećna nova godina za njih, kako može da se želi dobro onima koji svojim svakodnevnim ponašanjem i postupcima, narušavaju tuđe živote, mir i spokoj. Ali, valjda kada se na astal iznese sva ona teško zarađena hrana, pa se još i zalije nekim teškim alkoholom, onda je sve lako. Samo što je prava istina, većina ljudi se ne raduje nadolazećoj, nego žali za odlazećom. I pored hrane i alkohola, podsvest je čudo. A ako onima koje volite niste do tog praznika ništa poklonili, rekli neku lepu reč, darovali zagrljaj, onda je uzalud što ispod jelke gurate poklone zamotane u sjajni papir, jedan poklon ne opravdava što je neko magarac prethodnih 364 dana, pa makar bio umotan i u zlato.
Srećan drugi januar želim svima. 
Pozdrav.

KOKETA ILI SE NE ZNA ZNAČENJE?

Jedna mala drugarska rapsrava na fejsu, dade mi temu za obradu, izbegavao sam je dugo, ali dođe vreme i za nju.
Svakoga dana na posao idem prevozom, ovim pljačkaškim punim bus plus hijena, no nije to tema, nego razni primerci svega i svačega što može da se u prevozu vidi, ponekad i uslika.
Preko puta mene, sedela je devojka, nisam siguran koliko ima godina, ali ne više od dvadeset, onako,simpatična, ali pošto sam imao,kao i uvek slušalice na ušima, nisam čuo konverzaciju između nje i njene drugarice. Ustvari, nije ni bilo drugarice, bila je neka devojka koja je slučajno tu sedela, što me ostavi u još većem čudu, jer su se ovoj konstantno pomerala usta, pa pomislih da ona ustvari priča sama sa sobom. Ali, onda ukapiram, da ona ne priča, ona samo pozira. Tek kada sam bolje pogledao, videh da ona ima nova usta, tj usne, da budu prirodne nema šanse jer  taj orangutanski model majka priroda ne pravi. Čovek bi pomislio da usta ustvari, rade sama za sebe ali, šta drugo pomisliti tj prokomentarisati kada vidite osobu koja ima želju da liči na šimpanzu, komentar na usta je bespredmetan, komentar na osobu je poželjan.
I onda, umesto da kunjam na jutarnjoj vožnji, nastavim da slušam muziku i počnem da razmišljam o ljudima, o njihovoj potrebi da sebe učine ružnijima i o slepom praćenju nekih trendova, izlišnih i nepotrebnih, kao što je pumpanje usta, sisa, guzica i ko zna čega još, a čemu? Šta može da postigne neko ko u sebe upumpa kubike plastike a da pri tome na svom psihološko duhovnom aspektu ne poradi ni sitnicu? Neko ko je mentalno razvijen i stabilan, neće sigurno razvući neki svoj deo tela veštačkim materijalima i da pri tome još misli kako je mis univerzuma. Mislim, samopouzdanje je divna stvar, ali glupost i površnost nisu samopouzdanje.
U ovom gradu ima toliko lepih devojaka, ono što bi se narodski reklo, zdravo lepih, prirodnih, njima nije potrebna kanta silikona ili šminka kao Irokez indijanci, one su jednostavno to što jesu, njima lepota izlazi iznutra. Znate ono, kada vidite neku devojku koja nije baš nešto lepa, ali ima u sebi nešto, ono nešto što zrači, ne možete da kažete da je ružna, prosto vas privlači. 
A onda, u moru lepih devojaka, sa lijane visi majmun. Tj. nema lijane i nema majmuna ali ima šipka u autobusu, ili šipka na nekom drugom mestu, i ona, lepotica sa pogrešno uloženim evrima, sa bujnim oblinama a oskudnom odećom i nedostatkom nečega. Pitam se šta tu nedostaje. Šta je to što natera nekoga da se uružni, učini, ne atraktivnom, nego pogodnom za šokirane poglede? Da li ona misli da je lepa, da je primamljiva, da je koketa? Ili samo nije naučila i shvatila šta znači ponašati se ženstveno i intrigantno? Ima žena, koje da obuku svemirsko odelo, deluju omamljujuće i izazivaju kod muškaraca uzdah, a ima i onih kojima dva tanka končića prekrivaju udove a deluju jeftino i prostački. Neverovatno mi je, da na ovim tempreraturama, neko se osmeli da izaše gologa stomaka, pri tome ne vidim tu nikakvu erotičnost, vidim samo hroničnu upalu jajnika u budućnosti, da izađe na lapavicu u 'eklanim čizmama, kojima još nisam uspeo da otkrijem svrhu, i u toliko dubokom dekolteu da, ako ne dobije reumatsku grozincu, upala pluća ne gine. I misli da je riba. E, kada čujem da momak komentariše za devojku i kaže da je riba, i nekako mogu da svarim, ali kada devojka sama za sebe kaže da je riba, to nikako ne mogu da razumem. Da li je to još jedan pokazatelj njihove siromašne osvešćenosti? Riba? Nit vidim krljušt, nit vidim da pliva u vodi. Sinonim za zgodno? Pa od ribe je definitivno zgodnija vidra, impala, čak i ptica, zašto ne bi rekla za sebe da je gazela? Ili krava? Zašto je krava uvreda a riba nije? Krava je plemenita životinja, riba manje. Ali, ostavimo sinonime i antonime po strani, bitna je suština a to je da suštine nema. O originalnosti da i ne govorim. Sve su iste, iste frizure, ista odeća, isti manir, isti nokti, isti telefoni, iste torbe, isti mozak...
A tako mlade. A pogrešne. A gde su roditelji? U pretposlednjoj emisiji o mladim zvezdama u Grandu, beše jedan slučaj, klasične srpske porodice sa uvrnutim vrednostima, ono čega ima sve više, ono što se sve više reklamira. Ćerka, onako simpatična, na junačke grudi met'la krs' od metar sa pola, naravno cirkonski i peva, peva kao slavuj sa hroničnim tonzilofaringitisom, ubi se, polomi, salomi. Međutim, mama je zvezda, mama, sa ustima kao dve Donatele Versaće, toliko napumčanim i izobličenim da joj potiskuju nos ka čelu, čudo, čudovište, ne prirode nego lošeg, pručenog plastičara koji nije štedeo pare, ali je štedeo talenat. Nakaza. Kud ovaj svet ide? Pa kako da deca budu normalna kad imaju takve roditelje. Nenormalne. 
Pomodarstvo sa kupovanjem sisa za punoletstvo, to je tek patologija, to nije smešno. Mi smo dobijali neke tako beznačajne stvari, ali opet prebogate i prelepe, ko je dobio polaganje vozačkog ispita, bio je car, a sada, mama i tata ti naruče nove sise, model koji nosi neka diva. Odeš, naduvaju te i izađeš. A šta kad izađeš? Šta je bila svrha? Zadovoljavanje nezrele dečije želje, ili nesvesnost roditelja da latentno prave prostitutku, pardon, elitnu prostitutku od svoje ćerke. Kako će njoj u životu da pomogne to što je dobila? U učenju neće, u pameti neće, u zauzimanju ćoška ili trljanju neke šipke, hoće. Pa jel to ono kada roditelji deci misle najbolje i žele uspeh u životu? Nek su srećne one kojima roditelji u tom pogledu žele neuspeh. 
Kaže mama za takvu ćerku, ma ona je koketica mala, ona će ršum da pravi??!!! Takve komentare i izjave postoje samo još u Ćaninim pesmama a da roditelj to kaže za svoje dete, to je za onaj mekani kauč, kod onog čike što postavlja pitanja. Koketa.
Mnoge svetske dive, pa i naše poznate ličnosti, ulepšale su sebe nekim estetskim zahvatima, i pri tome ne mislim na one što su imale, citiram: devalaciju nosa pa se konstatovala sa svojim saradnicima i onda odlučila da se izoperiše, samo što je osim nosa, želja ponela, pa 'opravila još ponešto. I te žene sad izgledaju božanski, to je prava svrha estetske hirurgije, ispraviti nedostatke koji muče nekoga, jer će to osim estetskog da donese poboljšanje i na emotivnom nivou. Ali, nafiksati se u 18 godina? Čemu to? I naravno, propratni efekti, osim jeftine garderobe, koja se kupuje valjda od istog preprodavca jer je neverovatno da svi odjednom nose istu, šminke koja se nanosi mistrijom, noktiju kojih bi se uplašio i suri orao, dolaze i bespredmetni razgovori, glupe teme, prostačke teme, besciljni pogledi i izrazi lica i naravno žvaka. I onda vidite jednu mladu primadonu, koja usled sve svoje preleposti i prebitnosti čeka gradski autobus u kome nema ni grejanja a ponekad ni prozora, stoji na hladnoći u vrlo oskudnoj odeći i trese se ko jebena zečica, ali sve za in look, naravno, Đijang Ce Min torba preko lakta i cigla sa touch skrinom, i taj besciljni pogled, teleći izraz lica, samo fali snop slame da preživa, i žvaka koja se žvaće van usta, ne žvaće nego premeće još malo preko nosa i obrva, vitla jezikom kao zmija kad palaca i pravi balone. Dno dna. Ne, podrum dna. 
Samo bih voleo da uđem na momenat u vakuum koji ima u glavi i pokušam da shvatim šta ona očekuje od života. Želja joj je da izaziva muškarce? Maše dupetom k'o crvenom krpom ispred bika? Na sve liči ali na normalno ne. Ne smetaju joj komentari onih koji bi pojahali i uličnu svetiljku, ne smetaju dobacivanja žvalavih ispučutura ispred trafike, ne smeta im da takve stanu pred svoje očeve? Mislim da takvo ponašanje nema veze sa izazivanjem pažnje, sa pojmom predstavljanja lepote. Mislim da ima veze sa oštećenom ličnošću, sa željom za prihvatanjem pa makar i polusveta, za potrebom da je neko primeti. I primetiće je, kao i svakog klovna u cirkusu, kao i svaku uličnu predstavu, samo što će retko ko da detaljnije posveti svoje vreme i pažnju takvoj osobi, osim naravno onih što šetaju podignutih udova i traže gde da ih smeste. Jel to želja?
A onda jednog dana, kada silikon počne da vuče ka zemlji već istrošene mišice lica, kada gravitacija i majka priroda povuku sise ka kolenima, kada otpadnu umeci, nokti i opuste dupeta, one nemaju B plan. Nisu stekle obrazovanje, iskustvo, nisu doživele lepe i obične stvari od kojih su celog života bežale, ostale su prazne i plitke. 
A većina njih, posle svojih svemirskih želja za prinčevima, fudbalerima, bogatašima, završe u nekim Čortanovcima, Marinkovim barama, Makišima i ostalim prigradskim mestima, čuvajući po petoro dece i čekajući muža, koji je isto, posle svoje kurčevitosti u mladosti, velikih obećanja i laži, visoko pao, do nekog fizikalca koji više voli da oliže flašu nego da poljubi svoju ženu. Pesnička pravda. Ako me razumete. 
Pozdrav

U CRKVU GOLE GUZICE I VISOKIH POTPETICA.

Poštovani moji čitaoci, ne mogu da odolim a da malo ne bacim po koje pitanje o nekim stvarima o kojima većina ćuti, pošto volim da pričam i radim ono što svi misle ali su suviše licemerni da to kažu i urade, a kao što znate, licemerje je jedna od pošasti s kojom se najradije obračunavam.
Ja nisam vernik, ne pronalazim u tome nikakvu utehu, ili već šta, a kada god sam pitao nekog "vernika" da mi približi i pojasni čitavu priču, nije uspeo. Da li je razlog moja velika sumnjičavost i to što ne prihvatam stvari zdravo za gotovo, ili nesposobnost i neznanje onoga ko objašnjava, ne znam, a nije ni bitno,  ja i dalje ne verujem, oni i dalje veruju a nemaju pojma u šta.
Devedesete, za one koji se sećaju, donele su mnoge promene, uglavno na gore, degradacija svih vrednosti, težak život i ko zna šta još ali jedna od stvari koja mi je bila najupečatljivija je kada se mnogi presvukoše, skinuše petokrake i nataknuše na glavu oreole, svi bezgrešni, svi vernici, svi stado, mada mene više podsećaju na krdo volova, ali to je stvar percepcije. Kažu, nije im Broz dao da veruju?!? Kako to im nije dao Broz? Licemerstvo broj jedan. Pošto znam da je još moj pradeda u vreme Titove najveće moći, slavio slavu i slobodno išao u crkvu, i nije mu falila dlaka s glave, s tom razlikom što nije bio član partije pa je i ostao na onome što je bio i imao, prosečan seljak u zemlji Srbiji, čistog obraza i savesti. A oni što im nije bilo dozvoljeno da svoju veru uživaju, bili su tada u velikim limuzinama, jahali popove, bili u svim upravnim sourima i ourima i mažnjavali debele pare. Pa ko je sad tu pošten? Sigurno oni nisu, jer su odjednom kada je to vreme prošlo, odjednom se prosvetlili, pričestili i klekli pred popove iako su do juče klečali pred maršalom i pevali: druže Tito, ljubičice bela... I onda, nastupa ekstaza, poniznost i ne znam ni ja više šta, pošto me i ne interesuje, ali masovno krštavanje, klečanje, valjanje pred crkvenim vratima, po crkvenim dvorištima, krkanje pečene voletine i svinjetine, bogati prilozi crkvi a da pri tome se nisu raspitali čak ni kako se pravilno krsti, pa onda kada vidim one skrušene vernike i vernice sa veštačkim noktima od pet santimetara, kojima leti onu stvar jedva pokriva parče urezanog šortsa u međunožje, kako se u autobusu, sedeći krste kada prođu pored crkve, e onda mi se ne  povraća, nego prikenja, pošto su toliko nadahnuti da ne prave razliku izmešu pravoslavne i katoličke bogomolje. Istini na volju, razlika i ne postoji, ni u zgradama ni u onima koji u te zgrade idu, jer biološki, svaki je čovek isti, sociološki onako kako je odgojen a psihološki onako kako želi da shvati. Ja ne želim da upadnem ni u jedan kalup, jer smatram da su svi dobri ljudi isti a svi loši treba da budu osuđeni zbog toga. U krajnjem slučaju, svi mi kada sklopimo oči jednog dana, bez obzira da li će nas potapkati u ilovaču horizontalno ili vertikalno, ili će nas kremirati na nekoj lomači, od nas ostaje isto, minerali i metali, organska i neorganska jedinjenja i opet se svi vraćamo majci zemlji, a ne kroz pozlaćena vrata da sedimo na oblaku.
No, nije to bitno, bitno je što se oni koji veruju u taj život posle smrti, u ovom u kom bi trebalo da budu bezgrešni, prave od sebe budale i klovnove, učestvujući u mjuziklu o kome ne znaju ništa, lupetaju i proseravaju se. I tako, trotoarke postaju svetice, ubice postaju prepodobni a lopovi i oni koji su unesrećili mnoge porodice, za šaku evrića, postaju čisti pred bogom. A da li su čisti  pred sobom?
Lično smatram da je religija oružje za manipulaciju i vladanje masama, i da onaj ko je postavio bar pet pitanja a nije prihvatio nametnutu dogmu, više nije bio religiozan. Ja i dalje imam hiljade pitanja na koja niko ne može da mi da odgovor, oni koji su progutali dogmu ne znaju, a popovi su valjda zauzeti kresanjem maloletnika i uzimanjem para od pastve pa ni oni nemaju vremena. Kao što ne pravim razliku među ljudima tako ne pravim ni među popovima, bilo kojoj religiji da služe. Među njima ima onih poštenih, koji veruju, koji žive u skladu sa biblijskim pravilima i oni bi trebalo da budu proglašeni za svece  bez ikakvog većanja i glasanja, oni su svojim načinom života objasnili i dokazali sve. Ali se brinem što ološa ima mnogo više. Sada se više ne postaje svešteno lice zato što se veruje u boga, nego zato što se veruje u veliku moć i pare. 
Ali, nemam ni volje ni vremena da se bavim njima, kada bih mogao da im uvedem fiskalne kase da plaćaju porez za svoje rabote, to bi bila druga priča, jer ako mogu roditelji da plaćaju porez za dečiju hranu i potrepštine, a pri tome ih ovi kao podržavaju da se "množe", pa neka se ona i popovi malo žrtvuju, recimo, ne moraju da voze audi, može i reno.
Ja se više bavim običnim ljudima, jer sam i ja običan čovek, samo je razlika što sam ja jedan od retkih koji uperi prstom u ono što svi zarad kao, političke korektnosti ne pokazuju, ili su obično govno pa ih to i ne interesuje, nego im je lakše da umesto da zaplivaju u bisernom moru, i dalje gamižu po mutnoj bari.
I tako ja na svadbi jednoj (a svadbe su posebna tema koju ću da obradim jednom), stojim ispred crkve dok se stado krlja na vratima ne bi li ušlo da mu ne promakne nešto, meni i još par mojih samišljenika ipak je bilo draže da stojimo ispred jer u crkvi ne sme da se puši a i bio je lep sunčan dan i da posmatramo "krotkost i odsustvo gordosti" ovaca, mislim, valjda se tako kaže, ako je onaj gore pastir, dole su ovce. Razne, po meni, nedovršene toalete, napičnjaci, nidoklice, odniklice i kojekakva retardirana obuća, pištolji pod sakoima, a što je najbitnije, nečiste savesti, devijantni umovi, lopovske misli, ulaze pred oltar... I onda se ja pitam, ko sebe naziva vernikom. Jer, vidim čoveka za koga se zna javno da trideset godina bije suprugu kako skrušeno stoji pred vratima i ulazi kao da mu je najčistija savest na svetu. Vidim one za koje se zna da prodaju drogu, vidim osvedočene žene lakog morala. Svi oni ulaze, bez trunke griže savesti, bez stresa i bez dileme da li je njima mesto tamo. Ok, slažem se da ako je neko rešio da se probrati, uradiće to pred bogom, bez tuđih pogleda a ne da posle izađe, omlati ženu na putu do kuće, proda koji gram i zauzme svoj ćošak ili rasturi još jednu porodicu jer voli da širi noge. Ipak, ovako nezanimljiv, ja više volim da ostanem van te gomile moralista, puritanaca i bogomoljaca. Jebi ga, ja sam sam običan.
Kažu, valjda oni polupismeni, da se religija ne raspravlja nego je to tako. Ma jel, ko kaže da je to tako? Ko kome može da nametne mišljenje a da ovaj prihvati to kao tako? Može, očigledno, oni koji to rade iz koristi onima koji nemaju mozga da malo razmisle. Ne, ne, u tom vrzinom kolu ja ne igram.
Onda, koliko ja znam, religija automatski isključuje horoskop, a onda čujem nekog nadri, kvazi astrologa kako dok čita sudbinu iz pisanog programa na lap topu, kaže, sve je u rukama boga. Pa jel retardiran on ili onaj ko u to poveruje? Ni na to pitanje ne dobih odgovor. Kažu poste. Dobro. Jedu ribu. Jel riba raste na lipi pa spada u red biljaka ili je koliko sam ja učio u školi, ipak iz životinjskog sveta? Budalaština.
Ipak, najupečatljiviji primer licemerstva na najvišim nivoima je kada oni koji su se zakleli bogu, i za to su dobro plaćeni, kritikuju, omalovažavaju, bacaju kletve i nazivaju bolesnima jedan deo populacije. Bez obzira na sve, pope, ako nisi psihijatar, tj nemaš diplomu za proglašavanje dijagnoza, odakle ti pravi da nekoga nazivaš bolesnim? Konkretno mislim na vređanje gej populacije od strane kojekakvih betmena koji su na televiziju došli u najnovijim mečkama i audijima. Poznajem ljude koji su te orijentacije i da mi nisu rekli da su to, niti bih imao pojma, niti bi me interesovalo kao što me ni sada ne interesuje, ja ih znam dugo vremena iz nekih drugih životnih situacija. I onda nekoliko podbulih "svetih ljudi", verovatno su nagojeni od leba i vode pošto poste, počne da sipa drvlje i kamenje na nekoga. Ali, pošto sudbina ima mnoge adute u rukavu, i što uvek postoji pesnička pravda, gle, počeše da isplivavaju jedna po jedna vest o raskalašnom životu tih "svetaca", i to sa muškarcima, i to sa maloletnicima, i to protiv zakonito, i to protiv prirodni blud, i to za električnu stolicu... I šta sad? Gde ispari moral? Gde ispari čistodušnost i čistotelost tih moralnih divova. Možda su se istrošile na stotinama dečaka koji su im bili zabava? Možda su se istrošili jer su ljubavnike slali na skupe fakultete u inostranstvo? Možda su nestali ispod zlatom okovanih zidova  u skromnim dvorovima od po osam hiljada kvadrata? Gde su odgovori na ta pitanja? Oni da ćute, zauvek da ćute, da se povuku, ne u manastire, nego kad već ne mogu da dobiju za iskušenje neku keliju u Zabeli ili Kamenici, onda ih poslati na službu na Uskršnja ostrva ili južni pol da čitaju psalme pingvinima. A stoka ćuti. Pardon, pastva. Jel se i to prihvata jer je tako?
Jel i to tako treba da bude, možda zato što ta deca nisu imala roditelje i nije imao ko da ih štiti, ili su imala ali su ih roditelji podvodili za pare? Gde je zakon i gde je pravna država? Gde je kazna za zločince i za one ovnove koji su ili pomagali ili im klepetuše nisu radile da upozore na to. Jer to tako treba? A gej ljudi bolesni? Lopov onaj što je ukrao tri jajeta ili komad hleba da prehrani decu? Nemoralan onaj ko neće da da pare da bi mu pop odblejao tri minuta pred slavu? Ma zašto slave slavu skotovi licemerni, ako varaju druge, zašto varaju sebe. Pa baš takvi ako veruju u raj, trebalo bi da znaju da za svoj život im sleduje pansion u onom dole, tamo gde je previše vrelo.
I posle se čude meni kada nešto tako masno odgovorim na ono što je "preuzvišeno, prepodobno i tajnoskriveno"? Neka se čude. I baš ti, što im Broz nije dao da se mole bogu, neka se zapitaju zašto, a to što misle da je on bio neprijatelj religija, varaju se, goli otok koji je on eksploatisao, sto puta je manji od onog koji je potreban sada, jer ipak, veliki prostor treba, (pri tome izuzimam iskrene i poštene vernike i sve poštene ljude), i za pastira i za krdo, da se šetkaju i pasu.
Pozdrav

NEZNANJE JE NAJVEĆI STRAH

Koliko smo neobrazovan i nenaučen narod, pokazali smo hiljadu puta do sada, ali, i pored toga većina, velika većina se ni ne trudi da svoje neznanje uništi i osvesti se, prosvetli i nauči nešto.
Isto tako, stotinama godina, pokazujemo kako mnogo uživamo u stigmatizaciji različitih od nas samih, najbolje nam ide upiranje prstom i podsmeh, a da pri tome nemamo pojma ni u šta upiremo prstom, kao ni čemu se podsmevamo.
Danas je svetski dan borbe protiv side, pitam se koliko taj datum ima odjeka u glavama onih, koji mislim da i ne znaju šta sida znači, ali "znaju" da je to nešto pogano. 
Ja želim da iskoristim svoj blog, da pružim podršku svim ljudima koji su imali tu nesreću da obole od hiva, totalno nebitno na koji način, u krajnjem slučaju to i nema ulogu u lečenju i pomoći onima koji su bolesni. I pored toga što neki ljudi, u svojim mizernim životima traže senzacije, traže razlog za naslađivanje tuđom nesrećom, kompenzujući tako svoj jad i vakuum, ima nas koji smo, eto pročitali bar nešto o opakom virusu, ima nas čak koji smo nešto o tome i naučili, pa nam ljudi koji ga ustvari imaju, ne predstavljaju nešto strašno i poželjno za iseljavanje na pusto ostrvo u Atlantiku.
Kada bi svako, umesto što dnevno potroši vreme na čitanje kojekakvih gluposti o Stanijama, Filipima, Orima i ostalim marginalnim pojavama u ovom društvu, da ne nazovem to kanalizacijskim tekovinama, utrošio desetinu tog vremena na obaveštavanje samog sebe i učenje, ne samo o hivu nego i o ostalim bolestima, svet bi nam bio mnogo lepše mesto za stanovanje. Ovako, bolje je naučiti koliko leopardovih šara ima na starletinom napičnjaku, nego ubaciti sebi u glavu nešto što je jako korisno i što u krajnjem slučaju može jednog dana da spasi život svakome od nas. 
Poražavajuće je što ni jedna od tih "ultra gledanih" emisija, reality šoVoVa i ostalih rasprostranjenih bljuvotina, nemaju bar tokom prikazivanja u jedno ćoškiću ekrana, podsetnik šta je to hiv a ni trunku solidarnosti sa obolelima. Bitno je da se reklamirjau pomade za pi..ke, ultramegagiga tanki ulošci ili škart roba iz nekog škart marketa ali o tome šta bi vaše dete moglo da zadesi, nema ni reči. 
Da li se iko ikada zapitao da li u svojoj blizini ima osobu koja je zaražena hivom? Ne verujem, retko čiji um ide tako daleko. A sigurno imate. Da li vam je onda opravdanje to što ne znate, pa i ne reagujete kao kromanjonci a kada bi vam ta osoba rekla, vaše neznanje, nerealni strah i uskogrudost bi grunuli napolje, praveći od vas idiota a od obolelog osuđenika?
Imam novost za one koji se ne raspituju i ne obrazuju po pitanju, ne samo ovoga, nego seksualnog vaspitanja, svoje dece, pa i sebe samih. Hiv se ne prenosi pogledom, ne leti kao polenski prah, ne dobija se rukovanjem, grljenjem, saosećanjem, razgovorom, ljubljenjem ili životom sa takvom osobom, dobija se na druge načine koje, verujem svi dobro znate samo ste suviše licemerni da o tome pričate.
Vrh vrhova mi je, snebivanje i rumeni obrazi kada neko pomene da u škole mora da se uvede seksualna edukacija, vrhunac hipokrizije, a deca i pre nego što mislimo, nauče u praksi šta je to. 
Ako je već tako, razgovarajte sa svojom decom, manite se priča o pčelama i cvetićima, nazovite stvari pravim imenom, jer seks,penis i vagina su sastavni deo svakog čoveka ili žene. Čemu onda bumbarov let sa latice na laticu?
Primitivnije sredine i nemaju pojma šta sve može da se dobije seksualnim putem ali isto tako znaju da je krkenisanje u šljiviku, naravno bez kondoma, nešto mnogo lepo, a isti ti će prstom da upere u nekoga ko je različit, iako pojma nemaju u čemu je ta različitost.
Sve u svemu, vreme je da se ljudi osveste, obaveste, i obrazuju. Nisu potrebne visoke škole da bi se naučilo ono što znači život, da bi se shvatilo koliko ljudska glupost može da pogorša nečiji život pa i bitisanje istih tih glupaka koji usled svoje gluposti, nesmotreno i bahato, utiču na druge.
Kada sledeći put pomislite nešto ružno za nekoga, prvo se zapitajte koliko ste vi ispravni i čisti, o čednosti da i ne govorim, pošto od tog izraza kao i od izraza smernost, diže mi se čiroki na glavi. Pre nego što nekoga osudite, zapitajte se da li ste i vi materijal za osudu, ali ne onako površno, misleći da ono što prikažete to se i vidi, nego onako duboko, iskreno zapitajte sami sebe, jer ne zaboravite, i najskrivenije tajne neko može da vidi.
Podrška obolelima od hiva nije donošenje pomorandži i mandarina, nije usiljeno keženje kada ih vidite, nije lažno tetošenje. Podrška je omogućavanje najnormalnijeg i civilizovanog života koji bi imali u slučaju da se ne zna da su oboleli.
Na stranu idioti od lekara, koji ne znam gde su utrošili tolike godine obrazovanja, pa imaju poriv da osuđuju, sramota za profesiju, pogodno za proterivanje iz bilo čega što ima veze sa medicinom.
E takve treba na stub srama, pa trulim voćkama u nos. Jer to je stoka i takve treba pljunuti u lice na svakom koraku.
Ne zaboravimo, oboleli od hiva su najobičniji ljudi, nečija deca, braća, sestre, možda vaši prijatelji. 
I ne zaboravite ono najvažnije, to može i vama da se desi, pa zamislite se, kako bi vama bilo da vas tretiraju kao vi njih sada.
Pozdrav