Nekada pomislim da je pomalo tragično, a onda razmislim i shvatim da je mnogo tragično stanje u kom se ova zemlja nalazi. Ustvari, zemlji ništa ne nedostaje, geologija i geografija su u potpunom redu ali ono što po njoj hoda, već je druga priča. Mnogo toga hoda, a mnogo od toga i vazduh troši za džabe.
Mnogo puta smo do sada konstatovali da je licemerje najrasprostranjeniji proizvod koji bi Srbija mogla da izvozi i zaradi milijarde, ali ni oko toga ne bismo mogli da se dogovorimo tako da ni ta privredna grana nema budućnost.
Posebno su mi interesantni oni koji će drugima da udele savet, zalaju iza leđa, kažu suprotno, a sve što kritikuju to i rade. Takvih je najviše.
Verovatno je Priroda kroz evoluciju utkala gen licemerstva u veliku većinu pripadnika ovog naroda, tako da je to postalo prirodni imperativ a ne stvar izbora. Mada, i dalje smatram da je to stvar vaspitanja i osvećšenosti.
Srbija bi mogla da izvozi i paradoks. Gde u svetu postoji jedno carstvo u kome ne caruje drugarstvo. Srbija zemlja Tunguzija. Srbija zemlja paradoksa. U zemlji Srbijaniji, bolnice nemaju krevete, nemaju kupatila, nemaju lekove i higijenski materijal. Klinike koje bi trebalo da imaju aparate koji bukvalno spasavaju život, nemaju, ili imaju ali toliko stare da svaki kvar znači jako dugu pauzu u lečenju i prolongiranje patnje za one kojima su potrebni. Država ne može da kupi aparate, nema se para. Ali se ima para da se finansiraju potpuno trivijalne i nebitne stvari, koje osim onima koji ih rade, nikome ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo a ponajmanje korist. A da, zaboravih da kažem još, da u zemlji gde postoje narodne kuhinje u kojima se hrane hiljade ljudi svaki dan, crkve niču kao pečurke posle sumraka svesti, i dok se pitam ko to plaća, pitam se koje će boje fasada biti na najnovijoj. Ko plaća? Pa isti onaj ko će da kaže da nije a jeste i tvrdiće da nikada ne bi a više je puta već i kaže da nema a za podizanje kupola ima. Hipokrizija plus paradoks.
Prosta je formula koju neosvešćeni koriste da umire sebi niske strasti. Počiniš greh, ili ga činiš svaki dan (mada je vrlo diskutabilno šta je greh), a pred svima mašeš krilima pretvarajući se da si anđeo a onda odeš kod prvog slobodnog popa, i napraviš mu novu crkvu. Ti si spravo svoje grehe u svojim očima, obezbedio si da ti uklešu ime u dovratak na crkvi, pop mlati pare, ti se ugradiš za procenat. Minus i plus, a ti si i dalje nula.
Uostalom, šta može da se kaže u zemlji u kojoj postoje rijaliti šoVoVi kao što su recimo Parovi?
Tragično, to je gledano đubre, bar tako se hvale. Pa ta velika gledanost je ista ona većina koja je glasala za psiha koji je sad na vlasti. Nema potrebe da i iz ovoga pravim jednačinu.
Taj voz koji je vozio u civilizaciju, možda smo mogli da stignemo, bar da se ukrcamo u poslednji vagon. Otišao je...
Ali nas će da spasi majka Rusija. Kada mrmot zavije čokoladu. I na vrbi rodi grožđe... Analogija se sama objašnjava. Ko još veruje u tu skasku? Pa isti oni koji glasaju za ovu vlast i gledaju Parove.
Još jedna tragična jednačina.
Zašto je u ovoj zemlji sve što je civilizacijska tekovina, neprihvaćeno i unapred odbačeno?
Paaaa, ako se pogleda ko odlučuje o tome šta je civilizacijski, onda odmah odgovor udari u čelo.
Kako o modernoj muzici, filmu, modi, kretanjima ljudi i prihvatanju iskustava sa različitih meridijana može da odlučuje neko ko gleda Parove? I glasa za ove. I kune se u Rusiju. Pa tako kako odlučuje, tako nam ode i poslednji voz pa sada umesto da sedimo pod svetlima Ajfelovog tornja, Koloseuma u Rimu, pijemo pivo u Bavarskoj, možemo da se brčkamo u Istambulskoj otvorenoj kanalizaciji, vozimo dronove preko Albanije i uživamo u ruskim klasicima.
Bar oni koji znaju da čitaju...
Jer nama su svi prijatelji. Istok nas štiti, zapad nas želi, jug nas poštuje zbog Josipa Broza.
Istok želi da stavi rakete u naše njive, zapad nam malo napravi rezoluciju o Srebrenici, malo podigne zid u Mađarskoj, malo nam da da se napušimo kite kada pusti Orića i Haradinaja. Ali, oni nas vole. I jug zaboravih, oni nas toliko vole da iz nesvrstanih zemalja idu preko nas u Evropu, a da ovde neće ni da se zadrže, pa to još otvoreno kažu.
Sa toliko poštovanja koje uživamo, ne znam kako nismo najpopularniji na svetu.
A to je rezultat naše pameti. Mi smo uvek bili pametni, pametniji od onih koji su nam krojili kapu. I tako dan za danom, godinu za godinom, mi sve manji, nekako se skupljamo i u širinu i u dužinu, pa smo došli do toga da imamo premijera kome je i ustajanje ujutru "težak posao pun neizvesnosti", cicu guvernerku koja zarađuje više od pola miliona mesečno dok ljudi rade za dvadeset hiljada a velika većina i ne radi, razvratnog ministra inostranih poslova koji čak i gestikulacijom podseća na svinju koja gura dulek i ono, što i ne znam šta je ali je julovski izdanak, proruskoevropskoameričkosečemcrvenuvrpcu nastrojen.
Kakav narod takva i vlast. A imamo i crne jastrebove, klerofašističku organizaciju koja je izgubila sve veze s Bogom ali je i dalje vrlo aktivna u postavljanju moralnih temelja, kritikovanju i osudi različitih a sve uspe da postigne u pauzi kada se pojedine vladike ne igraju s decom. Ako me razumete...
Posebno su mi interesantni oni koji će drugima da udele savet, zalaju iza leđa, kažu suprotno, a sve što kritikuju to i rade. Takvih je najviše.
Verovatno je Priroda kroz evoluciju utkala gen licemerstva u veliku većinu pripadnika ovog naroda, tako da je to postalo prirodni imperativ a ne stvar izbora. Mada, i dalje smatram da je to stvar vaspitanja i osvećšenosti.
Srbija bi mogla da izvozi i paradoks. Gde u svetu postoji jedno carstvo u kome ne caruje drugarstvo. Srbija zemlja Tunguzija. Srbija zemlja paradoksa. U zemlji Srbijaniji, bolnice nemaju krevete, nemaju kupatila, nemaju lekove i higijenski materijal. Klinike koje bi trebalo da imaju aparate koji bukvalno spasavaju život, nemaju, ili imaju ali toliko stare da svaki kvar znači jako dugu pauzu u lečenju i prolongiranje patnje za one kojima su potrebni. Država ne može da kupi aparate, nema se para. Ali se ima para da se finansiraju potpuno trivijalne i nebitne stvari, koje osim onima koji ih rade, nikome ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo a ponajmanje korist. A da, zaboravih da kažem još, da u zemlji gde postoje narodne kuhinje u kojima se hrane hiljade ljudi svaki dan, crkve niču kao pečurke posle sumraka svesti, i dok se pitam ko to plaća, pitam se koje će boje fasada biti na najnovijoj. Ko plaća? Pa isti onaj ko će da kaže da nije a jeste i tvrdiće da nikada ne bi a više je puta već i kaže da nema a za podizanje kupola ima. Hipokrizija plus paradoks.
Prosta je formula koju neosvešćeni koriste da umire sebi niske strasti. Počiniš greh, ili ga činiš svaki dan (mada je vrlo diskutabilno šta je greh), a pred svima mašeš krilima pretvarajući se da si anđeo a onda odeš kod prvog slobodnog popa, i napraviš mu novu crkvu. Ti si spravo svoje grehe u svojim očima, obezbedio si da ti uklešu ime u dovratak na crkvi, pop mlati pare, ti se ugradiš za procenat. Minus i plus, a ti si i dalje nula.
Uostalom, šta može da se kaže u zemlji u kojoj postoje rijaliti šoVoVi kao što su recimo Parovi?
Tragično, to je gledano đubre, bar tako se hvale. Pa ta velika gledanost je ista ona većina koja je glasala za psiha koji je sad na vlasti. Nema potrebe da i iz ovoga pravim jednačinu.
Taj voz koji je vozio u civilizaciju, možda smo mogli da stignemo, bar da se ukrcamo u poslednji vagon. Otišao je...
Ali nas će da spasi majka Rusija. Kada mrmot zavije čokoladu. I na vrbi rodi grožđe... Analogija se sama objašnjava. Ko još veruje u tu skasku? Pa isti oni koji glasaju za ovu vlast i gledaju Parove.
Još jedna tragična jednačina.
Zašto je u ovoj zemlji sve što je civilizacijska tekovina, neprihvaćeno i unapred odbačeno?
Paaaa, ako se pogleda ko odlučuje o tome šta je civilizacijski, onda odmah odgovor udari u čelo.
Kako o modernoj muzici, filmu, modi, kretanjima ljudi i prihvatanju iskustava sa različitih meridijana može da odlučuje neko ko gleda Parove? I glasa za ove. I kune se u Rusiju. Pa tako kako odlučuje, tako nam ode i poslednji voz pa sada umesto da sedimo pod svetlima Ajfelovog tornja, Koloseuma u Rimu, pijemo pivo u Bavarskoj, možemo da se brčkamo u Istambulskoj otvorenoj kanalizaciji, vozimo dronove preko Albanije i uživamo u ruskim klasicima.
Bar oni koji znaju da čitaju...
Jer nama su svi prijatelji. Istok nas štiti, zapad nas želi, jug nas poštuje zbog Josipa Broza.
Istok želi da stavi rakete u naše njive, zapad nam malo napravi rezoluciju o Srebrenici, malo podigne zid u Mađarskoj, malo nam da da se napušimo kite kada pusti Orića i Haradinaja. Ali, oni nas vole. I jug zaboravih, oni nas toliko vole da iz nesvrstanih zemalja idu preko nas u Evropu, a da ovde neće ni da se zadrže, pa to još otvoreno kažu.
Sa toliko poštovanja koje uživamo, ne znam kako nismo najpopularniji na svetu.
A to je rezultat naše pameti. Mi smo uvek bili pametni, pametniji od onih koji su nam krojili kapu. I tako dan za danom, godinu za godinom, mi sve manji, nekako se skupljamo i u širinu i u dužinu, pa smo došli do toga da imamo premijera kome je i ustajanje ujutru "težak posao pun neizvesnosti", cicu guvernerku koja zarađuje više od pola miliona mesečno dok ljudi rade za dvadeset hiljada a velika većina i ne radi, razvratnog ministra inostranih poslova koji čak i gestikulacijom podseća na svinju koja gura dulek i ono, što i ne znam šta je ali je julovski izdanak, proruskoevropskoameričkosečemcrvenuvrpcu nastrojen.
Kakav narod takva i vlast. A imamo i crne jastrebove, klerofašističku organizaciju koja je izgubila sve veze s Bogom ali je i dalje vrlo aktivna u postavljanju moralnih temelja, kritikovanju i osudi različitih a sve uspe da postigne u pauzi kada se pojedine vladike ne igraju s decom. Ako me razumete...
