Beše nekad. Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana, kao niska sjajnog đerdana...
Nekad bilo, sad se samo prepričava. Ali, kako godine prolaze, prepričava se sa sve više nostalgije u glasu i sve većim žalom što je to vreme sve dalja prošlost.
Buknuše posle Tita strasti nacionalizma, šovinizma i svega onog lošeg što beše u Pandorinoj kutiji. Izmigoljiše iz mišjih rupa deca Brozovih generala, školovana u inostranstvu socijalističkim parama koje im tate zadađivaše od Tita, školovani da pljuju Titovu zaostavštinu. Poverovaše mnogi u emociju uzdanicu, vodilju, da smo najbolji narod, nebeski narod, najpametniji narod... Istina je negde tamo....
Onda propadoše snovi, splasnuše strasti, beda zakuca na vrata i useli se u domove iako joj ne otvorismo.
Nije valjao. Kada sa distance od trideset godina, izvažemo sve što jeste i što nije, klatno lagano počinje da ide ka levoj, crvenoj strani. Nije valjao...
Nije. Dok je vladao, niko nije smeo da progovori ili popreko pogleda u pravcu partije. Niko nije smeo javno da progovori protiv predsednika svih naroda i narodnosti, kao ni protiv države. Dok je vladao, postojao je Goli otok, nije valjao jer je često turistički slao tamo neprijatelje naroda i narodnosti. Dok je vladao, popovi su ćutali.
Nije valjao ni zato što: imasmo besplatno školovanje, od obdaništa do fakulteta, imasmo besplatno zdravstvo od kolevke pa do groba, imasmo svi posao i svi radismo za velike plate. Nije valjao jer smo smeli da spavamo otključanih vrata, jer je narodna milicija obijala bubrege onima koji pokušaju da kroz ta vrata prođu nezvani. Smeli smo da zaspimo pored puta u autu ili da na letovanje putujemo tri dana uz razgledanje pejsaža lepe nam i velike SFRJ, a niko nije smeo popreko da nas pogleda a kamoli naudi. Nismo znali ko nosi kokardu, ko ustašku značku a ko polumesec, zato što su svi zarad lagodnog života nosili petokraku.
Isto, nije valjao jer su se pred imenom naše zemlje tresla kolena i gaće svim onima koji danas kenjaju po nama, i zato što naša zemlja beše poštovana i uvažavana i na zapadu i iza gvozdene zavese. Postojaše zatvor, poneko nenaseljeno ostrvo puno kamena, streljački vod... Ali stotinama puta manje beše deceubistva, silovanja, krađe, ubijanja, maltretiranja...
Da, beše to diktatorski režim, a onda je došla demokratija....
Povampiriše se aveti iz smetlišta u koja ih je Broz smestio, nahuškaše narode i narodnosti jedne protiv drugih, rasparčaše od Vardara pa do Triglava i staviše granicu gde god je mogla da se stavi.
A narodnosti i narodi kao i uvek, ne znam gde izgubiše pamet koju su vežbali u Titovim besplatnim školama, pa izginuše i poubijaše se međusobno zarad interesa šačice onih Titovih generala koji su mu pevali Druže Tito ljubičice bela, koristili prepune fondove a onda kada maršal više nije bio živ, počeše da po njemu pljuju pa još da u politiku guraju svoju decu, sveže istreniranu po Berlinima, Vašingtonima i Londonima.
Kada je izginulo što je trebalo, nacrtaše granicu na salveti i onda krenuše u plemeniti posao, uvođenja demokratije, boljeg života i ubeđivanja naroda kako je sve divno, samo ako gledamo dnevnike. Nestadoše firme, radna mesta odoše u propast, isčezoše plate ali se pojavi nacionalna beda pošto nacionalna svest poče da izumire jer je stomak u tim slučajevima preči od mozga, a umesto plavih oblaka demokratije nadviše se sivi i crni oblaci realnosti.
Bili smo niko i ništa. U rezrevatu zvanom Srbija, sa nedefinisanim, u najmanju ruku, nesigurnim granicama i danas, potonuli u besposličarenje, lenjost, glupost...
Oni malobrojni koji imaju posao, rmbače za belosvetske instalatere demokratije koju prvo utabaju uranijumom pa onda domaćim plaćenicima, puca kičma od emancipacije i slobode govora.
A ko da govori kada je gladan?
Progoviriće popovi, crkva, retka institucija koja nije osetila krizu, naprotiv, udebljala svoje račune i produbila džepove, zarađujuđi na licemernom razbuktavanu lažnog rodoljublja, lažnih bogomoljaca i lažnog morala. Stoka je za amove, a ko ne želi da prihvati am, taj biva proglašen po hitnom postupku za jeretnika, ološ, nemoralnu osobu, od strane onih koji seksualno opštiše sa velikom količinom dece i živeše u vladičanskim dvorovima u kojima su čak i zidovi zlatni.
E, pa stvarno nije valjao...
Nije jer su mu takvi malo tucali kamen, malo su svojim leđima gradili bratstvo i jedinstvo, malo ih je likvidirano.
Nisi valjao. Nismo smeli da te pljujemo ali smo imali sve, i ponos i pun stomak i novčanik a sada ništa od toga nemamo, i opet nikoga ne smemo da pljunemo, jer, ipak je ovo demokratija, može da se ostane bez posla, kuće, da nas slučajno prebiju žandari ili da o nama isplivaju vesti koje nemaju veze sa istinom.
A sutra bi trebalo da štafeta prođe....
Nekad bilo, sad se samo prepričava. Ali, kako godine prolaze, prepričava se sa sve više nostalgije u glasu i sve većim žalom što je to vreme sve dalja prošlost.
Buknuše posle Tita strasti nacionalizma, šovinizma i svega onog lošeg što beše u Pandorinoj kutiji. Izmigoljiše iz mišjih rupa deca Brozovih generala, školovana u inostranstvu socijalističkim parama koje im tate zadađivaše od Tita, školovani da pljuju Titovu zaostavštinu. Poverovaše mnogi u emociju uzdanicu, vodilju, da smo najbolji narod, nebeski narod, najpametniji narod... Istina je negde tamo....Onda propadoše snovi, splasnuše strasti, beda zakuca na vrata i useli se u domove iako joj ne otvorismo.
Nije valjao. Kada sa distance od trideset godina, izvažemo sve što jeste i što nije, klatno lagano počinje da ide ka levoj, crvenoj strani. Nije valjao...
Nije. Dok je vladao, niko nije smeo da progovori ili popreko pogleda u pravcu partije. Niko nije smeo javno da progovori protiv predsednika svih naroda i narodnosti, kao ni protiv države. Dok je vladao, postojao je Goli otok, nije valjao jer je često turistički slao tamo neprijatelje naroda i narodnosti. Dok je vladao, popovi su ćutali.
Nije valjao ni zato što: imasmo besplatno školovanje, od obdaništa do fakulteta, imasmo besplatno zdravstvo od kolevke pa do groba, imasmo svi posao i svi radismo za velike plate. Nije valjao jer smo smeli da spavamo otključanih vrata, jer je narodna milicija obijala bubrege onima koji pokušaju da kroz ta vrata prođu nezvani. Smeli smo da zaspimo pored puta u autu ili da na letovanje putujemo tri dana uz razgledanje pejsaža lepe nam i velike SFRJ, a niko nije smeo popreko da nas pogleda a kamoli naudi. Nismo znali ko nosi kokardu, ko ustašku značku a ko polumesec, zato što su svi zarad lagodnog života nosili petokraku.
Isto, nije valjao jer su se pred imenom naše zemlje tresla kolena i gaće svim onima koji danas kenjaju po nama, i zato što naša zemlja beše poštovana i uvažavana i na zapadu i iza gvozdene zavese. Postojaše zatvor, poneko nenaseljeno ostrvo puno kamena, streljački vod... Ali stotinama puta manje beše deceubistva, silovanja, krađe, ubijanja, maltretiranja...
Da, beše to diktatorski režim, a onda je došla demokratija....
Povampiriše se aveti iz smetlišta u koja ih je Broz smestio, nahuškaše narode i narodnosti jedne protiv drugih, rasparčaše od Vardara pa do Triglava i staviše granicu gde god je mogla da se stavi.
A narodnosti i narodi kao i uvek, ne znam gde izgubiše pamet koju su vežbali u Titovim besplatnim školama, pa izginuše i poubijaše se međusobno zarad interesa šačice onih Titovih generala koji su mu pevali Druže Tito ljubičice bela, koristili prepune fondove a onda kada maršal više nije bio živ, počeše da po njemu pljuju pa još da u politiku guraju svoju decu, sveže istreniranu po Berlinima, Vašingtonima i Londonima.
Kada je izginulo što je trebalo, nacrtaše granicu na salveti i onda krenuše u plemeniti posao, uvođenja demokratije, boljeg života i ubeđivanja naroda kako je sve divno, samo ako gledamo dnevnike. Nestadoše firme, radna mesta odoše u propast, isčezoše plate ali se pojavi nacionalna beda pošto nacionalna svest poče da izumire jer je stomak u tim slučajevima preči od mozga, a umesto plavih oblaka demokratije nadviše se sivi i crni oblaci realnosti.
Bili smo niko i ništa. U rezrevatu zvanom Srbija, sa nedefinisanim, u najmanju ruku, nesigurnim granicama i danas, potonuli u besposličarenje, lenjost, glupost...
Oni malobrojni koji imaju posao, rmbače za belosvetske instalatere demokratije koju prvo utabaju uranijumom pa onda domaćim plaćenicima, puca kičma od emancipacije i slobode govora.
A ko da govori kada je gladan?
Progoviriće popovi, crkva, retka institucija koja nije osetila krizu, naprotiv, udebljala svoje račune i produbila džepove, zarađujuđi na licemernom razbuktavanu lažnog rodoljublja, lažnih bogomoljaca i lažnog morala. Stoka je za amove, a ko ne želi da prihvati am, taj biva proglašen po hitnom postupku za jeretnika, ološ, nemoralnu osobu, od strane onih koji seksualno opštiše sa velikom količinom dece i živeše u vladičanskim dvorovima u kojima su čak i zidovi zlatni.
E, pa stvarno nije valjao...
Nije jer su mu takvi malo tucali kamen, malo su svojim leđima gradili bratstvo i jedinstvo, malo ih je likvidirano.
Nisi valjao. Nismo smeli da te pljujemo ali smo imali sve, i ponos i pun stomak i novčanik a sada ništa od toga nemamo, i opet nikoga ne smemo da pljunemo, jer, ipak je ovo demokratija, može da se ostane bez posla, kuće, da nas slučajno prebiju žandari ili da o nama isplivaju vesti koje nemaju veze sa istinom.
A sutra bi trebalo da štafeta prođe....
