ČOBANICE NA ŠTIKLAMA

Gledam "ribicu" na sedištu ispred mene, udubljena je u gledanje u prazno a pogled joj se gubi u blizini. No, bitno je da se iz slušalica koje je natukla na tek okrajcovanu i nuklearno tretiranu kosu, čuje neki ritam, koji pomalo podseća na.. ustvarni ne podseća ni na šta, zvuči kao prepevane misli pacijenta neke dobro obezbeđene mentalne institucije. Ali ona je vrh, ili vr'. Ritam te, ako je to muzika i ako je to ritam, mogao bi da spali moždanu masu odgovornu za razmišljanje zdravom čoveku, ali mislim da u ovom slučaju nije ostalo mnogo za spaljivanje. "Izgled stajlinga" što bi se mondenski reklo, klasika, ne klasika u smislu ukusa i otmenosti, nego klasika u smislu šunda i nabacanosti, otkrivenosti i sevanja guzice do pola a stomaka od pola. I opet kombinacija koju nikako neću razumeti, izgleda nikada, ma koliko se trudim, čemu služe patofne do kolena kada napolju pada kiša, i zašto se nose u dezenima disko kugle. Odustaću od poimanja. Ništa originalno, ništa inovativno, još jedna u krdu Jecinih sledbenica, valjda, mada i nije ovde poenta neukusa na gomili, nego je poenta što ta "ribica" (izraz nije pogrdan, same sebe tako nazivaju), iako nigde ne plivaju i nemaju peraja, otresa glavom kao bik kada mu toreador maše crvenom krpom ispred nosa. U prvi mah sam pomsilio da ima problema sa centrom za ravnotežu, ali onda shvatih da je uzrok ta čarobna muzika koja joj prodire kroz uši i pravi eho u polupraznoj pameti. Ali ona je vr'. Pitam se da li uopšte razume strani jezik na čije pesme otresa glavom. Verovatno ne. Ali je vr'.
Sto ljudi, sto ukusa. Svako ima pravo da od sebe pravi budalu i to je za poštovanje. 
Prođe nekoliko dana. Čekam na ulazu u Sava centar, na koncert Ane Bekute. Da, ja sam osvedočeni poklonik narodne muzike, što bi rekli, seljačina, prošlovekovni čovek, i tako dalje, ali, pas laje, karavani prolaze. I tako, stojim ispred, usisavajući što više dima iz cigarete, jer nekoliko sati ću biti bez njega, i spazih, te iste disko kugle u obliku patofni do kolena. Vr'!! Pa gde se ona zaputila, Vudstok i Egzit nisu ovde, jel moguće? Ide veselica na isti koncert kao i ja. Samo, sada, osim iste hemijski desetkovane kose, ima drugi "izgled stajlinga". Malo svedeniji, dupe se ne vidi a stomak samo nazire, tanka skajana jaknica ispod koje se trese ko jebena zečica, ali, stajling mora da bude vr', makar to značilo upalu pluća, jajnika ili instant proliv.
I onda počinjem da se pitam... Čemu foliranje, čemu pretvaranje, čemu proseravanje. Na ulazu je bilo stotine tih koji se gade na narodnu muziku, koji ne bi priznali u društvu, ni da im zavijaš ruku iza leđa da to slušaju, tih koji su, bože moj, kultivisani, emancipovani, koji slušaju samo blagodetnu stranu muziku i koji sve što ne dolazi iz Amerike, smatraju neprihvatljivim. Čudi me, ako već tako pomno prate svetske trendove, kako nisu videli da seljačina ne može da postane gospodin, da se od drveta za budak ne pravi violina i da ti "umetnici" koje oni razumeju kao telad, drže do svoje originalnosti, prosipajući po svetu, tim debilima, svoje, originalno, a da ti debili po svetu, upijaju ono što je tuđe kao svoje a po svome seru. Kako samo, ako već slušaju tu stranu muziku, bar ne nauče, ne ceo jezik, nego bar prevedu te pesme uz pomoć kojih otresaju glavom, pa ne vide o čemu se tu radi. Ja sam slučajno preveo par desetina pesama koje kada ih svedeš na jezik koji se kod nas zove maternji, od umetnosti nemaju ni u i uz prevod zvuče gore od najgoreg šunda koji se kod nas razvlači. Jel to znak emancipacije i savremenosti. Da li tuđe govno miriše?
I pored toga što je Ana još jednom dokazala da je kraljica, i pored toga što je Sava centar bio na nogama, i pored toga što nam je priredila veče za pamćenje, ostao sam pod utiskom disko kugli u obliku patofni do kolena i s pitanjem, kada na opanku niču štikle i da li je cipela sa štiklom uistinu udobnija od opanka. 
Pozdrav